“Kad se neko mrzi kao mi, mora da je ljubav”: Priča o Dušanu Vlahoviću i Fiorentini

0
Insidefoto / ddp USA / Profimedia

Nije baš kao kad Splićani razvuku transparent: “Sve izgubili dabogda” na ispraćaju reprezentacij na veliko takmičenje jer mrze sve što miriše na Dinamo i Zagreb, ali navijači Fiorentine nekada umeju da budu jednako gorki, da jednako navijaju protiv sebe ne bi li ostali svoji.

Bilo je to 1993. godine, kada je na Artemio Frankiju u prijateljskoj utakmici gostovao Meksiko, a čitav svet video florentinski dišpet.

Uzalud su gradonačelnik Firence i čelni ljudi Fiorentine molili navijače da pripaze na ponašanje, da budu dostojanstveni, da budu odmereni. Tačnije, nije to bilo uzalud, nego potpuno pogrešno. Za njih je bilo i odmereno i sasvim dostojanstveno da kada god Roberto Bađo primi loptu zvižde iz svih alveola i kada se peva himna naglas pričaju i psuju kako ne vole nepoštenje i Juventus – sve izgubili dabogda.

Klinac iz Kaldonja igrao je fudbal pametnije od drugih, brže od drugih i lepše od svih. U toj prvoj klinačkoj sezoni pogodio je 45 puta na 26 utakmica i prodat je Vinčenci za čak 300 funti. Klub je rastao sa njim i sa njim napredovao u više rangove. A onda je usledila trka Fiorentine i Juventusa da privole taj repić da se nađe u njihovim bojama. Za 1,5 miliona dolara Bađo je izabrao ljubičastu (impresivna cena za jednog 18-godišnjaka, ako se zna da je Napoli godinu ranije Maradonu platio pet miliona).

Uprkos povredama i problemima on je vrlo brzo postao heroj navijača Viole, davao je golove i dobio samo jedan zavet koji je morao da da – da nikada neće otići u Juventus.

A onda je 1990. i finalu Kupa UEFA Juventus pobedio Fiorentinu – Viola je svoju domaću utakmicu iz glupih razloga morala da igra u Avelinu – a nedugo zatim, Bađo je zadužio crno-belo. Uzalud je posle odbijao da izvede penal protiv Fiorentine i ogrtao ljubičasti šal.

“Kad se neko voli kao mi, mora da je tuga…”

Sličnu su tugu osetili navijači Viole i nešto kasnije, kada je iz kluba, iz istih finansijskih razloga za dobrobit i opstanak Fiorentine, odlazio Gabrijel Batistuta.

Tako se izgleda, navijači osećaju i danas, u slučaju Dušana Vlahovića.

I zato opet navijaju protiv sebe da bi ostali svoji.

Srpski napadač je poput renesansnog kiklopa, on golove vaja, on umetnost pimpuje, izgleda kao neko ko može i ume da uradi sve što toliko srpskih napadača decenijama nije moglo i sve to još sa stilom.

Visoke lopte lako rešava jer odlično igra glavom, a ume i da se zagradi, da je “primi, pa nagazi” i kako već to kažu ovi fudbalski “stručnjaci”.

Lopte koje mu idu na levu nogu nisu problem. Lopte koje mu idu na desnu nogu nisu problem. Može kako hoće.

One koje i nisu upućene njemu, takođe prisvaja, lepi za sebe, šutira i pogađa. I sve to toliko lako izgleda, da je i najvećim evropskim klubovima lako da odvoje velike novce za ono što ih čeka kada njegov ugovor istekne.

A proći će jer je Vlahović ipak odlučio da ga ne produži. Iako su mu, kažu, nuđene veće pare i nego Gabrijelu Batistuti i nego Ruiju Košti.

Zato su navijači odlučili da mu okrenu leđa. Na zagrevanju mu zvižde, kada ne da gol vređaju ga, a on im odgovara “spuštanjem na zemlju”, pevaju tiho i neke pogrdne pesme protiv njega, a on im odgovara namršten tako što odbije da izvede penal pa da gol iz slobodnog udarca. Tako što postigne het-trik i ne pogleda nijednom u njihovom pravcu jer se i on oseća izdanim.

A ima ta zavrzlama kad je u pitanju izdaja.

Možete se osećati tako, poniženo, ozlojeđeno, beznadežno, prodato na rasprodaji, samo ako baš mnogo volite onoga ko vas je zamenio za frtalj kile čvaraka. Ili makar vi tako vidite tu “trampu”.

Navijači Viole retko toliko vole jer su najviše voleli samo retke, ali izgleda da toliko vole i Vlahovića.

I toliko ga mrze.

Iako ih nije izdao, iako nije uradio ništa ružno i neobično, samo je odlučio da kada potpis na onom starom ugovoru istekne, nastavi svoj put dalje.

Dalje, tamo gde su projektovali neke druge dok je on izlazio iz senke – i nadobudnih analitičara i skauta, a naročito robusnih štopera – i pretvarao otpadak u gol, dobar pas u magiju, a svoj trk radosti u ljubav.

A ljubav mora imati i svoju tugu. Nje se navijači Fiorentine toliko plaše jer su je onoliko puta proživeli.

Kao u pesmi.

“Kad se neko mrzi kao mi, mora da je ljubav.”