Kako je Srbija postala fusnota u pregovorima o Bliskom istoku i kako smo za jedno popodne u Beloj kući naljutili pola sveta – Čitajte u Nedeljniku

1
Beta - AP Photo/Evan Vucci

Prošle nedelje je u Vašingtonu potpisan “Sporazum o ekonomskoj normalizaciji” koji ne precizira normalizaciju, najmanje je ekonomski, a veliko je pitanje i da li je to uopšte sporazum.

Umesto toga, “Sporazum o ekonomskoj normalizaciji” je sve drugo: određuje buduće spoljnopolitičke pravce Srbije, pravi distancu od Rusije i Kine, u potpunom je nesaglasju sa pravcima Evropske unije ka kojoj Srbija deklarativno ide, upliće se u komplikovane odnose na Bliskom istoku i predizbornu kampanju pred novembarske predsedničke izbore u SAD.

O sporazumu potpisanom u Vašingtonu možda najviše govori to što je posle njega predsednik Srbije Aleksandar Vučić u razgovoru sa Sergejom Lavrovom potvrđivao prijateljske odnose sa Rusijom, a da je Hašim Tači u razgovoru sa Erdoganom morao da garantuje da ostaju na snazi “bratski” odnosi sa Turskom…

Možda “Sporazum o ekonomskoj normalizaciji” nije sporazum, niti je ekonomski, niti će nužno dovesti do normalizacije. Ali ona dva papira ispod kojih je predsednik Aleksandar Vučić stavio “šaru” pred budnim očima Donalda Trampa, mogla bi da odrede buduće spoljnopolitičke pravce Srbije, da naprave distancu od Rusije i Kine, da nas posvađaju sa EU i da nas, ni krive ni dužne, odvedu na Bliski istok. U tom kontekstu, priče o udobnosti stolice, olovkama i drugim suvenirima potpuno su nevažne. Kako smo dovde došli?

VELIKI DOSIJE O “ISTORIJSKOM SPORAZUMU” U VAŠINGTONU ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 10. SEPTEMBRA

1 KOMENTAR

  1. Очигледан пример какав лом аутократија и самоубеђеност у свезнање могу да направе у политици. Данас нико нормалан више не говори, осим председнице Владе, да се ради о “историјском” успеху, већ само о дилеми да ли смо се посвађали са пола света, или, како се све чешће различито тумаче постулати тог бесмисленог споразума, са целим светом. И шта сада ? Он је желео најбоље, а догодило се као и обично. Да ли је могуће да немамо више ниједан од институционалних инструмената да се са оваквом праксом одмах прекине ? Уколико ово није упозорење колико овакво “солирање” може да буде опасно, следећи пример би могао да буде са много тежим последицама.

Comments are closed.