Kad kažu mozak je “plastičan”: Mozak se menja svaki dan, ali nije baš sve moguće poromeniti

0
Foto: Profimedia

Godinama su neuronaučnici pretpostavljali da je struktura mozga odraslog čoveka nepromenljiva. Drugim rečima, bili smo upućeni samo na ono što imamo.

Novo eksperimentalno istraživanje ukazalo je upravo na suprotno: da je mozak “plastičan”, odnosno da može da se prilagođava, raste, pa čak i regeneriše. Jedna od najvažnijih promena je neurogeneza – rast novih neurona iz neuronskih matičnih ćelija kod odrasle osobe.

“To pruža ogroman potencijal za našu sposobnost izlečenja”, kaže Šeron Begli, američka novinarka i autorka knjige “Plastični mozak”.

Zbog toga metode lečenja kao što su kognitivina bihevioralna terapija (CBT), mogu da pomognu kod suočavanja s problemima, tj. da promeni način na koji razmišljate i ponašate se, prenosi N1.

Podsticanje neuroplastičnosti, odnosno sposobnosti mozga da se neprestano menja, moglo bi da pomogne ljudima.

Naš mozak se menja svaki dan. Svaki put kad naučite nešto novo ili pomislite neku novu misao, vi stvarate i konsolidujete nove neuronske veze u vašem mozgu, gradeći u njemu novu fizičku strukturu.

Ipak, ne treba očekivati da je moguće baš sve promeniti. Ali koliko je moguće da se promenimo?

“Većina važnih promena dešavaju se na mikro planu; to su male promene na nivou sinaptičkih veza između pojedinačnih neurona”, kaže Kevin Mičel, neurogenetičar sa dablinskog Triniti koledža u Irskoj, “tu se formiraju naša sećanja”, na primer.

U svojoj knjizi, Urođeno, Kevin kaže da možda ne bi bilo loše neprestano nas podsećati da “plastičnost mozga nije neograničena” i da budemo skeptičniji prema ideji da “na makro planu možemo da iskusimo transformacije koje mogu da promene našu ličnost”.

“Trebalo bi da vagamo dokaze malo opreznije”, kaže Kevin, i da budemo nepoverljivi prema ideji da “možemo da promenimo sve što želimo, da smo slobodni da zbacimo sve okove vlastite genetske sudbine i pretvorimo sebe u onakvu osobu kakvu želimo da budemo.”

“Mi stalno koristimo svoj mozak. Sve vreme koristimo auditivne i vizuelne delove našeg mozga”, kaže on, “a opet oni nisu konstantno sve veći. Kad bi svaki deo mozga koji koristimo sve vreme postajao sve veći, naše lobanje bi u nekom trenutku eksplodirale.”

Takođe, ono što istraživanje poput Kevinovog pokazuje jeste da stepen do kog je naš mozak plastičan je, da ironija bude veća, određen našim genima.

Možda je samo nekolicina nas rođeno sa pravim genima koji pružaju potencijal za rast našeg hipokampusa.