Retko je koji sastanak bio predmet takvog nerazumevanja, nekorektnih i iskrivljenih tumačenja a katkad i laži kao sastanak nesuđene „desne kolone“ koji se održao u prostorijama Nove demokratske stranke Srbije 29. oktobra 2023. godine. Ova činjenica sama po sebi čudi s obzirom na to da su, svakome ko je iole ozbiljno pratio predizbornu kampanju za decembarske parlamentarne izbore koji su održani iste godine, stvari morale biti potpuno jasne. Ako kojim slučajem nisu bile jasne tokom kampanje, svakako su to morale postati nakon izbora i ulaska dela učesnika pomenutog sastanka (u ovom slučaju Milice Đurđević Stamenkovski i Srpske stranke Zavetnici) u vlast Aleksandra Vučića.
I tada je, međutim, na neverovatan i teško shvatljiv način, u delu politički desno orijentisane javnosti ostala žal što nije došlo do ukrupnjavanja desnice, a neretko je odgovornost za to prebacivana na autora ovih redova i stranku kojom rukovodi – Novu demokratsku stranku Srbije.
A način na koji je Novi DSS video političku situaciju u Srbiji tada, kao i sada, bio je u potpunosti razumljiv i nedvosmislen.
Naime, nakon prihvatanja tzv. Fracusko-nemačkog sporazuma (februar 2023) i njegovog „implementacionog aneksa“ iz Ohrida (mart 2023) kojima je vlast prihvatila i implicitno priznala secesiju Kosova i Metohije postalo je definitivno jasno da režim mora biti smenjen. Iz tog razloga su tri parlamentarne grupacije – Srpski pokret Dveri, Srpska stranka Zavetnici, i Koalicija NADA koju su činili Novi DSS i POKS – počele zajednički da deluju, kako u skupštinskoj sali, tako i van nje kroz organizaciju protesta i tribina.
Viđenje koje je tada vladalo u Novom DSS-u bilo je sledeće: režim koji je prvo prihvatio a tokom 2023. godine pokazao spremnost i da sprovodi protivustavne sporazume gaseći postepeno preostale institucije i pojavne oblike srpske države na Kosovu i Metohiji morao je hitno i bez ostatka biti smenjen; do smene se isključivo moglo doći kroz postizbornu saradnju sa celokupnom opozicijom (uključujući dakle i proevropsku) i konačno, izbori u Beogradu imali su poseban značaj jer je u glavnom gradu smena režima bila najizglednija i jer su tu ideološke razlike koje postoje unutar opozicije najmanje predstavljale problem.
Nakon zajedničkih aktivnosti tokom prve polovine 2023. godine, krajem avgusta su započeti i prvi razgovori tri pomenute parlamentarne grupe o pravljenju predizborne koalicije odnosno stvaranju jedne jake desne kolone za predstojeće izbore. Ispostavilo se, međutim, već na prvom sastanku da je u međuvremenu došlo do očiglednog razmimoilaženja u pogledima na situaciju. Na prvom sastanku kojem su prisustvovali Stefan Stamenkovski, Milica Đurđević Stamenkovski, Boško Obradović, Vojislav Mihailović i potpisnik ovih redova, na samom početku je od strane domaćina – Stefana i Milice Stamenkovski – iznet stav da u kampanji ne treba kritikovati Aleksandra Vučića i da ne treba zatvarati vrata za učestvovanje u vlasti sa svima – uključujući i režim – jer tobože, kako je tada objašnjeno, ako bi SNS prihvatio našu politiku to onda ne bi bio SNS. Dobar deo objašnjenja za ovakav zaokret ticao se tvrdnje da se prvenstveno radi o komunikacionoj strategiji koja bi bila primerena potencijalnim biračima „desne kolone“. Boško Obradović se u potpunosti složio sa iznetim. Sa naše strane je izneto čuđenje i jasno je istaknuto da se radi o neprijatnom iznenađenju o kojem moramo prvo da razgovaramo u okviru organa stranke.
Nakon nekoliko razgovora koji su usledili na našu inicijativu i na kojima su traženi konkretni odgovori („Milice, cela opozicija ima većinu u Beogradu nakon izbora, da li menjamo vlast?“ – pitao sam tako na samom početku jednog našeg zajedničkog ručka, odgovor nije bio potvrdan) postalo je jasno da stranke Zavetnika i Dveri suštinski drugačije gledaju na situaciju i da formiranje jedinstvene desne kolone jednostavno neće biti moguće.
Tu činjenicu smo nakon mesec i po dana konstatovali i jedni i drugi i razišli se uz dogovor o nenapadanju, dogovor koji je koalicija NADA poštovala.
Drugim rečima, u trenutku održavanja „čuvenog“ sastanka stvari su bile svima jasne. Štaviše, Zavetnici i Dveri su već bili otpočeli svoju predizbornu kampanju a njihovi bilbordi uveliko su osvanuli u Beogradu.
Kako je i zašto do sastanka onda uopšte došlo? Koliko nam je poznato – ali ovo su samo posredna saznanja čiju tačnost ne možemo da garantujemo – na Beogradskom sajmu knjiga su se sreli profesori Ković i Lompar i dogovorili se da pozovu stranke desnice na još jedan, poslednji, sastanak kako bi se možda ipak pronašlo rešenje o zajedničkom nastupu na predstojećim izborima čije se raspisivanje očekivalo svakog dana (raspisani su 1. novembra). Naravno, niko jedan takav poziv nije mogao da odbije.
Tako je 29. oktobra došlo do sastanka kojem su prisustvovali akademik Matija Bećković (koji je dao uvodnu reč i otišao kao što je i najavio) i profesori Milo Lompar i Miloš Ković. Ispred Srpske stranke Zavetnici prisutni su bili Nikola Dragićević i Dušan Proroković, ispred Srpskog pokreta Dveri Boško Obradović, a ispred Narodne stranke Vuk Jeremić. Bili su prisutni i predsednik tadašnjeg POKS-a Vojislav Mihailović kao i potpisnik ovih redova. Sastanku je prisustvovalo još i nekoliko saradnika. O utiscima sa sastanka i različitim zapažanjima bismo mogli da svedočimo naširoko ali ćemo ih ostaviti po strani i držati se isključivo činjenica.
Tokom sastanka su izneta dva konkretna pisana predloga (sva dokumenta su data na uvid redakciji „Nedeljnika“). Jedan je bio predlog Nove demokratske stranke Srbije – „Osnove delovanja nakon izbora“ – koji je predviđao smenu vlasti na svim nivoima u saradnji sa ostatkom opozicije naglašavajući da je, za razliku od Beograda, na republičkom nivou, usled „nepremostivih političkih i ideoloških razlika sa tzv. prozapadnom opozicijom“ moguće samo formiranje tehničke vlade koja bi bila vremenski oročena (od tri do šest meseci). Ovaj predlog bio je glatko odbijen bez ikakvog posebnog objašnjenja.
Tada je nastupio Vuk Jeremić iznevši i podelivši učesnicima sastanka sopstveni predlog „Koalicionog sporazuma“ pet stranaka. Inicijalna verzija predloga Narodne stranke za nas nije bila nimalo zadovoljavajuća, ali ga, za razliku od kolega i njihovog odnosa prema našem predlogu, nismo odbili, već smo pokušali, u dobroj veri, da radimo na njemu i dođemo do kakve-takve tačke saglasnosti.
Iako je u preambuli predloženog sporazuma bilo reči o „smeni nedemokratskog režima koji je prihvatio tzv. francusko-nemački plan za nezavisnost Kosova i Metohije“ kao „glavnom cilju opozicije“, nigde nije bila pomenuta potreba saradnje sa ostatkom opozicije kao nužnog preduslova da do smene zaista i dođe. I uopšte uzev, prećutkivanje potrebe za postizbornom saradnjom sa celokupnom opozicijom je od početka predstavljalo glavni kamen spoticanja. Novi DSS je i tada, kao i sada, smatrao da nije dovoljno reći da nećemo učestvovati u formiranju vlasti na bilo kom nivou sa vladajućim režimom kao što je predviđao član 6 predloga sporazuma. To se naravno podrazumevalo ali samo po sebi nije bilo dovoljno da do smene vlasti i dođe. Naše mišljenje je bilo da se mora naznačiti spremnost na saradnju sa ostatkom opozicije. Pored toga, smatrali smo da je potrebno naglasiti i značaj samih izbora u Beogradu i našu obavezu, kao desne opozicije, da smenimo gradsku vlast na, još jednom, jedini mogući način – u saradnji sa celokupnom opozicijom.
Od prve verzije se tako stiglo do pete, konačne verzije. Kao koalicija NADA, predvođena Novim DSS-om, uspeli smo u ta četiri sata, koliko je do tada već bio trajao sastanak koji je počeo u 17 časova, da unesemo nekoliko važnih izmena u inicijalni predlog Vuka Jeremića i Narodne stranke. Prvo smo u preambuli teksta dodali da smena vlasti mora biti cilj na svakom nivou „republičkom, pokrajinskom, beogradskom i svim lokalnim nivoima“ čime smo zapravo želeli prvenstveno da dodatno naglasimo značaj beogradskih izbora. U tački 6 predloženog sporazuma, koja je u početnoj verziji samo predviđala da nećemo učestvovati u formiranju vlasti sa SNS, uneli smo čitav novi stav koji je uveo mogućnost saradnje sa „drugim opozicionim strankama“, na „tehničkom nivou u cilju demokratizacije društva, oslobađanja medija i institucija i organizovanja novih slobodnih i demokratskih izbora“. Konačno, uspeli smo uz velike muke da uz tu istu 6. tačku unesemo fusnotu koja je glasila: „U Beogradu, u interesu građana i boljeg funkcionisanja prestonice, saradnja na smeni režima sa svim strankama opozicije je moguća. Ovo će biti deo i Koalicionog sporazuma o zajedničkom učešću na izborima za odbornike u Skupštini grada Beograda koji će biti održani 17. 12. 2023.“
Sve postignuto bilo je udaljeno od jasnoće stavova iz predloga Nove demokratske stranke Srbije i predstavljalo je samu njihovu, do krajnjih granica, razblaženu verziju. Autor ovih redova bio je svestan da su mnoge od navedenih formulacija bile podložne različitim tumačenjima poput one o saradnji na „tehničkom nivou“ sa ostatkom opozicije ili one da je saradnja na smeni vlasti u Beogradu sa svim strankama opozicije „moguća“. Ali to je bio maksimum koji se mogao izvući u datim okolnostima a izmene su opet bile dovoljno precizne da se u javnosti može jasno komunicirati sve ono za šta smo se kao stranka i koalicija od početka i zalagali: smena režima na jedini mogući način – u postizbornoj saradnji celokupne opozicije.
Ovde se mora priznati i umešnost Vuka Jeremića, koji je, istina u pomalo nasrtljivom stilu, bio glavna lokomotiva rada i napretka na tekstu koji je i bio podneo. Kroz raspravu i razmenu argumenata predsednika Narodne stranke i Novog DSS-a (autora ovih redova) na kraju se i došlo do završne verzije koju je ovaj drugi i parafirao. Ispostavilo se i jedini.
Predstavnici Zavetnika i Dveri kao da su bili pomalo zatečeni načinom na koji se situacija odvijala. Iako je vremenski sve potrajalo, jer se ponekada menjala i samo jedna reč; jer su se štampale nove verzije; jer se izlazilo na konsultacije, ipak su izmene usvajane i stvar je tekla u dobrom ritmu. I tako se došlo do završne verzije i jednog jedinog parafa na njoj. Kada je shvaćeno da su stvari izmakle kontroli i da mogu da odu ka pozitivnom ishodu, predstavnici Zavetnika i Dveri koji nisu došli da postignu sporazum, pozvali su Stefana Stamenkovskog, vođu Zavetnika.
Ovde je potrebno napraviti malu digresiju. Sa Stefanom Stamenkovskim, od kada sam ga upoznao na jednom sastanku desno orijentisane opozicije, čini mi se 2021. godine, imao sam uvek dobar odnos. Govorio je ono što misli, bez dlake na jeziku i uvek je bio dobrog raspoloženja. Kada se pojavio nasmejan na sastanku koji je već trajao više od četiri sata, bezmalo čitavih pet, i sâm sam se obradovao jer je konačno u prostorije ušao neko ko može da preseče stvar u ime, tada već napravljene, koalicije Zavetnici/Dveri i znao sam da više neće biti zavlačenja.
Kako je seo, tako je i dobio reč. Koliko me pamćenje služi, rekao je da mu je žao što do ovog sastanka nije došlo ranije, da su oni već započeli kampanju, štampali materijale, uložili određena sredstva, kao i da mu se predlog koji je na stolu čini teško prihvatljivim. Sve je zvučalo diplomatski iako je bilo u potpunosti jasno u pogledu krajnjeg ishoda – nema niti je moglo da bude dogovora o rušenju Vučića. Na izrečeno od strane Stefana Stamenkovskog prvi je reagovao profesor Miloš Ković nakon čega je usledila kratka polemika između njih dvojice. Posle određenog vremena sam dao signal Stefanu Stamenkovskom da se odvojimo nakratko, što je inače bila praksa te večeri tokom koje su se različiti ljudi konsultovali što međusobno, što telefonskim razgovorima sa predsednicima stranaka koji su bili odsutni (tj. samo sa vođama Zavetnika).
Naš razgovor je ukratko tekao ovako: „Stefane, da li vi ovo možete da prihvatite?“ – „Nema šanse“; „Dobro, je l’ svi znamo sve?“ – „Znamo“; „Ništa, ostaju nam dve varijante, ili da ostanemo do zore jer ovde ima ljudi kojima bilo kakav dogovor predstavlja jedini spas ili da završavamo odmah znajući da dogovora svakako ne može biti.“ – „Pa šta ćemo?“ – „Ništa, izađi i reci onako kako misliš, ja ću se nadovezati i da završavamo. Vi ste svoju kampanju već započeli, mi još nismo ništa uradili.“
Bile su u ovom razgovoru upotrebljene i neke druge reči, dotakli smo se i nekih drugih tema ali je suština upravo bila kao što je gore opisano.
Po povratku u veliku salu, u nastavku razgovora je Stefan Stamenkovski ubrzo izgovorio rečenicu koja je do kraja ogolila činjenicu koja je nama već nedeljama, da ne kažem mesecima unazad bila dobro poznata: „Da rušim Vučića na republici ili u Beogradu sa Pavlom Grbovićem – ne pada mi na pamet!“ (ovde je Pavle Grbović uzet kao ilustracija – pretpostavljam najgora moguća iz perspektive gospodina Stamenkovskog – prozapadne opozicije).
Nije bilo potrebe ni da se nešto posebno nadovezujem nakon toga. Stvari su bile jasne i sastanak je polako priveden kraju.
Stvaranje jedne desne opozicione kolone za izbore 2023. godine nije bilo moguće jer kao takva ona nije ni postojala. Desna opozicija koja je istinski smatrala da se režim mora hitno smeniti bila je oličena u koaliciji NADA, koaliciji predvođenoj Novim DSS-om, i kao takva je izašla na izbore.
I danas je, čini se, isti slučaj, s tim što je potreba za razvlašćivanjem ovog nakaradnog, kriminalnog i izdajničkog režima, mnogo veća.
Vlast koja se fizički obračunava sa sopstvenim narodom nepovratno je izgubila legitimitet i mora da ode. U toj borbi koja je pred svima nama, autontična desnica će morati da odigrati odlučujuću ulogu.
SVA DOKUMENTA PROČITAJTE OVDE
INICIJALNI PREDLOG VUKA JEREMIĆA
KONAČAN PREDLOG KOJI JE PARAFIRAO JOVANOVIĆ
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 4. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.
Nedeljnik #751Nedeljnik
Tagovi
