Kako pružati otpor ako im stalno izmičete tlo pod nogama: Uloga slobodnih medija u razvoju demokratije

0
Foto Profimedia

“Milioni ljudi širom sveta traže pouzdano, na činjenicama zasnovano i rodno osetljivo novinarstvo koje im može pomoći da se snađu u najvećem zajedničkom izazovu naših života”, pisalo je u apelu za podršku medijima i novinarima koji je Evropska federacija novinara (EFJ) objavila na Svetski dan medija prethodne godine, u jeku pandemije koronavirusa. Kako su tada naveli, nezavisni mediji su se suočili sa egzistencijalnim izazovom bez presedana, pri čemu potreba za pouzdanim informacijama nikada nije bila veća, a prihodi nikada manji. 

Pristup pravovremenim visokokvalitetnim informacijama je svakako imperativ tokom globalne zdravstvene krize koja još uvek traje, a potreba za nezavisnim novinarima i nezavisnim novinarstvom je nesporna, kao i značaj njihove jednako važne uloge u procesu razvoja i očuvanja demokratije. O tome u teorijskim okvirima možete pronaći više definicija. Isto tako, sloboda medija predstavlja temelje zagarantovanih političkih sloboda, zasnovanih na pravu slobode govora, a mediji bi upravo trebalo da predstavljaju neku vrstu arene za javnu raspravu o relevantnim temama u jednom društvu, obavezujući se da će biti “psi čuvari” vladinih akcija. 

Novinari tako, na prvim linijama “fronta”, izveštavaju u doba pandemije, ali i motre na borbe političkih aktera za vlast i moć i upravo zato njihove slobode neretko bivaju ugrožene. 

Sloboda medija u tom slučaju postaje krhka. Razne vrste pritisaka, političke kontrole medija, cenzure, autocenzure i uznemiravanja novinara, a ne tako davno – i nažalost – i zatvorskih kazni i ubistava, najveće su opasnosti za slobodu medija i slobodne medije. 

Međutim, nekako se u ovim problemima često zaturi celokupna socijalna i ekonomska situacija koju novinari žive. Frenklin Delano Ruzvelt, 32. predsednik Sjedinjenih Država i jedini koji je služio više od dva mandata u Beloj kući, naglasio je 1941. godine oslobođenost od straha oskudice kao jednu od četiri osnovne ljudske slobode. Država može imati savršene zakone o medijima, uspostaviti teoretski perfektne i precizne kodekse ponašanja novinara i raditi na medijskoj raznovrsnosti, ali sve je u osnovi ugroženo ako novinari posluju u uslovima straha od siromaštva. Ako novinaru nije regulisan radni status, pitanje zdravstvene i socijalne zaštite, nezavisno izveštavanje utoliko je teže ostvarivo.

Savet Evrope je u svom izveštaju o statusu novinara u Evropi 2018. godine konstatovao i da se uslovi rada novinara pogoršavaju. Istakli su da je radni dan novinara sve duži, da potražnja za velikom količinom sadržaja utiče na novinarsku sposobnost da provere izvore informacija, istraže osetljiva pitanja i analiziraju činjenice, kao i to da mnogi mediji ne izdvajaju odgovarajuće resurse za dalju obuku. 

Međutim, Savet je naglasio još neke “velike promene” koje bi mogle da naškode profesiji, a koje su posledica tehnološkog napretka i razvoja onlajn medija, poput kolapsa tradicionalnih modela finansiranja, konkurencije novih medija, brzine (re)produkcije vesti i sve veće raznolikosti zaduženja. Time je, kako se ističe u analizi, takođe ugrožena uređivačka nezavisnost mnogih medija, čineći posao novinara nesigurnim. 

Ono što je Savet Evrope 2018. godine predstavio kao “velike promene”, skoro deceniju ranije najavio je profesor Robert Džordž Pikard – jedan od vodećih akademskih stručnjaka za medijsko poslovanje i ekonomsku politiku medija – u svojoj kontroverznoj prezentaciji “Zašto novinari zaslužuju nisku platu” koja je predstavljena u Rojtersovom institutu za novinarstvo pri Univerzitetu Oksford u Velikoj Britaniji. 

Pikard je tada rekao kako je novinarska vrednost presudna za razumevanje trendova i pronalaženja načina da novinarstvo kao profesija opstane i u budućnosti. Prema njegovoj viziji “vrednost novinara će opasti usled pojave tehnoloških, ekonomskih i socijalnih inovacija koje će javnosti pružiti alternativne načine pribavljanja, kreiranja i distribuiranja informacija“. Na taj način se, kako je obrazložio, smanjuje „potreba za novinarima i uništava njihova ekonomska vrednost”.

“Ukupna vrednost u ovom slučaju je vrednost sadržaja plus vrednost oglašavanja. Međutim, oglašivače nije briga za novinarstvo, već za publiku. Tako je i stvarna mera novinarske vrednosti zapravo vrednost stvorena kroz služenje čitaocima, slušaocima ili gledaocima. Istorijski, u ovom procesu su postojale tri osnovne funkcije kojima je stvorena ekonomska vrednost novinara – pristup izvorima, određivanje značaja informacija i efikasno prenošenje – ali to više nije ekskluzivno pravo novinara. Pojavili su se vladini zvanični kanali, podkasti, zagospodario je internet i građani posmatraju događaje u realnom vremenu bez posrednika. Takođe, pojavili su se softveri koji uključuju mogućnost pretraživanja i filtriranja informacija, omogućavajući korisnicima da sami odrede značaj informacija”, smatrao je Pikard. 

On je tada istakao kako “dobro plaćen posao od radnika zahteva posedovanje jedinstvenih veština, sposobnosti i znanja, a da je trenutna tendencija, zapravo, stvaranje prosečnih novinara koji na isti način pristupaju pričama, izvorima, pitanjima, što za posledicu ima proizvodnju relativno jednoličnih priča”. 

“Takvog novinara je lako zameniti drugim i ova činjenica je jedan od razloga zašto su plate u proseku niske i zašto kolumnisti, karikaturisti i posebno talentovani novinari imaju veća primanja. Ako želimo da povratimo vrednost, novinari ne mogu da pišu samo o vestima koje su se pojavile negde drugde. Oni moraju da dodaju nešto što stvara novu vrednost. U suprotnom, naknada za njihov rad će nastaviti da opada”, zaključio je Pikard. 

Kada je reč u situaciji sa novinarskom profesijom u SAD, izveštaji organizacije “US Press Freedom Tracker” – koja predstavlja koaliciju udruženja i grupa za slobodu štampe u Americi – ukazuju da su najveći izazovi sa kojima se suočavaju tamošnji mediji i novinari borba protiv lažnih vesti, opšta polarizacija medija, rasizam i rodna nejednakost, tendencija otpuštanja novinara i sve veći broj napada na reportere. Možda je tome u velikoj meri doprineo i bivši predsednik SAD Donald Tramp, koji je za vreme mandata u Beloj kući, ali i tokom kampanja za predsedničke izbore 2016. i 2020. godine u više navrata novinare i medijske kuće koje mu nisu naklonjene “častio” klevetama, poput onih da “mediji šire lažne vesti” i da su “novinari neprijatelji naroda”. Ujedinjene nacije su još 2018. godine upozoravale da takva retorika jasno ugrožava bezbednost novinara, a “corpus delicti” smo imali tokom 2020. godine i opšte polarizacije američkog društva, jedne od najprljavijih kampanja u američkoj istoriji i antirasističkih protesta zbog brutalnog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda od strane policije. “US Press Fredoom Tracker” zabeležio je više od 300 incidenata u kojima su žrtve napada bili reporteri koji su izveštavali o nemirima širom SAD, samo u prvoj nedelji protesta. Od toga, registrovana su 192 direktna napada na novinare, a većina je došla od policije. Uhapšeno je najmanje 49 novinara, a načinjena je veća materijalna šteta na opremi redakcija u 42 slučaja. Na novinare su bacani suzavci, biber sprejevi i gađani su gumenim mecima i pored jasno naznačene akreditacije.

Negativni trendovi su tokom prethodnih godina zabeleženi i u drugim segmentima profesije. U SAD je početkom 2019. godine zabeležen najveći broj otpuštanja u medijima od 2009. godine, što je veliki broj visokokvalifikovanih novinara ostavilo bez posla. Ipak, jedan od najuglednijih američkih novinarskih instituta Pointer je 2015. godine – reagujući na izveštaje američkih agencija koje se bave trendovima na tržištu kako je “novinarstvo u Americi jedan od najgore plaćenih poslova” – sproveo sveobuhvatnu analizu o novinarskim platama i zaključio da su izjave kako novinari nemaju “pristojne plate” dvosmislene i ne uzimaju u obzir regionalne razlike. 

Analiza Pointera je još tada utvrdila da u četrnaest saveznih država novinari zarađuju prosečnu američku platu, u trinaest država plata je iznad proseka, dok su u dvadeset i tri države primanja ispod američkog proseka. Pointer je, doduše, konstatovao i da treba uzeti u obzir da su plate iznad proseka zabeležene u saveznim državama u kojima je potrošačka korpa znatno skuplja. Prema rezultatima softvera “PayScale”, trenutna prosečna plata novinara u Americi iznosi oko 41.160 dolara, dok je, prema podacima američkog Zavoda za statistiku rada (BLS), prosečna plata radnika u SAD u četvrtom kvartalu 2020. godine iznosila 51.168 dolara godišnje (52 radne nedelje).

Sve prethodno navedeno, u određenoj meri, preslikano je i na “domaći teren”. Otpuštanje članova redakcije, problematika radnog statusa novinara, niska primanja, neki su od problema koji postoje i na regionalnom medijskom podneblju. Kada je reč o prosečnim zaradama u Srbiji i regionu, situacija je skoro identična i plate novinara u svim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije su ispod proseka ili na nivou proseka, osim u Sloveniji, gde zarada prelazi prosek. Podaci su predstavljeni u istraživanju Udruženja novinara Srbije “Ekonomski i društveni položaj novinara” u kojem se takođe navodi da su plate u javnim servisima nešto više od republičkog proseka, ali da je to posledica “mesečnih primanja direktora”. Recimo, kako pokazuje istraživanje, “prosečna neto zarada u Radio-televiziji Srbije u 2019. godini bila je 58.809 dinara (oko 500 evra), što je za oko sedam odsto više nego tadašnja prosečna plata u Srbiji 54.919 dinara (oko 470 evra)”. Dr Marijana Matović, istraživačica sa Fakulteta političkih nauka, koja je učestvovala u istraživanju UNS-a o ekonomskom i društvenom položaju novinara, za Nedeljnik ističe da je sličan odnos zabeležen i u regionu, naglašavajući ključne probleme novinarstva u Srbiji i regionu.

“Jedan od važnih nalaza je da, osim u Italiji i Francuskoj, u svim ostalim zemljama čije smo podatke tražili, ne postoji kolektivni granski ugovor na nacionalnom nivou (on postoji na nivou nekih medija), a jedan od ključnih problema je i to što nema reprezentativnih organizacija koje bi zastupale poslodavce, što ukazuje i na nedostatak volje samih poslodavaca da ovaj problem reše. Neki problemi sa kojima se mediji u Srbiji suočavaju jesu i globalni problemi, kao što je kriza tradicionalnih biznis modela medija koji se već nekoliko godina unazad nalaze pred velikim izazovima zbog razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija i zahtevima koje pred njih postavlja digitalno okruženje. Pojedini su proizvod političke kulture, pa imamo mnoga istraživanja koja pokazuju da je sloboda medija u krizi, naročito u Jugoistočnoj Evropi. U kvalitetno novinarstvo se, makar u ovom našem regionu, ne ulaže. Sa druge strane, oni mediji i novinari koji se trude da očuvaju profesionalne standarde trpe velike pritiske i napade zbog toga što pokušavaju da očuvaju svoj novinarski integritet i kredibilitet sopstvene profesije. Novinari kod nas rade u veoma lošim uslovima, nisu adekvatno plaćeni za svoj posao, mnogi su u strahu zbog gubitka posla. Da ne pričamo o slobodnim i honorarnim novinarima, o novinarima koji rade u lokalnim medijima, položaju novinarki i mladih novinara koji tek ulaze u profesiju”, kaže Marijana Matović.

Nezavisno udruženje novinara Vojvodine uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji sprovelo je nedavno projekat “Istraživanje i analiza percepcije socioekonomskog položaja novinara i medijskih radnika u Vojvodini” kako bi se bolje razumeo socioekonomski i radno-pravni status novinara i medijskih radnika, sa posebnim fokusom na položaj novinarki, novinara u medijima na jezicima nacionalnih manjina, kao i frilensera i drugih novinara bez stalnog zaposlenja. Jelena Kleut, vanredna profesorka na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, za Nedeljnik kaže da je jedan od najznačajnijih rezultata istraživanja pokazatelj da tek nešto više od polovine novinara i medijskih radnika u Vojvodini ima ugovore na neodređeno vreme. 

“To je zabrinjavajući nalaz koji nam govori da su novinari nezaštićeni i žive u neizvesnosti, da nemaju sva prava koja proizilaze iz radnog odnosa. Drugi važan rezultat je da su novinari slabo plaćeni – manje od petine ima primanja koja su iznad republičkog proseka. Ovo je poražavajuće ako znamo koliko je dugačak novinarski radni dan, ako znamo da su novinari uglavnom ljudi sa fakultetskim diplomama, i najvažnije, ako uzmemo u obzir društveni značaj novinarskog posla. Takođe, novinari i novinarke slabo poznaju svoja prava, što je ujedno i deo odgovora na pitanje zašto se za njih aktivnije ne bore. Polovina medijskih radnika i radnica ne zna da li bi im poslodavac platio otpremninu u slučaju prestanka radnog odnosa, četvrtina ne zna da li bi im bilo odobreno porodiljsko odsustvo. Svaki deseti novinar ne zna ima li pravo na odlazak kod lekara”, kaže profesorka Kleut.

Ujedno, istraživanje je pokazalo da su ocene profesije i markiranje najvećih problema u novinarstvu, “niske plate novinara i medijskih radnika” predstavile tek kao peti po veličini problem, iza političkih pritisaka i odsustva medijske autonomije, senzacionalizma i tabloidizacije, nepoštovanja etičkih standarda profesije, niskog nivoa medijske pismenosti građana… Profesorka Kleut ističe da su se u nekim ranijim istraživanjima niske plate visoko kotirale na listi problema sa kojima se novinari suočavaju.

“Međutim, ne smatram da su se primanja u medijima popravila, već su drugi problemi postali izraženiji. Novinarska udruženja iz godine u godinu registruju sve više pritisaka i napada na novinare, Savet za štampu u svojim izveštajima pokazuje kako je sve više prekršaja etičkog kodeksa. To je doprinelo samopercepciji novinara da u odnosu na druge probleme, niske zarade nisu tako važne. Čini mi se da je stabilnost zaposlenja i važnija od ukupnih primanja. Ta neizvesnost čini pojedince lakom metom samovolje vlasnika. Naše istraživanje, a i niz drugih u zemlji i inostranstvu, pokazuje da visina primanja može biti jedan ali svakako ne jedini preduslov objektivnosti i nezavisnosti. Odnos prema profesiji, sagledavanje društvene uloge i odgovornosti novinarstva je podjednako važan činilac. Takođe, nešto manje od polovine (48,6%) saglasno je sa tvrdnjom da novinari sa stalnim zaposlenjem lakše mogu da se odupru pritiscima. Ali 38,2% novinara se ne slaže, a 13,2% ne može da se odluči”, kaže profesorka Kleut.

Na osnovu analize koju je UNS sproveo, pozivajući se na podatke EFJ-a, ali i analize dostupnih podataka u Srbiji, “prisutna je tendencija manje zainteresovanosti mladih za novinarski poziv”. Marijana Matović kaže da istraživanja potvrđuju kako interesovanje za ovaj posao opada i kod samih novinara, ali i kod mladih studenata novinarstva koji tek treba da uđu u profesiju. 

“U Srbiji, a kako istraživanja pokazuju i u nekim zemljama regiona, opada interesovanje za novinarsku profesiju, i to, čini mi se, najviše zbog neizvesnosti samog posla koju prati strah za egzistenciju, a što proizvode uslovi rada, ali i zbog sistematičnog urušavanja važnosti same profesije za građansko društvo stalnim napadima i političko-ekonomskim pritiscima na kredibilitet novinara. Recimo, u Belgiji, žene izlaze iz profesije zbog loših uslova rada, velikog stresa, ali i seksizma i uznemiravanja koje trpe od svojih muških kolega koji su više plaćeni za isti posao. Kao što vidimo, novinari nisu zaštićeni. I to je pitanje, do koje mere neko može da pruža otpor pritiscima ako mu stalno izmičete tlo pod nogama, obezvređujete njegov rad, urušavate važnost posla koji obavlja za javnost. Istraživanje koje je sprovedeno u Evropi pokazuje da na gubitak poverenja u medije snažno utiče mnogo veći gubitak poverenja u političku elitu i političke institucije koje sve eksplicitnije i agresivnije napadaju rad novinara i medija, njihov profesionalni integritet i njihov značaj za opstanak demokratskog društva”, kaže Marijana Matović.

Izveštaj Saveta Evrope je potvrdio da je pad prihoda većine medija, između ostalog, doprineo “procvatu frilens novinara”. Međutim, oni se suočavaju sa nedostatkom profesionalnog priznanja – iako rade u istim uslovima kao i novinari – nemaju ista prava. Profesorka Jelena Kleut kaže da posebno pesimistični podaci dolaze iz dela istraživanja o statusu frilensera u Vojvodini.

“Među 40% novinara i medijskih radnika je bez ugovora za stalno, svaka deseta osoba nije imala primanja u protekla tri meseca, a 15% novinara i novinarki je imalo primanja koja su manja od 20.000 dinara. Deo njih su mladi novinari na početku karijere, volonteri, ali među frilenserima su i ljudi koji su više od 10, pa i više od 20 godina u novinarstvu. Mnogi od njih nemaju penzijsko osiguranje, neki nemaju zdravstveno osiguranje. Da bi zaradili pristojan novac, frilenseri moraju da žrtvuju porodični život, rade za više redakcija, a često su prinuđeni da se bave različitim poslovima koji nemaju veze sa novinarstvom. To je velika cena koju plaćaju oni koji su izabrali ‘frilens'”, zaključuje Jelena Kleut.