Kakav je plan nemačkih i francuskih “Zelenih” u međunarodnim odnosima: Diplomatija “vrednosti” u zelenom sosu

PIŠE ANET LENSING

0
EPA-EFE/Kay Nietfeld / POOL

Pitanja spoljne politike i bezbednosti uglavnom nisu bila deo predizborne kampanje za parlamentarne izbore u Nemačkoj održane 26. septembra ove godine. To je važilo i za vreme tzv. Triell televizijskih debata između kandidata. Jedini izuzetak predstavljalo je haotično povlačenje vojnih snaga iz Avganistana. Za vreme parlamentarnog zasedanja od 25. avgusta, političarka Zelenih Analena Berbok, kandidatkinja partije za mesto kancelara, snažno je kritikovala taj događaj, nazvavši ga „moralnom ranom“. U koalicionom sporazumu, objavljenom 24. novembra, predviđen je mandat za parlamentarnu istražnu komisiju koja bi trebalo da „rasvetli“ misiju evakuacije (1). Ovu vladinu obavezu početkom decembra moraće još jednom da ratifikuju svi koalicioni partneri: Savez 90 – Zeleni (Bündnis 90 – Die Grünen), Liberaldemokratska partija (FDP) i Socijaldemokratska partija (SPD).

Ne iznenađuje to da je supredsednik ekološke partije Robert Habek postao vicekancelar i čelnik „superministarstva“ za klimu i ekologiju, dok je liberal Kristijan Lindner dobio ministarstvo finansija. Diplomirana stručnjakinja za međunarodno pravo i vođa Zelenih, Analena Berbok dolazi na čelo Auswärtiges Amt-a, odnosno ministarstva spoljnih poslova. Uprkos uzavrelom geopolitičkom kontekstu – klimatska kriza, skok cene energenata, diplomatski sukob između Evropske unije i Belorusije oko migranata, „iliberalna“ politika u Poljskoj i Mađarskoj, tenzija između Kine i SAD, kao i između Rusije i Ukrajine – njena nominacija prošla je gotovo bez komentara.

Geopolitički izazovi su brojni, tim pre što su počeli da se klimaju stubovi na kojima je još od ujedinjenja građena nemačka spoljna bezbednosna politika. Bregzit je konačno razbio san o Evropskoj uniji koja će se zauvek razvijati u smeru sve većeg jedinstva i integracije, dok je relativno povlačenje SAD snažno postavilo pitanja suvereniteta i strateške autonomije. Nakon šesnaest godina stabilnosti „ere Angele Merkel“, susedi i partneri, na prvom mestu Francuska, pitaju se koliko će nova koalicija biti sposobna da redefiniše ulogu Nemačke na međunarodnom polju.

U doba krize proces osmišljavanja i sprovođenja spoljne politike poprima specifičan oblik. Nemački Zeleni prošli su kroz to bolno iskustvo prvi put kada su bili deo savezne vlade, između 1998. i 2005. godine kao manjinski partner SPD-a. Novi kancelar Gerhard Šreder stupio je na funkciju 27. oktobra 1998. godine, samo nekoliko dana nakon prvog ultimatuma NATO-a kojim je zahtevano povlačenje Srba sa Kosova. Spremnost „crveno-zelene“ vlade da učestvuje u zapadnoj vojnoj intervenciji predstavljala je prekretnicu za čitavu zemlju. Prvi put od 1945. godine, 24. marta 1999. godine avioni Bundeswehr-a bombardovali su stranu zemlju, iako ona nije niti napala, niti ugrozila interese Nemačke ili neke druge članice NATO-a.

Ovaj slučaj snažno je potresao nemačke Zelene, partiju koja je izrasla iz pacifističkog i ekološkog pokreta protiv nuklearne energije i njene upotrebe kako u vojne, tako i u civilne svrhe. Osnovana je u januaru 1980. godine, usred evropske raketne krize. „Dvostruka odluka“ NATO-a iz decembra 1979. godine odnosila se na postavljanje novog nuklearnog naoružanja u pet evropskih država, uključujući Saveznu Republiku Nemačku (rakete Peršing II), i istovremeni predlog Sovjetskom Savezu da se pokrenu pregovori o bilateralnom smanjenju naoružanja. Ovo je izazvalo dotad neviđeno velike demonstracije i doprinelo proboju ekološke partije u Bundestag na parlamentarnim izborima 1983. godine.

Tokom 1980-ih, „antipartijska partija“ ušla je u regionalne parlamente. Za razliku od svojih francuskih parnjaka, nemački Zeleni mogli su lakše da uđu u institucije zahvaljujući proporcionalnom izbornom sistemu koji pogoduje stvaranju vladajućih koalicija. Profesionalizacija jedne pobunjeničke i haotične partije usledila je kao rezultat sukoba između pragmatičnijih „realista“ („Realos“) i fundamentalista („Fundis“), zagovornika radikalne transformacije. Unutrašnje podele samo su se zaoštrile u kontekstu pada Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine. Na izborima 2. decembra 1990. godine, Zeleni su ostali uskraćeni za mesta u prvom Bundestagu ujedinjene Nemačke, dok je istočnonemačka lista Bündnis 90 – Grüne Bürgerinnenbewegung dobila osam poslanika. Restrukturiranje partije koje je usledilo nakon izbornog poraza okamenjeno je kada su je napustile ključne ličnosti sa radikalno levog krila. Kada je u maju 1993. godine došlo do spajanja Zelenih sa Savezom 90, zahtev za ekologizacijom nemačke privrede i socijalnog sistema zasenio je pitanja bezbednosti i odbrane.

Za nemačke Zelene i njihove četiri osnovne vrednosti – ekologiju, socijalnu državu, demokratiju odozdo i nenasilje – učešće u vlasti često je značilo gorak ukus u ustima. Dok je pravdao vojnu intervenciju na Kosovu na vanrednom kongresu Zelenih u Bilefeldu u maju 1999. godine, jedan od njihovih vođa, tada ministar spoljnih poslova i vicekancelar Nemačke, Joška Fišer, pogođen je balonom punim crvene farbe u glavu. Njegovi protivnici smatrali su da je ovaj nekadašnji spontanistički aktivista postao deo političarske elite koja žrtvuje moralnost zarad realpolitike. Usledio je izlazak brojnih članova i članica iz partije. Oni su joj zamerali da je izdala svoje antimilitarističke i pacifističke vrednosti. U Francuskoj su Zeleni takođe učestvovali u vladi u to doba. U aprilu 1999. godine, nacionalni međuregionalni savet francuskih Zelenih je sa 75% glasova „za“ odobrio nastavak vojne intervencije koja je otpočela nekoliko nedelja ranije. Ministarka za upravljanje zemljištem i zaštitu životne sredine u vladi Lionela Žospena Dominik Vuane pričala je o „neizbežnoj i legitimnoj“ intervenciji, dok je Deni Bopan, portparol partije, pozvao na osnivanje „međunarodne policije koja bi imala zadatak da interveniše na terenu“ (2).

Dve i po godine kasnije, slanje trupa u Avganistan nakon terorističkih napada od 11. septembra 2001. godine dodatno je proširilo ovaj jaz. Većina delegata Zelenih koji su se 2007. godine okupili na vanrednom kongresu u Getingenu glasala je za hitno povlačenje nemačkih snaga. Međutim, savezni biro partije oglasio se u prilog produžavanju učešća Nemačke u Međunarodnim snagama za bezbednosnu pomoć (ISAF), koje su postojale sve do prošlog leta. Program partije iz 2002. godine prihvatao je vojne intervencije kao krajnje sredstvo, pod uslovom da doprinose „kolektivnoj bezbednosti“ i da imaju odobrenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – što nije bio slučaj sa Kosovom. Želeći da „neutrališu frakcijske borbe i radikalni igrokaz (3), nemački Zeleni odbacili su svoj pacifizam i protivljenje NATO-u u zamenu za proaktivnu spoljnu politiku. Analena Berbok nastavlja Fišerovo nasleđe, a on ju je podržao u kampanji. Simbolično, njihov susret održao se u Frankfurtu na Odri, gde se Fišer kao nemački ministar spoljnih poslova susreo sa svojim poljskim parnjakom 2004. godine, pre proširenja EU na istok.

I tako je Island ostao u NATO-u
Članstvo u Organizaciji Severnoatlantskog sporazuma podelilo je ekološke snage. Na Islandu, evroskeptični i antimilitaristički Levo-zeleni pokret od svog nastanka 1999. godine poziva na napuštanje alijanse. Britanska mornarica okupirala je ovu ostrvsku državu i bitnu stratešku lokaciju usred Atlantika još 1940. godine, da bi je potom velika američka vojna baza „branila“ od 1941. do 2006. godine. Budući da Island nema pravu vojsku, za odbranu njegovog vazdušnog prostora zadužene su vazdušne snage različitih članica NATO-a koje se rotiraju. Kada je liderka ekološke partije Katrin Jakobsdotir 2017. godine došla na mesto premijera, ona je morala da odustane od stava svoje partije po ovom pitanju kako bi mogla da sklopi koalicioni sporazum sa Partijom nezavisnosti i Partijom napretka. „Moja partija je protiv članstva Islanda u NATO-u“, objasnila je. „Ipak, mi smo jedini u parlamentu koji imaju takav stav…“

Problemi klasifikacije
Merenje snage ekoloških partija može delovati kao jednostavan zadatak budući da su izbori za Evropski parlament održani između 23. i 26. maja 2019. u svim državama EU – uključujući i one u Velikoj Britaniji. Međutim, takav metod značio bi zanemariti međusobne razlike između raznih organizacija koje se smatraju ekološkim. Evropska zelena partija u parlamentu u Strazburu deli poslaničku grupu sa regionalistima iz Evropske slobodne alijanse, članovima i članicama Evropske piratske partije i proevropejcima Volt Evrope. Takođe zagovarajući ekološka pitanja, Nordijski savez zelene levice deo je druge grupe zajedno sa Partijom evropske levice, jednom animalističkom partijom i partijom Sada ljudi. Potonja organizacija, koju je osnovala Nepokorena Francuska, načinila je „zeleno pravilo“ jednom od glavnih osa svog programa. Različite zelene partije u koaliciji su sa desnicom, ali i sa levicom. To je slučaj sa Partijom zelenih u Poljskoj, koja je partner tamošnjem desnom centru, dok su Zeleni u Portugaliji u savezu sa komunistima. Što se tiče Španije i njene ekološke partije, koja je deo koalicije na čijem se čelu nalazi Podemos, samo jedan od njenih šest poslanika u Evropskom parlamentu je član Evropske grupe Zelenih. Zelene partije u Letoniji i Litvaniji nisu članice nijedne krovne zelene partije u Evropi, već su u savezu sa jednom seljačkom partijom. Koalicija čiji je deo Zeleni pokret Bugarske deo je desničarske Evropske narodne partije. Evropa ekoloških partija još uvek je podeljena.

Neuspela borba oko nuklearki
Najveća pobeda ekoloških partija tiče se nuklearnih elektrana. Italija, Belgija, Nemačka, Švajcarska, Austrija, Španija i Australija odlučile su da na srednji rok ukinu nuklearnu energiju ili da ugase svoje postojeće stanice. Pa opet, u igri su i neki drugi faktori, tako da zemlje u kojima ekolozi nisu zanemariva politička snaga, poput Francuske ili Finske, ostaju veoma posvećene ovom obliku proizvodnje električne energije. Naposletku, to što su mnoge vlade odlučile da se suoče sa rizicima i nerešivim problemom nuklearnog otpada nije bio rezultat ekoloških demonstracija, ili čak glasova, već posledica havarija u Černobilju 1986. i Fukušimi 2011. godine.

Vođstvo Zelenih želi da promoviše „realistični radikalizam“

Pobedom poslanika u Evropskom parlamentu Janika Žadoa i njegove „ekologije za vlast“ na ekološkim predizborima u septembru ove godine, francuska partija Ekološka Evropa – Zeleni (EELV) opredelila se za kandidata koji je verovatno najkompatibilniji sa stavovima nemačke „sestrinske partije“. Analena Berbok i Robert Habek, koji predvode nemačke Zelene od 2018. godine, predstavljaju reformističko krilo partije i žele da promovišu „realistični radikalizam“. Nakon šesnaest godina u opoziciji, geopolitička pitanja potonula su u drugi plan programa partije, koji se strateški preorijentisao ka socijalnoj pravdi. To se desilo nakon što je Angela Merkel 2011. godine odlučila da konačno stane na put nuklearnoj energiji. Klimatsko pitanje takođe postaje sve bitnije, naročito u poplavi „klimatskih štrajkova“. U Nemačkoj Zeleni učestvuju u vladajućim koalicijama u deset od šesnaest saveznih država (Länder), kao i u brojnim gradovima. Ministar-predsednik Baden-Virtemberga Vinfrid Krečman upravlja ovom saveznom državom u koaliciji sa konzervativnom Demohrišćanskom unijom (CDU) od 2016. godine, nakon što je raskinuo savez sa SPD-om.

Iako glasačko telo u Zelenima vidi stručnjake za temu klime i životne sredine, nema naročito mnogo poverenja u njih kada se radi o pitanjima vezanim za međunarodne odnose. U odgovoru na pitanje „Koliko stručnim smatrate kandidate/kandidata na polju spoljne politike?“, 39% ispitanika i ispitanica je u avgustu 2021. godine ocenilo socijaldemokratu Olafa Šolca kao „veoma stručnog“ ili „uglavnom stručnog“, dok su Armin Lašet, kandidat CDU, i Analena Berbok ocenjeni kao „manje stručni“ ili „potpuno nestručni“ (4).

Program nemačkih Zelenih za 2020. godinu poziva na preventivnu demokratiju zasnovanu na bezbednosti, dostojanstvu ličnosti i slobodi kao univerzalnim vrednostima, nezavisno od nacionalnih granica (5). U ime odbrane „otvorenog, pravednog i solidarnog“ društva, oni žele da izgrade, na primer, „feminističku“ politiku bezbednosti, odnosno pristup koji bi naročito obraćao pažnju na grupe kojima preti veća opasnost od siromaštva i nasilja (žene, devojčice, lezbijke, gejevi, biseksualne i trans osobe [LGBT]…).

Moć uticaja EU za prevenciju kriza, digitalnu i energetsku solidarnost prema programu Zelenih treba da predstavlja „sidro“ međunarodne saradnje koja pak treba da se ostvaruje kroz obnovu i osnaživanje transatlantskog partnerstva – stuba nemačke politike u evropskom kontekstu. Za Berbokovu, čija su želja prisniji odnosi Nemačke sa SAD nego za vreme Merkelove, spoljna politika poklapa se sa ekološkom transformacijom. Povratak SAD u okvire Pariskog sporazuma o klimi omogućio je viziju transatlantskog klimatskog saveza za zajedničku karbonsku neutralnost. Zeleni predstavljaju evropski suverenitet pre svega kao odbranu evropskih „vrednosti“ i demokratije od „sistemskih rivala“. U svojim upozorenjima na rizike koje podrazumeva snažna zavisnost od Kine (koja je 2016. prestigla SAD i postala glavni trgovinski partner Nemačke) Zeleni mogu da računaju na podršku FDP-a, kao i dela SDP-a.

Što se tiče energetike, gašenje tri poslednje nuklearne elektrane u Nemačkoj najavljeno za 2022, a elektrana na ugalj za 2038. godinu (Zeleni žele da taj datum pomere na 2030. godinu) znači da će Nemačka morati da promeni svoj razvojni model oslanjajući se na „strategiju povezanosti“ u odgovoru na kineski projekat novih puteva svile koji spaja Aziju, Afriku i Evropu. Za vreme kampanje, Berbokova je pozvala na dvostruki pristup „dijaloga“ i „zatvorenosti“ prema Kini i Rusiji (6). Prema njenim rečima, nemačka spoljna politika moraće da se prilagodi ekonomskim reformama i da konačno odbaci „iluziju“ poznatu kao „Wandel durch Handel“ („promena kroz trgovinu“), odnosno ubeđenje da će gajenje komercijalnih odnosa dovesti do transformacije kineskog političkog sistema.

U konkretnom slučaju, to znači zabranu pristupa evropskom tržištu za svu robu proizvedenu uz pomoć prisilnog rada Ujgura. Prema rečima liderke Zelenih, umesto da dovede do očekivane liberalizacije, globalizaciju kineskog tržišta pratio je autoritarni zaokret predsednika Si Ðinpinga, čija represivna politika u Sinkjangu i Hongkongu predstavlja kršenje njegovih ustavnih i međunarodnih obaveza. Zahlađenje odnosa sa „autoritarnim“ državama predstavljalo bi promenu kursa u odnosu na nemačku spoljnu politiku poslednjeg perioda, koju je karakterizovala prioretizacija trgovinskih i industrijskih interesa u odnosu na geopolitička i strateška pitanja. Pored toga, gasovod Severni tok 2 meša energetsko sa geoekonomskim pitanjima. Zeleni se protive njegovom puštanju u pogon, ali se ono ne pominje u koalicionom sporazumu. Tvrdeći da je spremna na „konstruktivni dijalog“ sa Rusijom, buduća vlada predstavlja se kao „partner“ demokratskih pokreta i zahteva „momentalni prestanak sa pokušajima destabilizacije“ Ukrajine i aneksijom Krima.

Znak pitanja nad dugogodišnjom antiatlantskom orijentacijom Zelenih u Francuskoj

Nemački Zeleni mogu očekivati podršku iz Francuske u Žadoovom liku. On često piše o „sve većoj agresivnosti“ Kine, Rusije i Turske, nastojeći da to pretvori u jedno od glavnih pitanja na predstojećim predsedničkim izborima (7). On je takođe zahtevao momentalno obustavljanje projekta Severni tok 2 i zaoštravanje evropskih sankcija nakon hapšenja pristalica Alekseja Navaljnog u Moskvi u januaru ove godine. Na marginama Minhenske bezbednosne konferencije u februaru 2020. godine, Analena Berbok je insistirala na tome da je neophodno da Evropa „razvije sopstvenu bezbednosnu strategiju (8). Istovremeno, na javnoj diskusiji jasnog neokonzervativnog usmerenja, Žado je obećao da će zelene političke snage raditi u službi „istinske spoljne politike zajedničke evropske odbrane (9). Ipak, ostaje teško zamisliti kako bi izgledala takva spoljna politika u slučaju pobede ovog francuskog ekološkog kandidata na predsedničkim izborima 2022. godine. U dugom intervjuu koji je 3. oktobra ove godine dao za Journal du dimanche, pod naslovom „Šta bi radio zeleni predsednik“, on se nijednom nije osvrnuo na geopolitička pitanja koja predstavljaju „rezervisani domen“ svih predsednika u sistemu Pete republike i najbitniji deo njihovog posla.

Nemački i Francuski Zeleni imaju različit stav kada je u pitanju odnos prema NATO-u. U programu nemačke partije stoji da je ova organizacija „još uvek nezaobilazni akter koji garantuje zajedničku bezbednost Evrope i koji se, budući da se radi o savezu država, protivi renacionalizaciji bezbednosne politike“. Sa druge strane, u Francuskoj, program „Dobar život“ EELV-a predlaže „preorijentaciju odbrambene politike u smeru zajedničke evropske odbrane, nezavisne u odnosu na SAD, kao i izlazak iz NATO-a (10), što bi omogućilo uštedu 10% vojnog budžeta. Pa ipak, deluje kao da nad dugogodišnjom antiatlantskom orijentacijom Zelenih u Francuskoj stoji znak pitanja. Za to je kriv Projekat za ekološku republiku, koji treba da služi kao platforma za izbore 2022. godine. Ovaj dokument predviđa pristup „koji bi omogućio Evropljanima da utiču na atlantski okvir i da ga bolje prilagode evropskim interesima“. Dodaje se i: „Francuska i Evropa očuvaće svoje atlantsko partnerstvo ne podređujući se autoritetu SAD“ (11). Sa jedne strane, Zeleni su tradicionalno posvećeni „vojnom i nuklearnom razoružanju“, dok Žado brani intervencionističku politiku zagovarajući da Francuska treba da postane „pokretačka snaga“ na geopolitičkoj sceni i da preuzme svoju „izuzetnu odgovornost“ koju joj pružaju njeni „udarni kapaciteti“. U svakom slučaju, francuski Zeleni nastavljaju da zahtevaju da vojne operacije u inostranstvu budu sprovođene „pod međunarodnim mandatom i demokratskom kontrolom nacionalnog i Evropskog parlamenta, kao i kroz konsultacije sa stručnim NVO [nevladinim organizacijama]“.

S programske tačke gledišta, geopolitička vizija nemačkih Zelenih još uvek uključuje cilj sveta bez nuklearnog naoružanja, koji se prevodi u više zahteva: pristupanje Nemačke sporazumu o zabrani nuklearnog naoružanja Ujedinjenih nacija, koji je stupio na snagu 22. januara 2021. godine; povlačenje američkog nuklearnog naoružanja sa nemačke teritorije; zabranu korišćenja naoružanih dronova u Bundeswehr-u. Partija takođe odbija da se povinuje direktivi NATO-a da se za odbranu izdvaja propisani minimum od 2% bruto domaćeg proizvoda (BDP). U koalicionom sporazumu predviđeno je 3% za diplomatiju, razvojnu politiku i „ispunjavanje preuzetih obaveza u okviru NATO-a“. Iako je vojni budžet Nemačke porastao sa 34 milijarde evra 2013. godine na 51 milijardu 2020. – prestigavši 2018. godine francuska izdvajanja u iste svrhe – on svejedno čini samo 1,56% BDP-a, spram 2,04% za njenog najvećeg zapadnog suseda (12).

Pitanje vojnih intervencija potencijalno može da oživi unutrašnje sukobe

Ovo pitanje moglo bi da izazove tenzije između dve države, a Francuska je već zabrinuta da bi učešće Zelenih u vladi moglo da ugrozi nemački angažman u Sahelu. Poslanici ekološke partije u Bundestag-u 29. maja 2020. godine nisu glasali o slanju pojačanja nemačkim snagama u okviru Trenažne misije Evropske unije u Maliju, dok su glasali za učešće u misiji UN. Takođe su glasali protiv uključenja u program evropske pomoći autokratskom režimu u Čadu. Analena Berbok je izjavila da želi da diskutuje sa Emanuelom Makronom o evropskim intervencijama u Africi.

Nemački Zeleni moraće da odgovore zabrinutim glasovima iz svoje baze. Mnogi simpatizeri partije posmatraju vojne intervencije kao masku za izvoz oružja. Oni često dele anti-NATO ili antimilitarsitčke stavove sa pristalicama Levice (Die Linke) i smatraju da bi novac namenjen modernizaciji Bundeswehr-a bio bolje iskorišćen u borbi protiv globalnog zagrevanja. Iako i nekadašnji ekstremno levičarski aktivisti, poput Jirgena Tritina, bivšeg ministra za životnu sredinu, priznaju da je funkcionalna i dobro opremljena vojska nužnost, pitanje vojnih intervencija potencijalno može da oživi unutrašnje sukobe – naročito nakon zapadnjačkog debakla u Avganistanu. Isto važi i za izvoz oružja diktatorima ili u ratom zahvaćene predele: iako ih partija formalno osuđuje, Habek se na proleće izjasnio u prilog takvoj trgovini kako bi se Ukrajini „pomoglo da se odbrani“ od Rusije (12). Na kongresu 2014. godine, Džem Ozdemir, tadašnji lider stranke, podržao je prodaju oružja iračkim Kurdima kako bi mogli da se brane od Islamske države (ISIS, ili „Daeš“), što se kosilo sa stavom većine pripadnika poslaničke grupe Zelenih, centrale i delegata. Ako žele da pridobiju podršku baze, nemački Zeleni moraće da uspeju da uvežu pitanja odbrane i bezbednosti sa zahtevom za osnaživanjem evropskog suvereniteta i odbrane prava i sloboda.

TEKST JE ORGINALNO OBJAVLJEN U MOND DIPLOMATIKU NA SRPSKOM KOJI SE DOBIJA UZ NEDELJNIK. DIGITALNO IZDANJE OVDE

*ANET LENSING je profesorka germanistike na Univerzitetu Kon-Normandija.

PREVOD: Pavle Ilić

„Koalitionsvertrag zwischen SPD, Bündnis 90/Die Grünen und FDP“, koalicioni sporazum objavljen 24. novembra 2021.

Antoan Giral, „Les Verts revetent le treillis au nom du pacifisme“, Libération, Pariz, 19. april 1999.

Gael Vinter, „Le parti ecologiste allemand Bündnis 90 – Die Grünen et la politique de securite et de defense: la ponderation en ligne de mire“, Recherches & Documents, br. 6, Fondacija za strateška istraživanja, Pariz, jul 2020.

Sivi anketa, Spiegel Online, 18. avgust 2021.

„Bundestagswahlprogramm 2021“, Bündnis 90 – Die Grünen, Berlin, jun 2021.

Razgovor za Frankfurter Allgemeine Sonntagszeitung (FAZ), Frankfurt, 25. april 2021.

Čitati: Serž Alimi, „Vous avez dit unite?“, Le Monde diplomatique, maj 2021.

„Europa darf nicht blauäugig sein“, NTV, 14. februar 2020, www.n-tv.de

„Yannick Jadot: ’Faire reculer l’influence des regimes autoritaires ne doit pas signifier s’engager dans une nouvelle guerre froide’“, Le Monde, 13. april 2021.

„Projekat Dobar život“, Europe Ecologie – Les Verts, www.eelv.fr

„Vivant, projet pour une Republique ecologique“, 11. jul 2021.

(12) „Les depenses de defense des pays de l’OTAN (2013–2020)“, NATO, javno diplomatsko odeljenje, Brisel, 16. mart 2021.

„Habeck rustet ab“, Süddeutsche Zeitung, Minhen, 26. maj 2021.