Tomas Karketi – jedan od fiktivnih junaka „Žice“, serije koja je u anketi BBC-ja proglašena za najbolju u 21. veku – član je Gradskog veća kome policajci Baltimora, pretežno afroameričkog grada, polažu račune i „iskaju“ novac iz gradskog budžeta.
Mlad, idealista i ambiciozan, ima podršku nekoliko lokalnih demokrata u prvom okrugu, a ceni ga i zajedljivi major Sten Valček, čija je poljska emigracija dobro ukorenjena u baltimorskim sokacima. Ujedno, gradonačelnik Klarens Rojs ima dosta problema u gradu koji živi od kriminala, ali ga čuva to što je Afroamerikanac. A onda mu na crtu izlazi Karketi, stranački kolega, belac, koji bi da preuzme vođstvo gradom u kom su šanse da belac pobedi izrazito male. Međutim, radom na terenu, od ulice do ulice, razgovorom sa sugrađanima i prikupljanjem podrške bitnijih „gradskih faca“, Karketi polako preokreće rezultat i postaje najozbiljniji kandidat demokrata u gradu u kom demokrate ne gube. Naposletu postaje gradonačelnik.
Iako je u pitanju serija, dostojno je prikazano stanje američkog društva i politike, a pojedini analitičari su sugerisali da je Karketi bio ilustracija demokrate Patrika O’Melija, koji je 1999. godine ostvario iznenađujući rezultat i pobedio u trci za gradonačelnika, odakle je kasnije napredovao do funkcije guvernera Merilenda.
Druga paralela se može povući i nešto severnije, u Masačusetsu. Preciznije, u Bostonu, gradu koji ima haotičnu retrospektivu izbora za gradonačelnika, gde se često dešava da aktuelni gradonačelnici izbegavaju reizbor. Takođe, nikada nije bio slučaj da žena bude izabrana, a retkost je i, potpuno suprotno situaciji u Baltimoru, da u gradu koji ima istoriju punu rasnih tenzija i prisilne desegregacije, ozbiljniji kandidati ne budu beli Amerikanci, kao što je to bio slučaj u aktuelnoj trci za čelnika grada. To je delimično posledica i sve raznovrsnije slike grada u kom Afroamerikanci, Latinoamerikanci i Amerikanci azijatskog porekla sada čine više od polovine stanovništva.
Epilog svega, prema projekcijama američkih medija, jeste da je članica demokrata Mišel Vu postala prva gradonačelnica Bostona, i prva gradonačelnica azijatskog porekla, što je generalno retkost za veće gradove SAD. Vu, čiji su roditelji emigrirali u SAD iz Tajvana, prekinula je niz od 199 godina belih, muških gradskih čelnika. A čak nije ni rođena u Bostonu – u koji je došla iz Čikaga, kada je upisala studije prava na Harvardu – što takođe nije zabeleženo u poslednjih sto godina. Zapravo, demografija Bostona se poprilično izmenila, pa je samo 43 odsto stanovnika Bostona rođeno u Masačusetsu, matičnoj saveznoj državi.
Vu je pobedila koleginicu iz Gradskog veća, Anisu Esaibi Džordž, prvu generaciju arapsko-poljske Amerikanke koja je rođena i odrasla u gradu. Trka se svela na konkurentske vizije budućnosti. Esaibi Džordž je predstavljala „stariju gardu“, a Vuova je percipirana kao predstavnica novog talasa politike Bostona. Od svog izbora u gradsko veće 2013. godine, Vu je postala miljenica progresivnog krila stranke. Tokom čitave kampanje zalagala se za klimatsku politiku u skladu sa „Zelenim nju dilom“, kontrolu stanarine, besplatan javni prevoz.
Protivnica je „trčala“ dosta umerenije. Obe su želele da izbegnu debatu o unutarstranačkoj podeli na progresivno krilo i umerene, ali nisu izbegle napade iskusnih naprednjaka i konzervativaca unutar Demokratske partije. Vuova je doduše uživala podršku Elizabet Voren, senatorke iz Masačusetsa, što sigurno nije beznačajno. Takođe, obe kandidatkinje izgubile su podršku mnogih moćnih sindikata u Bostonu.
Kako je naznačeno u analizi Boston glouba, pobeda Mišel Vu, zapravo, ukazuje na moć aktivnog delovanja na terenu. Vu je vodila i u prikupljanju sredstava, i u anketama. Lideri gradova, država i zajednica su joj dali podršku zbog njenih stavova u kom pravcu Boston treba da se razvija, ali i zbog ličnih veza koje je izgradila godinama.
Njena popularnost je rasla prirodno i postepeno. Nakon svoje prve kampanje za Gradsko veće 2013. godine, cilj joj je bio da što više bude na ulicama, u gradu, i da razgovora sa sugrađanima. Ipak, primećuje se da joj je još tada fokus bio na trci za gradonačelnicu. Dve godine kasnije, u trci za reizbor, završila je malo iza svoje tadašnje koleginice Ajane Presli. Potom je završila kao pobednica u trci za Gradsko veće 2017. i 2019, stalno šireći krug podrške.
Kao gradonačelnici, jedan od glavnih ciljeva biće joj i reforma policije, baš kao i u slučaju fiktivnog prvog čoveka Baltimora. Vu će imati zadatak da izabere novog rukovodioca policijske uprave u Bostonu, koji će ostvariti njenu viziju reforme. Štaviše, Dejvid Hopkins, profesor političkih nauka na Bostonskom koledžu, rekao je da je reforma policije polje na kom je Vu najviše profitirala u odnosu na svoju protivkandidatkinju. Takođe, prema analizi Lerija Dikare, kandidata za gradonačelnika Bostona 1983. godine, Vuova će upravljati gradom na osnovu podataka i rezultata, a ne putem političkih veza.
Ujedno, Vuova je pobedila uprkos velikoj tremi koju ima pred javne nastupe, kako je nedavno priznala. Pred svaku debatu, konvenciju ili predizborni nastup svirala je klavir kako bi se smirila. Međutim – pre nego što je postala gradonačelnica, i pre nego što je bila kandidatkinja za gradonačelnicu, odbronica ili advokatica – Mišel Vu je bila vlasnica kafića u Čikagu. Koncept kafića oslikavao se kao mali književni klub. Čajevi u njenoj radnji imali su imena inspirisana književnim likovima – Veliki Getsbi, Hermionin napitak… Mišel i njena sestra Šerel su zaslužne za imena.
„Sećam se da nas je Mišel vozila porodičnim kombijem od vinarije do vinarije i pitala da li možemo da dobijemo bocu ili dve vina“, priseća se Šerel, navodeći da su nameštaj nabavljali preko oglasa.
Bilo je to 2008. godine. Samo nekoliko meseci ranije, Mišel je u Bostonu završila studije i zaposlila se kao konsultatkinja u jednoj bostonskoj firmi. Zapravo je otvaranje kafića bila ideja koja bi okupila porodicu na jednom mestu. Njena majka, dugo godina razdvojena od supruga, koji je kao inženjer radio u Švajcarskoj, bila je domaćica koja je odgajala tri ćerke. Kasnije joj je dijagnostifikovana šizofrenija, ali u početku niko nije mogao da shvati o čemu je problem. Čak su se majka, Šerel i najmlađa sestra Viktorija nakratko preselile kod oca u Švajcarsku, što se nije pokazalo korisnim, nakon čega su se vratile u Ilinois. Simptomi su počeli da se pogoršavaju i nekoliko meseci kasnije majka je počela da „čuje stvari koje drugi ljudi nisu mogli da čuju“.
„Odrastajući, uvek nam je govorila da, ako vidimo nekoga u nevolji, ne okrećemo glavu. A onda je ona počela da čuje ljude koji traže pomoć. U sred noći je izlazila, pokušavajući da im pomogne“, ispričala je Mišel u nedavnom intervjuu za Boston gloub.
Zbog bolesti majke, Mišel se vratila u Čikago, kako bi mogla da se stara o svojim sestrama. Zajedničku ušteđevinu, Mišel i njen tadašnji dečko i sadašnji muž, iskoristili su da preko noći „presele“ svoj bostonski život u Čikago. Razamišljala je da stvori biznis koji će njena majka preuzeti kada se oporavi, i otvorila je bar. Kasnije je postalo jasno da majka zdravstveno neće biti u stanju da vodi posao, ali je mali književni klub unutar urbanog kafića postala oaza i beg od stvarnosti za Mišel i ostatak porodice.
„To mesto je na neki način značilo malo radosti za sve nas“, rekla je Mišel.
„Mišel je zacrtala rokove, budžet, ceo poslovni plan i delegirala zadatke koji odgovaraju našem uzrastu“, dodala je njena sestra Šerel.
Međutim, kada je postalo jasno da majka nema snage da upravlja kafićem, Mišel je odlučila da rasproda stvari i vrati se u Boston. Postala je zakonski staratelj najmlađe sestre 2010. godine, nekoliko meseci pre nego što je njihov otac podneo zahtev za razvod od njihove majke. Šerel se u međuvremenu preselila u Boston, gde radi u advokatskoj kancelariji i živi sa mužem i najmlađom sestrom. Njihova majka je takođe napustila Čikago i preselila se u Boston, da bude bliže ćerkama.
Mišel je, kako je istakla, svoje frustracije čikaškim administrativnim procedurama iskoristila za rešavanje sličnih situacija u Bostonu. Kao članica Gradskog veća, kreirala je pojednostavljen onlajn komplet alata za vlasnike restorana i malih preduzeća koji im olakšava poslovanje. Takođe, kao gradska odbornica, Mišel je autorka uredbe koja dozvoljava vlasnicima restorana i drugim malim preduzećima da organizuju živu muziku bez potrebe za dobijanjem posebne licence.
Ipak – kao gradonačelnicu ekonomskog i kulturnog centra Nove Engleske, jednog od najrazvijenijih područja SAD – u naredne četiri godine je očekuju mnogo kompleksniji problemi.
Tagovi
