“Kada sveci marširaju”: Priča o Sautemptonu Ivana Golca, Kigena, Le Tisijea i ljudi koji žive “običan život”

0
EPA-EFE/Andy Rain

Kada se pojavila vest da je Dragan Šolak, treći najbogatiji Srbin Nedeljnikove liste najbogatijih, vlasnik United media grupe, novi većinski vlasnik Sautemptoma, mediji su pažnju posvetili toj akviziciji i svemu što ona podrazumeva. U pitanje je dovedeno i zbog čega “etička komisija” Premijer lige mora da odobri tu kupovinu, pa su odmotani i filmovi nenadanog puča i pokušaja “big six” da odu u Superligu, kao i proces kojim je saudijska kraljevska porodica preuzela Njukasl.

Tako je (neopravdano) u zapećku ostala priča o klubu koji je Šolak kupio odvojivši sa grupacijom na čijem je čelu oko 100 miliona funti, kako tvrde britanski mediji.

Pored Sautemptona je ostao opis da je to ove sezone “14. klub Premijer lige”, ali je klub koji igra na stadionu Sent Meris mnogo više od toga.

Za razliku od drugih ostrvskih klubova koji su najčešće osnivani pri fabrikama, u pabovima i birtijama koje su mirisale na pivo, tovatnu mast i siromaštvo, Sautempton je osnovan u crkvi Sent Meri. Njegov put nije bio trnovit, bio je to blag, vrlo, vrlo blag uspon, od treće divizije, do druge u kojoj su proveli 31 vezanu godinu od 1921, pa sve do stabilnog boravka u Prvoj diviziji engleskog fudbala.

Za sve te godine istorije Sautemptona, a zbrojili su ih navijači već 136, osvojili su jedan FA Kup – a to je na Ostrvu veće od života i od svih Kupova šampiona – u sezoni 1975/76 i bili su sredinom osamdesetih na dohvat šampionske titule koju im je sa tri boda više odneo Liverpul.

Navijači su svih 13 i po decenija klicali “Svecima”, pola od tog vremena i uz Armstrongove stihove “Dok sveci marširaju”, kreirajući ideju u klubu koji oko sebe ima mali svet u kome niko neće ostati usamljen dok su Sveci tu.

Iz tog se reda svetaca izdvojilo nekoliko imena koje je Sautempton oblikovao i koji su oblikovali Sautempton i priču o klubu koji miriše drugačije od mnogih ostrvskih.

Vaseljena Ivana Golca

U velikom intervjuu koji je dao Nedeljniku Ivan Golac do detalja opisuje odlazak u Sautempton i sve što je za njega taj odlazak predstavljao.

Bio je prvi stranac na Ostrvu.

“Zahvalan sam Tvorcu jer sve što sam poželeo kao dete se i ostvarilo. A ta želja je nastala dok sam 1960. na televiziji gledao utakmicu Engleska-Jugoslavija na Vembliju. Imao sam nepunih deset godina, i moje razmišljanje, tačnije želja je bila: “Ja ću igrati na ovom stadionu. Ja ću igrati u ovoj zemlji.” Onda dolazi vreme rokenrola: Bitlsi, Rolingstounsi, The Who, Kinksi… Sve engleski bendovi i sve sam upijao. Preko rokenrola, Bitlsa i Stounsa učio sam jezik. Partizan je naravno bio ljubav iz detinjstva. I posle Partizana, divnih godina u crno-belom, doživljavam ono što sam želeo tokom televizijskog prenosa – da iz onog tunela istrčim pred prepuni Vembli i odigram utakmicu. I desilo se ono iz knjiga “Kad nešto silno želiš, čitava se vaseljena zaveri da to i ostvariš”. Ispunila mi se želja davno ispričana pred televizorom.

Tog 15. juna 1978. punim 28 godina i po našim propisima stičem pravo za odlazak u inostranstvo. Galatasaraj je došao po mene, bio sam njihov gost pet dana i u tih pet dana trebalo je da odlučim. Zove me supruga i prenosi: “Sautempton želi da dođeš.” Ujutru u šest sati sedam na avion, u osam sati sam u Beogradu, a u 10.20 već sam na putu za London. Već 29. jula igram za Sautempton protiv Sanderlenda, pobeđujemo, potpisujem ugovor i postajem prvi stranac koji je došao na Ostrvo. Prvi strani fudbaler u Engleskoj. Posle nekih sedam meseci Tvorac mi ispuni ono što sam 11. maja 1960. poželeo. Igramo pred 100.000 ljudi na Vembliju protiv dvostrukog prvaka Evrope Notingem Foresta. Izgubimo, tek smo stvarali tim, ali za mene je to jedna utakmica po svemu jer je na Vembliju. Posle te utakmice se smanjio kapacitet Vemblija.

A 1980. iz Hamburga kod nas u tim dolazi veliki Kevin Kigen. Bio je legenda Liverpula i dve godine igrač Evrope. U tom timu su: Piter Šilton, Alan Bol, Kevin Kigen, Čarli Džordž… i ja. Čudo od ekipe. Godine 1985. slavi se 100 godina postojanja kluba, bira se idealan tim i ja sam u njemu.”

Kevin je svetac

Reporteri su pohrlili u hotel Poters Heron u Romziju. Začuđeni, razgovarali su između sebe o tome koji ih je đavo pozvalo u ponedeljak, 11. februara 1980. godine, tako neočekivano i šta je sad na umu legendarnom menadžeru Sautemptona Loriju MekMenemiju.

Novinari su bili pomalo nevoljni da prisustvuju spontano sazvanoj konferenciji, jer je ponedeljak bio slobodan dan, a iako je poziv bio intrigantan mnogi su se pribojavali da bi jedina tema mogla da bude pobeda protiv Brajtona rezultatom 5:1, dva dana ranije.

Ipak, MekMenemijev poziv čak iza penzionisanog Alana Montgomerija i insistiranje da i on bude prisutan, kao i najava da će govoriti o “svetloj budućnosti svetaca”, bili su razlog da se nacrtaju na zakazanom mestu.

A onda je, u novom odelu, sa svojom neobaveznom, raščupanom frizurom u sobu ušetao najbolji igrač sveta u tom trenutku – Kevin Kigen. Novi igrač Sautemptona. A niko od novinara nije imao pojma.

Čak i da im je neko o tome govorio, ko bi poverovao. Ko bi pomislio da je moguće da jedan Kevin Kigen, šampion sa Liverpulom, šampion sa HSV-om, veliki igrač, majstor fudbala, dođe u Sautempton. Ko sem Kevina?

On je želeo da se vrati. Kada su mu nudili ugovor iz Juventusa, malo je strahovala njegova žena jer su tada u Italiji često otimali poznate ličnosti i tražili basnoslovne otkupne svote, a malo je u Kevinu proradila nostalgija. Želeo je da se oko njega generiše uspeh. Želeo je da napravi veliki korak u timu koji nije izvikan. I tako se vratio na Ostrvo i došao na stadion Del.

I rezultat i ništa drugo više nije bilo važno.

Čovek je postao Svetac.

Golac o Kigenu kaže:

“Bio je čudesan igrač. Imao sam sreću da sam tokom karijere igrao sa Kevinom Kigenom, Alanom Bolom, Džordžom Bestom. Udarna igla Sautemptona smo bili Majk Šenon, Alan Bol i ja. Neverovatno kako smo se pronalazili. Kada je Kigen došao, on je sve to pojačao.

Kigen je bio radilica, ne staje, stalno je u pokretu, stamen, mali rastom, a jak. Bili smo mašinerija kada se priključio. I Liverpul nas se plašio. Pričao mi je Grem Sunes iz Liverpula da su se uvek plašili našeg “Dela”.”

Zlatni dečak zlatne ere

Ko bi na svetu pomislio da je status kvo često opasan, da je o njemu slušao od Meta Le Tisijea?

On ga nikome nije dao, ni za živu glavu. I to je stvar genetike. Otac i braća Meta Le Tisijea, igrača koji je obeležio devedesete fudbalske godine, mnogo pre nego što je on 1986. godine debitovao za Sautempton, odbili su ponude istog kluba da potpišu ugovor jer nisu želeli da napuste svoj dom, na ostrvu Džernsi, u Kanalu.

Odlučio je da iskoračai i tada je svima izgledalo da će narušiti porodičnu tradiciju, ali Met je bio samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Otišao je samo da bi mu još teže bilo da ne ode opet. A nije.

Ostao je u Sautemptonu i kada je igrao najbolji fudbal na Ostrvu i kada je bio nezaustavljiv i kada ga je zvao Glen Hodl u Čelsi, njegov idol.

U klubu koji je vaspitavao igrače “manastirski”, uz čvrstu ruku i surovu disciplinu, Le Tisije je bio čovek koji se nije najbolje uklapao. Njegov je dribling bio slobodan kao molitva (navijača), a njegov stav opušten kao ravnodušnost pred smrću. Bio je Svetac, neobičnog držanja i životnog stava, koji ne dribla da bi ponizio, ni da bi zabavljao, nego samo jer mu se moglo.

„Svi bismo se okupili, cela porodica, svakog ponedeljka uveče ispred televizora, da gledamo polučasovni pregled Premijer lige. I svake nedelje, bio bi to šou Mata le Tisijea. Neverovatni, bolesni golovi. Pravo u ćošak, onda kada je prebacio levom nogom beka Njukasla i desnicom pocepao mrežu“, ispričao je Ćavi.

A kada tako nešto kaže jedan fudbalski metronom i zec iz sopstvenog mađioničarskog šešira, to vredi.

Sudbina i fudbalski bogovi dogovorili su se da Met, već u poznim godinama, pošalje u istoriju i stari stadion Del, koji je mogao da primi tek 200 duša više od 15.000, što je bilo malo i premalo za nove fudbalske uslove. Uradio je to protiv Arsenala, na svoj način i stavio tačku na važnu stranicu istorije Svetaca.

Ostaće još mnogo pasusa da se ispiše, o propasti i vaskrsenju, o godinama kada je crveno-belo posle Novog Sada i na Ostrvu nosio Dušan Tadić, jedan od najzapostavljenijih velikana današnjeg fudbala, ostaće i zlonamerne priče o tome da je Sautempton filijala Liverpula (a i da je tako, sudbinski bi i na sve druge načine bilo logično da posle onog Kevina, Liverpul dobije zauzvrat ponešto od Sautemptona).

Biće bolnih poraza, prosečnih sezona, još bolnijih stradanja, biće jedan super Nemac na klupi – i jeste na njoj – koji mnogo podseća na jednog drugog super Nemca i po ponašanju i po znanju.

I ostaće svet Sautemptona oslobođen čestih krahova i tuga i čestih i bilo kakvih drugih velikih radosti.

Za jedan miran život u svetu u kom ne možete biti usamljeni između Golca, Kigena i Le Tisijea.

“Kada sveci marširaju…”