Kad su Greg Popović i Redži Miler tužno gledali naše košarkaše kako se raduju: Ovogodišnji američki tim uopšte nije bolji od onog iz Indijanapolisa (ako se u međuvremenu ne pojačaju)

0
Profimedia

Da li ste prethodnih dana pročitali neki članak američkih medija o tome kako Džejms Harden uzima slobodno leto da potkresuje bradu, Entoni Dejvis da prevrće gume po brdima Los Anđelesa, a Tobajas Heris da snima rijaliti u kojem jaše konje po Filadelfiji? A o onom Lebronu što hoće da glumi u crtaću?

Niste i nećete. A oni su svi otkazali učešće u reprezentativnoj kampanji u vezi sa Mundobasketom. Možda se to ne bi dogodilo da nije bilo ludačkog “free agency” perioda, da nije bilo “premetačine” u timovima, koja je zaludela i zbunila i najbolje poznavaoce NBA lige.

Ali svejedno, svi ti igrači – i ne samo oni – javili su Gregu Popoviću da neće igrati za svoju reprezentaciju u Kini. Redom: Entoni Dejvis, Džejms Harden, Si Džej Mekalum, Bredli Bil, Tobajas Heris, Erik Gordon i Zajon Vilijamson. Od legitimnog kandidata za MVP nagradu svake sezone, do najveće NBA nade u poslednjoj deceniji.

Ipak, nije tema, na ovom mestu, tretman koji spomenuti igrači imaju i posle “otkaza” reprezentaciji – iako je vrlo važna – već kakve su posledice takve odluke.

Postoje ozbiljne indicije da spisak “otkaza” nije zaključen.

Kajl Lauri imao je hiruršku intervenciju i velike su šanse da u narednim danima obznani da neće putovati u Kinu, osim možda turistički. Govori se i o tome da će Kemba Voker, koji je promenio sredinu kao slobodan agent, vreme tokom prve polovine septembra provoditi sa Seltiksima, a ne sa “Drim timom”.

Danas se sve više govori o tome koliko će tim Sjedinjenih Američkih Država koji vodi Greg Popović biti slab, odnosno manje dobar, s obzirom na brojne otkaze. Hoće li biti slabiji od onog iz 2002. godine?

Drim tim?

To je onaj san koji se ostvario, vlažna fantazija svih ljubitelja košarke i ono što u različitim video igrama zaljubljenici pokušavaju da urade u fudbalu – da spoje Mesija, Ronalda, Mbapea, Bufona, sa normalnim Pogbom, sa Vidićem, Ferdinandom, Maradonom i Garinčom.

E to se košarci dogodilo 1992. godine, a svaki naredni put bio je loša kopija, nedostojan naziv. Onaj tim iz 2002. godine, koji je u Indijanapolisu izgubio od ekipe Svetislava Pešića, bio je “drim tim”, ali je taj san bio ružan. Najružniji do tada. Toliko ružan da je dve godine kasnije tim bio potpuno promenjen – značajno obogaćen – ali košmar nije završen.

Danas se sve više govori o tome koliko će tim Sjedinjenih Američkih Država koji vodi Greg Popović biti slab, odnosno manje dobar, s obzirom na brojne otkaze.

Hoće li biti slabiji od onog iz 2002. godine?

Pitanje je logično, kada se napravi analogija sa rezultatom koji su Amerikanci ostvarili pre 17 godina i kada se zna da Srbi sanjaju zlato.

Međutim, poređenje nije nelogično ni kada se začeprka po biografijama i statistikama igrača koji su tada stajali mirno uz američku himnu i spisak igrača koji su na najužem spisku da uz istu numeru stoje mirno u Kini. Dobro, možda neko i klekne.

Poređenje po pozicijama je zanimljivo. U timu iz 2002. bekovi su bili Beron Dejvis, Andre Miler, Redži Miler i Džej Vilijams, dok su od bekova trenutno Demijan Lilard, Kajl Lauri, Donovan Mičel i Kemba Voker i naknadno dodati Markus Smart.

Od krila, pre 17 godina su igrali: Majkl Finli, Antonio Dejvis, Pol Pirs, Šon Merion i Elton Brend, dok bi u Kini mogli da igraju: Harison Barns, Kajl Kuzma, Kevin Lav, Kris Midlton, Pol Milsap, Tejtum i PJ Taker.

Centri su u timu Džordža Karla bili Džermejn Onil, Ben Valas i Raef La Frenc, dok će Greg Popović moći da računa na Andrea Dramonda, Bruka Lopeza i Majlsa Tarnera.

Međutim, letimični pogled na imena ne može da pokaže previše – uvek će biti drugačijih viđenja ko je bolji igrač ili ko je u tom trenutku ekipi bio korisniji.

Ipak, moguće je povući i konkretnije paralele.

Tim iz 2002. imao je u proseku 26,16 godina, dok je prosek godina najužeg spiska za predstojeći Mundobasket 27,73 godine.

Sadašnji tim značajno je iskusniji. Tadašnji tim nije imao ni jedan jedini šampionski prsten iz NBA lige, a od svih igrača samo je Redži Miler igrao za reprezentaciju pre tog turnira. Miler je nastupao za nacionalni tim na SP 1994. godine i na Olimpijskim igrama u Atlanti.

Sa druge strane, današnji tim ima tri šampionska prstena i igrače koji su nastupali na SP 2010. i 2014. godine, kao i na Olimpijskim igrama u Londonu i u Rio de Žaneiru.

Najmlađi igrač ondašnjeg tima bio je Džej Vilijams, dok je najmlađi na spisku Grega Popovića Džejson Tejtum. Najstariji su pak Redži Miler odnosno Pol Milsap.

ako je današnji tim iskusniji, čini se da je tadašnji sastav na prvenstvo išao posle vrlo dobre sezone i brojnih individualnih nagrada

Ipak, ako je današnji tim iskusniji, čini se da je tadašnji sastav na prvenstvo išao posle vrlo dobre sezone i brojnih individualnih nagrada.

Andre Miler je bio najbolji asistent lige, Džermejn Onil igrač koji je dobio nagradu za najveći napredak, Džej Vilijams je po nekim izborima bio igrač godine u NCAA-u , dok je Ben Valas dominirao kao najbolji defanzivac, najbolji skakač i najbolji bloker lige u sezoni 2001/02.

Istina, na Popovićevom spisku je najbolji skakač (Andre Dramond) i najbolji bloker (Majls Tarner) iz minule sezone, kao i šampion Kajl Lauri, ali se čini da je tim iz 2002. godine bio u nešto boljoj formi pred prvenstvo.

Mnogi ističu da bi na Mundobasketu u Kini američka reprezentacija trebalo da bude veoma dobro vođena jer na klupi sedi Pop, ali se vredi prisetiti i da je Pop bio deo stručnog štaba u Indijanapolisu.

Zanimljivo bi moglo da bude i poređenje dokle su sa svojim timovima dogurali u sezoni pre Svetskog prvenstva igrači tada, a koji su najviši dometi igrača koji su na najužem spisku danas.

Profimedia

Tada su samo trojica od 12 igrača dosegla konferencijsko polufinale u sezoni pred prvenstvo, u konferencijskom finalu igrao je jedan igrač, a u velikom finalu niko – nije bilo igrača Nju Džerzija ni Los Anđeles Lejkersa.

Od 14 igrača na trenutnom spisku, konferencijsko polufinale prošle sezone igralo je osam igrača, četvorica su dosegli konferencijsko finale, a u velikom finalu igrao je spomenuti Kajl Lauri, koji je i osvojio prsten.

Poređenje timova ili sportista iz različitih epoha je vrlo nezgodno i kriterijumi u analizi uvek mogu biti dovedeni u pitanje.

Ali je sasvim sigurno da su igrači koji su odbili reprezentaciju, značajno bolji od onih koji su ostali na spisku. Naravno, postoji mogućnost da se spisak promeni jer se sve češće govori o imenima poput: Džejlena Brauna, Dianđela Rasela, Dearona Foksa…

Ako bi se Popu uskoro javili i Lilard, Lauri i(li) Kemba Voker i gore navedene brojke bi se promenile u korist ekipe iz Indijanapolisa.

Te pozive priželjkuju svi oni koji veruju da bi na najvišem stepeniku postolja u Kini mogla da stoji ista reprezentacija kao 2002. godine. Naziv, himna i zastava nisu isti. Snovi državljana te zemlje jesu.