Kako koale mogu da pomognu u lečenju polnih bolesti

Piše REJČEL GROS

0
Foto Profimedia

(TURBUL, Australija) – Prvi znak je miris: pomalo nalik na dim, kao logorska vatra, sa blagim nagoveštajem urina. Drugi je koalina zadnjica: ako je vlažna i zapaljena, sa prugama braon boje, znate da je životinja u problemu. A Džo, koja je ležala na stolu za ispitivanje, imala je oba simptoma.

Džo je divlja koala o kojoj se stara “Endeavour Veterinary Ecology”, konsultantska kompanija koja se specijalizovala za vraćanje obolelih populacija koale sa ivice bolesti. Veterinari su u prethodne dve posete videli da Džo ima “sumnjivu guzu”, kako je to rekla veterinarka Pip Mekej. Zato su doveli i nju i njeno jednogodišnje mladunče na ovu kliniku, na proplanku u šumi kod Turbula, severno od Brizbejna.

“Na prvi pogled, rekla bih da su velike šanse da ima hlamidiju”, kaže Mekejova.

Hlamidija može da zarazi vrste kao što su žabe, ribe, papagaji i ljudi. Ova zajednička podložnost navela je neke naučnike da ustvrde da je proučavanje i spasavanje koala potencijalno ključno za razvitak vakcine za ljude koja bi duže štitila. Piter Tims, mikrobiolog na Univerzitetu Sunčane obale u Kvinslendu, proveo je poslednjih nekoliko decenija radeći na vakcini za hlamidiju za koale, i sada je stigao do faze testiranja.

Kod koala, hlamidija dovodi do teškog zapaljenja, masivnih cista i ožiljaka na reproduktivnom traktu. No bakterija koja je kriva za sve ovo slična je onoj koja napada ljude zbog majušnog i veoma očuvanog genoma hlamidije: on ima 900 aktivnih gena, mnogo manje od najzaraznijih bakterija. Zbog ovih sličnosti, “Endeavour” bi mogao istraživačima širom sveta da ponudi neke odgovore za kojima tragaju.

Hlamidija je najrasprostranjenija zarazna polna bolest na svetu, sa oko 130 miliona novih slučajeva svake godine. Antibiotici postoje, ali nisu dovoljni da se problem reši. To je zato što je hlamidija “nevidljivi organizam” – izaziva malo simptoma i često prolazi neopaženo.

Hlamidija može da u genitalnom traktu ostane mesecima ili godinama i da teško naruši reproduktivno zdravlje. Ožiljci i hronična inflamacija mogu da dovedu do neplodnosti, ektopične trudnoće ili bolesti zapaljenja pelvisa. Postoji sve više dokaza da ona utiče i na plodnost muškaraca.

Sve to važi i za ljude i za koale. Naučnici kažu da hlamidija kod koala veoma liči na ljudsku verziju. Razlika je samo u njenoj težini: kod koala, bakterija se ubrzano penje kroz urogenitalni trakt, i može lako da stigne iz reproduktivnih organa na bešiku. U delovima Kvinslenda, populacije koala opale su za 80 odsto u poslednje dve decenije zbog ove bolesti.

U bolnici za divlje životinje “Australia Zoo”, pedesetak kilometara severno od “Endeavoura”, dr Rouzmari But i njen tim “hlamidijske koale” podvrgavaju mnogo energičnijem režimu, pomoću istih antibiotika koji se koriste kod ljudi.

No lek može da bude jednako smrtonosan kao i bolest. Duboko unutar koalinih organa, prava vojska bakterija pomaže životinji da živi samo od eukaliptusa, biljke koja je otrovna za svaku drugu vrstu. Antibiotici utiču i na tu krucijalnu floru u crevima, pa koala ne može da dobija hranljive materije od svoje hrane.

U eksperimentu koji su sproveli dr Tims i dr Rouzmari But prošle godine, jedna od pet koala koje su bile na antibioticima kasnije je morala da bude uspavana, “usled gastrointestinalnih komplikacija, zbog kojih su im oslabili mišići i došlo je do dehidratacije”.

Umesto da se životinje leče kada obole, trebalo bi da se razvije vakcina koja bi štitila koale od svakog budućeg seksualnog susreta i od prenošenja infekcije sa majke na novorođenče. Formula dr Timsa izgleda da radi dobro: ispitivanja su pokazala da je bezbedna i da počinje da daje efekte za manje od dva meseca. Životinje pokazuju imunološke odgovore koji traju čitav njihov reproduktivni vek.

U “Endeavouru”, veterinari koji su se bavili koalom Džo nabasali su na jedno iznenađenje: testiranje je pokazalo da ona više nema hlamidiju. To znači da bi mogla da bude upotrebljena za dodatna testiranja kombinovane vakcine protiv hlamidije i koalinog retrovirusa po imenu KoRV, virusa iz iste porodice kao HIV.

Dr Tims se nada da će taj eksperiment, sa još jednim koji se odvija u Novom Južnom Velsu, biti “finale” – poslednji korak pre nego što vlada odobri masovnu vakcinaciju na severu Australije. Ako je profesor u pravu, to bi mogla da bude dobra vest ne samo za koale.

Jednog vrelog februarskog dana, doktorka But se zaputila na posed “Australia Zoo”, pravo u odeljenje za hlamidiju. Dvadesetak koala je tog dana primalo terapiju antibioticima.

Butova je stala ispred jedne posebno paperjaste sive ženke koja ju je radoznalo posmatrala. Ta koala je imala hlamidiju, ali se izlečila.

“Ovo je mala Lorna, koja je prilično zanimljiva”, kaže doktorka But. “Ona u svojoj torbi ima bebu, a imala je i dijabetes.”

Da li je neobično što jedna životinja pati od oboljenja koje povezujemo s ljudima: dijabetes, kancer i polno prenosive bolesti?

“Pa i mi smo samo životinje”, kaže dr Rouzmari But. “Nismo se mi prvi svega toga setili.”