Nestašluci koji će, nepravedno, obeležiti prvi deo života i karijere Aleksandra Mitrovića, već su zaboravljeni. Oni koji su pratili njegov razvoj izbliza, tvrde da je Mitar bio samo mali vuk, sa velikom intuicijom i instinktom lovca, a da je danas veliki vuk spreman da vodi čopor.
Pored njega je u špicu mašina stvorena da rešava probleme, sa jakim antivirus sistemom. Dušan Vlahović je prvi prototip srpskog fudbalera za novo doba. Fudbalsko postrojenje sa sertifikatima iz budućnosti. Server na koji je prebačena kompletna memorija srpskog fudbala – i sećanja i snovi i ono nesvesno – ali ne da bi ga promenila, nego da se ne bi ponovila.
Iza njih dvojice, čovek koji je bio samo „mrša iz Bačke Topole što zna lopte“, pa postao kapiten Ajaksa, kapiten reprezentacije, lider tima, otpisane generacije čijim se pobedama danas nadamo. I jedan od retkih igrača na svetu koji jednim driblingom može da kreira crnu rupu u kojoj je sve na terenu prebačeno u njegovu frekvenciju.
Iza njega, ili pored, ili ispred, svuda okolo, gde je potrebno, još jedan koji može da razume tu frekvenciju. Sergej Milinković Savić bio je sjajan biser, ali je i on ojačao, sazreo, ne izgleda više kao Bambi na ledu, nego kao neki upravnik lutkarskog pozorišta koji sve konce na terenu drži u svojim rukama. I koji situacije na terenu kvari tako da budu bolje.
Koji je tim, sada stvarno, koji sastav naše reprezentacije imao ovakva četiri igrača u isto vreme, u dobroj formi, dobrog – okej, kucamo u drvo, pljuckamo u stranu – zdravlja i što je najvažnije dobrih odnosa?
„Čileanci“ su 1962. imali Šoškića i Šekularca i Galića i Jusufija. Čičini timovi krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih imali su Džajića, Pižona, Bajevića, Marića, Jerkovića. Osim je u Italiju vodio i Piksija, i Savićevića, i Robija Prosinečkog, i mlade Pančeva i Šukera, i iskusnog Papeta…
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 10. NOVEMBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU MAGAZIN „ISTORIJA“
