Putovanja i muzika su vrlo važan deo mog života. Zato sam, čim smo kupili karte za Japan, počela da tragam za potencijalnim koncertima u Tokiju. Na moje veliko iznenađenje, u moru J i K pop zvezda, našla sam najavu solo turneje Edija Vedera. Pearl Jam je poslednji put nastupao u Japanu pre 23 godine, u okviru turneje „Riot Act“. Ne baš dve decenije, ali ni ja ih nisam slušala dosta dugo.
Zadatak 1 – kupiti karte. Prodaju se onlajn, ali je obavezna registracija, što podrazumeva i posedovanje japanskog mobilnog broja. Rešenje koje je na kraju upalilo bilo je da se učlanim u PJ fan klub i prijavim za lutriju za karte. Zadatak 2 – kada te izvuku na lutriji, dobiješ samo potvrdu kupovine karata, a par dana pred koncert moraš da ih odštampaš u nekom od japanskih supermarketa, i to na nekoj mašini na kojoj je sve isključivo na japanskom. Ipak, zadatak obavljen!
Ranije sam čitala kako se koncerti u Japanu razlikuju od onih u ostatku sveta. Prva razlika je što počinju na vreme – Edi je izašao na scenu oko 19.17. Druga je da su fotografisanje i snimanje koncerata uglavnom zabranjeni, jer japanska publika ne želi da kvari svoj utisak, žele da budu potpuno prisutni svim čulima. Moj Gen Z bratanac i kaže da mu je to potpuno promenilo doživljaj koncerta, jer je morao više da obraća pažnju. Ne, ne možete da se vadite na nepoznavanje jezika, jer pre početka kroz publiku prolaze ljudi koji nose velike znakove na kojima su slike precrtanih foto-aparata i telefona.
Na sceni koja je trebalo da ostavi utisak vrlo ličnog prostora bile su razne gitare, kahon, kofer, magnetofon, ali i predmeti koji su predstavljali drugu Edijevu ljubav, bejzbol. Dominirao je japanski dres Ićira Suzukija, koji je igrao i za jedan od dva Edijeva omiljena tima, Sijetl mariners. Scena i Edi možda jesu delovali mirnije u odnosu na nekadašnju sirovu energiju PJ, ali kada počne da peva odmah postane jasno da njegov specifični vokal uopšte ne pokazuje znake starenja. Kao i uvek kada su u pitanju PJ i Veder, bile su podjednako zastupljene njegove/PJ pesme (Better Man, Just Breath, Corduroy, Porch) i kaveri (Bitlsi, Pink Flojd, Nil Jang, Bob Dilan). Pesmu I Won’t Back Down Toma Petija posvetio je dečaku Džonu Hadsonu, koji je tog dana preminuo od bulozne epidermolize. Edi i njegova supruga Džil su još 2010. osnovali fondaciju koja pomaže pronalazak leka za ’decu leptire’. Svoju pesmu I am Mine posvetio je Panču, makaki majmunčiću iz jednog japanskog zoo-vrta, koji je tih dana postao globalno poznat.
Najveća razlika je bila između japanskih i američkih fanova. Amerikanci glasno reaguju na sve i čak „naručuju“ pesme, a Japanci svoje divljenje i uživanje pokazuju pažljivim slušanjem pesama i aplauzom između. Za predstavnike Velike grandž četvorke iz Sijetla i posebno Edija, koji je na vrhuncu slave bio poznat po stage diving-u, japanska publika se tokom turneje 2003. verovatno činila frustrirajuće uzdržanom. Sada mi je Edi delovao prilično zadovoljno, a i japanski mediji su nakon Nagoje izvestili da je zbog dobrih reakcija publike obećao da će razgovarati sa bendom da ponove turneju. Samo da ne očekuju burne reakcije – ranije tog dana sever Japana pogodio je zemljotres od 7,5 stepeni, pa zatim i cunami, a Japanci čak ni tada nisu pokazali neko veliko uzbuđenje. „Divljaju“ samo na bejzbolu, ali o tome drugi put!
U japanskom postoji izraz, hisašiburi, koji koriste da izraze zadovoljstvo kada sretnu nekog dragog posle dugo vremena. E pa, hisašiburi Edi-san, dobro došao ponovo na moju omiljenu plej-listu!
Tagovi
