Kako da se vakciniše što više ljudi: Predlozi profesora Ljubomira Madžara (a neki će, izgleda, biti primenjeni)

Tekst profesora Ljubomira Madžara o dobrim potezima i nedostacima u motivisanju građana da se vakcinišu. Tekst je pisan za novi broj Nedeljnika koji na kioske dolazi u četvrtak 6. maja. A dok se novi broj nalazio u štampi otkrili smo da će se neke ideje iz ovog teksta naći u primeni

0
Foto Igor Pavicevic

Ova ubitačna epidemija razvukla se kao gladna godina. Uistinu se rastegla i doslovno i metaforički. Tokom te mučne godine podosta se o epidemiji naučilo, ali, kao što su govorili Sokrat i Ajnštajn, ono što ne znamo beskrajno je veće od onoga što znamo. Posednici znanja su eksperti ponekad zbirno označeni kao struka. Nužnost oslanjanja na struku isticana je od samog početka. Ali je ostalo nejasno šta pod strukom valja podrazumevati. Na početku je struka bila jednostrano definisana kao skupina znalaca iz različitih oblasti medicine, tako da smo i mi laici naučili nazive raznih medicinskih specijalnosti: epidemiologija, virusologija, toksikologija, infektologija, imunologija…

U mraku nastalom usled snažnog i nenadanog udara ipak se razdanilo, pa je prihvaćeno da u jednom tako golemom i kompleksnom problemu koji je bukvalno bar dotakao sve ćelije i pore svakog društva mora u traganje za nekakvim rešenjem da bude uključen daleko širi krug specijalnosti, i to onih podaleko izvan široke medicinske oblasti. Uprkos tome ostao je upadljivo zastupljen svojevrstan konceptualni automatizam koji implicira da je struka striktno svedena na svoju jedinu medicinsku komponentu, a to su lekari različitih specijalnosti.

Nemedicinska ekspertiza uključena je posredstvom tzv. nemedicinskog dela Kriznog štaba, ali je to učinjeno na aproksimativan i okolišan način i ostaje sasvim nezadovoljavajuće. Nije, na primer, poznato da u Kriznom štabu figurira ijedan ekonomista, sociolog, pa čak ni pravnik. Nema sumnje da su valjda svi pripadnici tog nemedicinskog dela završili odgovarajuće fakultete, od ekonomskog pa nadalje. Međutim, ulazeći u politiku, oni su izišli iz struke, ko se lati politike prestaje da bude pravnik, sociolog… Parafrazirajući Andrića, takvim prelaskom niti je nauka mnogo izgubila niti politika bogzna šta dobila. Nemedicinski deo sastoji se listom od političara, a to izgleda kao prilično siguran način da se u tom telu kompromituju sve specijalnosti osim same medicinske branše. Diskreditacija svih struka osim medicinske gotovo da je zagarantovana poslovičnim uključivanjem političkih (i politikantskih!) kriterija koji su kod ljudi okupljenih na opisani način uz medicinare notorno neizbežni.

Primera radi, odsustvo profesionalnih, školovanih ekonomista najbolje se vidi po tome kako Krizni štab pristupa velikom poslu suzbijanja epidemije. U njegovom nastupu preovlađuju sve sami apeli i urgencije, a bezmalo sasvim izostaju mere koje će građane odgovarajućom motivacijom navesti na poželjna, za eliminisanje virusa potrebna ponašanja. Izgledi za uspeh u borbi protiv epidemije zavise od najmanje tri činioca: politika koje osmisli Krizni štab, ponašanja građana i valjda od evolucije samog virusa, uz ostalo od brzine širenja, mutacija i prirode trajnih šteta na tkivima u koje uspe da prodre. Krizni štab gromko upozorava građane i ističe greške u njihovom ponašanju, a malo ima samokritičkih tonova u oceni sopstvene aktivnosti. Krizni štab od građana zahteva nekakvo idealno ponašanje. Kad bi građani bili poput anđela, pitanje je da li bi Krizni štab uopšte bio i potreban. Iz dobrih knjiga bi se izvukli traženi obrasci ponašanja i ti anđeli od građana svojim bi ponašanjem zatrli virus. Mudrost u koncipiranju bilo kakve javne politike svodi se, međutim, na iznalaženje mera i regulativnih mehanizama koji će uz građane – nesavršene, kakvi su već oduvek – dati dobre rezultate.

Opisani pristup podrazumeva da se umesto apela i kritika preovlađujućih obrazaca ponašanja izgrade motivacioni mehanizmi čiji će impulsi navesti građane da se ponašaju onako kako Krizni štab postulira da je potrebno za savladavanje epidemije. Prethodni uslov za takav pristup jeste da se najpre uvidi i uvaži da u ponašanju građana nema ničeg osobito izopačenog i da nisu više „nedisciplinovani” od građana drugih zemalja. Uvid u razne međunarodne televizije sugeriše, doduše uz laičku neprofesionalnu percepciju, da su masovna ponašanja u brojnim drugim zemljama znatno riskantnija sa stanovišta širenja epidemije nego što je to slučaj kod nas. Nakon što se to uvidi, valja razmisliti o motivacionim ustrojstvima neophodnim da se stvori ambijent u kome će samim građanima postati atraktivno, i to na način koji će velika mnoštva lako razumeti, da se ponašaju onako kako stručnjaci smatraju da bi bilo delotvorno sa stanovišta obuzdavanja i, potom, eliminisanja epidemije.

Budući da je u medicinskoj struci van svake razumne sumnje utvrđeno da je vakcinacija ne samo moćan no i jedini masovni poduhvat koji vodi gušenju epidemije, treba stvoriti uslove u kojima će se vakcinacija pojedincima isplatiti, te će joj se prikloniti idući za svojim individualnim interesom. Krizni štab mora da bude maštovitiji u iznalaženju takvih podsticajnih aranžmana i mera, ali, ilustracije radi, moglo bi da se objavi da će oni koji se vakcinišu imati ubuduće prednost u nekim vidovima zdravstvene zaštite. Za slučaj da – daleko bilo – dođe i do četvrtog talasa epidemije i da ona zahvati i izvestan (nadajmo se relativno mali) broj i onih vakcinisanih, podsticajna mera mogla bi da bude najava da će oni u slučaju oskudice zdravstvenih kapaciteta imati prednost u pružanju zdravstvene zaštite u odnosu na nevakcinisane. Onaj ko je individualno odgovoran spram svojih zdravstvenih rizika svakako zaslužuje dobro odmeren veći stepen zaštite od virusa u odnosu na one koji se u tom pogledu postavljaju ležerno i neodgovorno. Budući da su mogućnosti vakcinacije očigledno izdiferencirane regionalno, kao i po različitim okruženjima (selo-grad, manji gradovi naspram većih…), ovaj globalni motivacioni aranžman mogao bi regionalno da se izdiferencira.

Dalji oblik generisanja potrebne motivacije za vakcinaciju i, možda, kakvih dopunskih mera mogla bi da bude odgovarajuća finansijska stimulacija. Svedoci smo opetovanih masovnih, neselektivnih dodeljivanja nekakvih skromnih iznosa svim punoletnim ili na drugi način identifikovanim građanima, što je među ekonomistima ocenjeno kao veliki ekonomskopolitički promašaj. Alternativa tom razbacivanju budžetskog novca mogla je biti nešto veća pomoć onima koji su najugroženiji i, s druge strane, korišćenje ostatka tog iznosa za stimulisanje vakcinacije. Jedan donekle primitivan ali verovatno sasvim delatan način stimulisanja bio bi da se prilikom vakcinacije odgovarajućim osobama na licu mesta da u gotovini određeni iznos. U toj varijanti mogli bi dobro da posluže i sasvim skromni iznosi, ne veći od 20 evra. Ko se vakciniše dobija izvesnu sumu, a onaj što je vakcinaciju bagatelisao – ne dobija ništa. Jasno je da ovo nisu osobito elegantni i bogzna kako efikasni mehanizmi, a pogotovo su daleko od nekakvog savršenstva, ali nema sumnje da bi doprineli boljem odzivu na vakcinaciju i da su očigledno superiorni u odnosu na ekonomski nekorisno, naizgled politički motivisano deljenje novca uoči izbora. Kao da aktuelna vlast, nakon što je samlela celu opoziciju, nema i bez ovog izbornog podmazivanja dovoljno šansi da nadmoćno pobedi na neravnopravno kalibriranim izborima.

U koncipiranju strategije za borbu protiv epidemije ispravno je i sa dobro obrazloženim opravdanjem naglašena potreba oslanjanja na struku. Međutim, ta struka odveć je usko definisana. Ona se faktički svela samo na eksperte iz oblasti medicine kao da ovaj globalni, uistinu planetarni udar nema i svoje veoma važne nemedicinske dimenzije. Zanemarivanje tih drugih aspekata, uključujući i ekonomske, dovelo je do pokušaja da se poželjni obrasci masovnog ponašanja osiguraju različitim nedelotvornim proklamacijama. Biće da se verovalo da bi ovaj oblik podsticanja na vakcinaciju bio pojačan pukim širenjem informacija o tome kako nam sprovođenje propisanih mera donosi potrebne učinke u borbi protiv epidemije. Izostale su mere i aranžmani koji bi masovno poželjne promene učinili i individualno poželjnim, te tako potrebne učinke produkovali spontano i decentralizovano.

Piše Ljubomir Madžar

*Tekst profesora Ljubomira Madžara o dobrim potezima i nedostacima u motivisanju građana da se vakcinišu. Tekst je pisan za novi broj Nedeljnika koji na kioske dolazi u četvrtak 6. maja. A dok se novi broj nalazio u štampi otkrili smo da će se neke ideje iz ovog teksta naći u primeni