Dana 8. decembra 2020, Generalna direkcija unutrašnje bezbednosti (DGSI) uhapsila je šest muškaraca i jednu ženu iz departmana Dordonje, Doline Marne i Il e Vilena. Predstavljeni kao pripadnici „ultralevičarske grupe“ i pod sumnjom da pripremaju nasilne akcije na teritoriji Francuske, osumnjičeni su za „zločinačko udruživanje u terorističke svrhe“, za koje je propisana kazna do trideset godina zatvora. Neki mediji prenose kako „izvori bliski istrazi“ tvrde da su uhapšeni osnovali tajnu grupaciju s ciljem da sprovedu atentate protiv snaga reda. Nedeljnik Le Poen svemu daje sledeći naslov: „Sirija, ulica, državna bezbednost: uznemirujući profil vođe ultralevičarske grupe“ (13. decembar 2020).

Međutim, senzacionalistički naslovi ne uspevaju da sakriju koliko je tanak slučaj. Prikupljeni dokazni materijal prilikom pretresa sastoji se uglavnom od hemijskih proizvoda, od kojih se zaista može napraviti eksploziv, ali su ipak za svakodnevnu upotrebu (hidrogen, aceton, sona kiselina), jedne lovačke puške, verne replike pištolja, šlema interventne policijske jedinice (CRS)… Ništa od onoga što je dosad objavljeno ne dokazuje nameru ili precizan plan da se rečeno delo sprovede. Tužilaštvo za borbu protiv terorizma nije dalo nikakvu izjavu, iako ima običaj, a postupajući tužilac odbija da odgovori na naša pitanja.

U osnovi onoga što se stavlja na teret navodnom šefu grupe je to što se u Siriji borio protiv Islamske države (ID ili Daeš). Generalna direkcija unutrašnje bezbednosti (DGSI) ponovo pokušava da kriminalizuje borce zbog njihovog učešća na strani arapsko-kurdskih Demokratskih snaga Sirije (DSS), koje sama DGSI pomaže… Prema računicama boraca, procenjuje se da je oko trideset mladih Francuza otišlo u rat u Rožavu od 2015. do 2019. Od trinaest hiljada boraca (mahom Kurda, ali i Arapa, Jezida, Sirijaca itd.) poginulih braneći ovu autonomnu regiju, nalazi se i 47 međunarodnih dobrovoljaca (11 američkih, sedam britanskih, pet nemačkih i tri francuska). Francuski dobrovoljci su uglavnom bivši vojnici ili osobe koje su samo želele da vide kraj džihadistima Islamske države. Tu se nalazila i šačica marksističkih, libertarijanskih ili antifašističkih aktivista, manje-više bliskih antikapitalističkoj levici, koji su želeli da obrane revolucionarne procese započete na severu Sirije (1). Otkako su se ovi borci vratili u Francusku, DGSI je gotovo sve ispitala i stavila pod nadzor.

U javnosti se pojavljuje Andre Eber i njegova ispovest (2), napisana pod pseudonimom jer nije želeo da ugrozi sopstvenu bezbednost i da individualizuje kolektivnu borbu. Posle dva boravka u Rožavi, ovaj mladi marksistički borac, kao i nekoliko njegovih saboraca, stavljen je na poseban spisak lica koja su pod nadzorom jer predstavljaju moguću opasnost po državnu bezbednost. Policajci DGSI su mu u decembru 2016. oduzeli pasoš i ličnu kartu kako ne bi napustio zemlju. Postupali su u skladu s takozvanim antiterorističkim zakonom, usvojenim 2014. kako bi se sprečilo da se mladi Francuzi pridruže džihadističkim redovima (3).

Nasleđe antifrankističkih pokreta

Prema saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova, ako bi Andre Eber „uspeo da se ponovo pridruži borcima Jedinica narodne zaštite (YPG), njegov povratak na francusku teritoriju predstavljao bi ozbiljnu pretnju javnom redu jer bi borbeno iskustvo stečeno na licu mesta moglo biti upotrebljeno za nasilne akcije revolucionarnih snaga ekstremne levice, a protiv interesa Francuske“. Upravni sud Pariza poništio je odluku Ministarstva unutrašnjih poslova u martu 2017. „Sud je pobio tvrdnje DGSI uz obrazloženje da ništa ne dokazuje teroristički karakter aktivnosti YPG-a“, objasnio je Rafael Kempf, Eberov advokat. „Sudije su priznale da on ne bi predstavljao pretnju javnoj bezbednosti po povratku u Francusku.“

No, DGSI nije se okanila boraca iz Rožave i još daje uzbunjujuće izjave koje su neki mediji preuzeli (4). U januaru 2021, državni koordinator za obaveštajni rad i borbu protiv terorizma Loran Nunjez govorio je o „okorelim ratnicima“ koji se vraćaju iz Sirije i stavio ih je u vezu s nekom neodređenom „ultralevicom“, osumnjičenom za nekoliko desetina razbojničkih akcija „niskog intenziteta“ – uglavnom uperenih protiv telefonskih stubova.

On tvrdi da su ovi borci stupili u vezu „s panafričkim pokretima ili s pokretima koji se protive policijskoj brutalnosti, uništavanju životne sredine i državnoj islamofobiji“ i čiji je cilj da „unište institucije Francuske Republike“ (5). Kolektiv frankofonih boraca i borkinja Rožave (CCFR) odgovorio je na ovu izjavu i naglasio da se bori protiv aktuelnog sistema u Francuskoj drugim, nenasilnim, sredstvima: „Ne očekujemo da dobijemo Legiju časti pri povratku u domovinu, čak ni da nam bilo ko zahvali, ali ni zamisliti nismo mogli da ćemo biti obeleženi kao državni neprijatelji i tretirani isto kao džihadisti protiv kojih smo se borili“ (6).

Andre Eber svoje angažovanje poistovećuje s međunarodnim revolucionarnim borcima koji su se pridružili španskim republikancima 1936. Zajedno s drugim autorima napisao je knjigu čiji naslov podseća na delo Kataloniji u čast, u kom Džordž Orvel prepričava svoju borbu tokom Španskog građanskog rata na strani Radničke partije marksističkog ujedinjenja (POUM, antistaljinističke orijentacije). Autori dela Rožavi u čast smatraju da je podjednako važno ispričati borbu protiv ID-a kao i posvedočiti o tamošnjem „komunalizmu“, zasnovanom na socijalizmu, sekularizmu, jednakosti između muškaraca i žena, kao i između etničkih i religioznih grupa. „Mi smo otišli da bismo podržali takvu revoluciju“, objašnjava Eber. „Mi smo obični ljudi koji su u jednom trenutku sve napustili, svesno i bez fanatizma, da bismo se borili uz narod Sirijskog Kurdistana. Međutim, godine 2016, DGSI je počela da odlučuje ko je dobar, a ko loš dobrovoljac YGP-a. Oni koji prethodno nisu bili politički aktivni nisu ni uznemiravani, ali svi koji imaju aktivističku prošlost stavljeni su pod poseban nadzor. Službe policije nas koriste kao strašila u ovom politički napetom kontekstu.“

Pod turskim bombama

Pošto je diplomirao krajem 2016, mladi aktivista, koga ćemo zvati Sija, otišao je u Rožavu na godinu i po dana. Februara 2019. ponovo je otišao, sada na osam meseci. Učestvovao je u brojnim bitkama protiv ID-a, ali i protiv turske vojske i njenih islamističkih paravojnih formacija, tokom invazije na jedan deo Rožave u martu 2018, a u oktobru 2019. borio se na strani Sirijskih demokratskih snaga, koje su tada napustili Donald Tramp i zapadne sile. Tokom žestokih bombardovanja turske avijacije položaja u okrugu Afrin i grada Ras el Ajn, Sija je izgubio na desetine kurdskih, arapskih i međunarodnih saboraca. Čim se prvi put vratio u Francusku, DGSI ga je pozvala na razgovor: „Nekoliko sati su me ispitivali o mom učešću u dešavanjima u Rožavi, ali i o mom ranijem aktivističkom radu u Francuskoj i u Evropi“, ispričao nam je. „Kako sam nerado odgovarao na pitanja, stavili su mi do znanja da bi mi bilo bolje da sarađujem. Međutim, nisu imali zakonskog osnova, jer otići u Siriju i boriti se na strani Kurda i dalje nije krivično delo… Tada sam stavljen pod poseban nadzor, što mi pravi velikih problema na evropskim aerodromima. Policajci misle da sam islamista.“

Sija podvlači protivrečnosti Francuske, koja želi da kriminalizuje međunarodne dobrovoljce dok istovremeno sama šalje specijalne jedinice da pomogne kurdskim snagama. „DGSI dobro zna da YPG nije teroristička organizacija. Francuska država se ponaša neurotično. Policajci se trude da na sve moguće načine povežu naše učešće tamo s našim aktivizmom ovde. Već dugo žele da kriminalizuju revolucionarne pokrete u Francuskoj. Opsednuti su narodnim pobunama, ’žutim prslucima’, zadistima, crnim blokovima i izmišljotinama o ultralevici i njenim tajnim grupacijama.“

Državne službe koriste delove krivičnog zakonika koji su doneseni zarad borbe protiv terorizma kako bi kontrolisale političke i društvene pokrete. „Možda izgleda zapanjujuće da Ministarstvo unutrašnjih poslova ne dozvoljava Andreu Eberu, levičaru, da ode da se bori protiv Daeša donošenjem upravne odluke na osnovu antiterorističkog zakona iz 2014“, komentariše advokat Kempf. „Međutim, problem je u tome što ovi zakoni omogućavaju donošenje mera protiv naših sugrađana na osnovu najobičnije sumnje. Te sumnje iznose obaveštajne službe na osnovu beležaka na kojima nema ni datuma ni naslova, ali su predstavljene kao navodno pouzdane informacije.“

Rafael Kempf u svojoj knjizi Državni neprijatelji (8) objašnjava da današnje gomilanje zakona koji ubijaju slobodu potiče iz 19. veka i tadašnjih „zakona protiv zlikovaca“, usvojenih najpre kako bi se kaznili anarhisti, a čija je primena ubrzo proširena. On tvrdi da se specijalni zakoni usvojeni u cilju borbe protiv islamističkog terorizma koriste protiv „suviše“ verujućih muslimana, „suviše“ radikalnih boraca za očuvanje životne sredine, „suviše“ glasnih demonstranata, to jest političkih protivnika. Dobrovoljci iz Rožave dodati su ovom spisku.

Krivično delo „zločinačkog udruživanja“ uvedeno je u drugom zakonu od tih „zakona protiv zlikovaca“ usvojenih 1893. i 1894. godine. Napomena „u terorističke svrhe“ dodata je zakonom od 22. jula 1996. kojim se proširila primena zakona, a zakoni iz 2004. i 2016. propisuju strože kazne.

Afera Tarnak kao presedan

Istražna sutkinja Sara Masu, nacionalna sekretarka Sindikata sudija, podseća da se njena organizacija već dugo protivi postojanju ovog krivičnog dela: „Smatramo da su delovi o prestupu sa umišljajem napisani dosta nejasno, kako u pogledu opisa krivičnog dela, tako i u pogledu namere. Više nije neophodno da je optuženi počinio delo, već se elementi namere pretvaraju u direktni umišljaj. Takva definicija optužbe je izuzetno opasna zato što krivično pravo postaje suviše elastično, veoma nejasnih obrisa (9).“

„Zločinačko udruživanje u terorističke svrhe“ je već dva puta korišćeno protiv libertarijanskih i antikapitalističkih aktivista. Prva afera se desila 2007, kada su aktivisti bili optuženi da su ispod policijskog šlep vozila postavili eksplozivnu napravu koja nije eksplodirala. Osuđeni su na zatvorske kazne od šest meseci do godinu dana. Drugi je bio slučaj Tarnak 2008, koji je doveo do optužbi protiv osam aktivista pod sumnjom da pripadaju „nevidljivoj“ grupici „čiji je cilj oružana borba“ i da su sabotirali kontaktnu mrežu TŽV-a. Posle deset godina policijskog lutanja, krivični sud Pariza oslobodio je optužbi sve optužene.

Ovaj pravosudni fijasko izneo je na videlo do koje mere se antiteroristička borba može izvitoperiti ako se koristi u političke svrhe. No, ovo krivično delo i dalje postoji, i upravo se koristi protiv sedam osoba uhapšenih sredinom decembra.

PREVOD: Jelena NIKOLIĆ

(1) Pročitati: Mireille Court i Chris Den Hond, „Une utopie au coeur du chaos syrien“, Le Monde diplomatique, septembar 2017.

(2) André Hébert, Jusqu’à Rakka. Avec les Kurdes contre Daech, Les Belles Lettres, coll. „Mémoires de guerre“, Pariz, 2019.

(3) Zakon 2014-1353, 13. novembar 2014.

(4) Matthieu Suc i Jacques Massey, „Ces revenants du Rojava qui inquiètent les services de renseignement“, Mediapart, 1. septembar 2019.

(5) Jean Chichizola i Christophe Cornevin, „Laurent Nuñez: ’Avec 170 sabotages perpétrés depuis mars 2020, l’ultragauche monte en puissance’“, Le Figaro, Pariz, 13. januar 2021.

(6) „Opération antiterroriste du 8 décembre. Tribune du Collectif des combattantes et combattants francophones du Rojava en soutien à leur camarade incarcéré“, Lundi matin, 2. februar 2021, https://lundi.am

(7) Grupa autora, Hommage au Rojava. Les combattants internationalistes témoignent, Libertalia, Montreuil, 2020.

(8) Raphaël Kempf, Ennemis d’État. Les lois scélérates, des anarchistes aux terroristes, La Fabrique, Paris, 2019. Pročitati: Raphaël Kempf, „Le retour des lois scélérates“, Le Monde diplomatique, januar 2020.

(9) Laurence Blisson, „Risques et périls de l’association de malfaiteurs terroriste“, Délibérée, br. 2, Pariz, 2017.