Jer Beograd je lepši kada u njemu zamiriše Liga šampiona

2
N'Doje postiže jedini gol za Kopenhagen. Foto: Anders Kjaerbye/Ritzau Scanpix via AP

Marin pogađa prečku.

“Koga hoće i bik mu se teli”, pomislili su navijači Crvene zvezde, gledajući u razdragane fanove Kopenhagena. Ti ljudi su poverovali da je kraj. Prvi put su se prevarili nakon utakmice u Beogradu. Imali su pozitivan remi i nisu očekivali da će Zvezda napasti u jednom od najskupljih glavnih gradova Evrope.

Prevarili su se i onda kada su samozadovoljno trljali dlanove, dok je sudija mahao crvenim kartonom pred Milunovićevim očima. Pomislili su tada Danci – gotovo je, “tim od dva imena” neće izdržati.

Bila je ta Marinova prečka treća sreća, iako do nje, nije trebalo ni da dođe. Po strogom skandinavskom životnom proračunu, čovek ima samo nekoliko šansi u životu i mora da ih zgrabi. Ali kada već nisu iskoristili prve dve, “poklon” najboljeg protivničkog igrača bio je garancija da će se te večeri šampanjcem prskati u svlačionici domaćina. “Nema šanse da će se opet izvući”, dovikivali su se prijatelji uživajući u haringama i ćuftama od lososa. I opet su se prevarili.

A onda bi posle svake lopte poslate preko prečke, Borjan ulazio u ulogu beogradskog mačka, koji teroriše balkone, prede celog februara a ipak ga sudbina voli. Onda bi glad Zvezdinih igrača malo izmestila okvir gola iz realnosti, a ono blato oko bele tačke postajalo bi živo.

Tako bi se Danci iznova i iznova uveravali u to da su pogrešili.

I tako u nedogled, u penal seriji koja je trajala čitavih nedelju dana i u kojoj je Zvezda promašila sve što se promašiti može. I koju je preživela na nogama.

***

Od trenutka kada je za Zvezdu završena Liga šampiona prošle sezone, crveno-beli su ličili na probušeni balon – bez želje, energije i uigranosti. Nisu ni ličili na ekipu koja je odolela Napoliju i pobedila Liverpul. Za linglong ligu u kojoj su igrali i koja od ove sezone nosi najprikladniji mogući naziv, to je bilo dovoljno za šampionsku titulu. Za nešto više od toga, bilo je potrebno zanimljivo leto.

Nažalost, ono je bilo zanimljivo iz drugih razloga. Atmosfera oko kluba nije bila sjajna, nije bila ni blizu one kojom su se iz Ljutice Bogdana dičili u prethodne dve sezone.

Međutim, kao što ne možete da prestanete da volite drage ljudi čak i kad se sa njima malo, ili malo više posvađate, kao što ne možete biti nezainteresovani koliko god se trudili da budete principijelni, kada se lopta zavrti, neke stvari postaju kristalno jasne. Ono što izabranici Vladana Milojevića rade, direktno je proporcionalno – i potpuno suprotno – od onoga što rade neki drugi ljudi iz beogradske “rupe” u kojoj se magla najduže zadržava. I obrnuto je proporcionalno očekivanjima.

Nisu samo Danci bili uvereni da će uspeti.

Neujednačen sudijski kriterijum u Beogradu, povreda Pavkova, povreda Bena, nedosuđen penal za Zvezdu u 45. sekundi revanša, poništen gol zbog malog ofsajda, crveni karton zbog ne tako malog faula – sve su to okolnosti koje su se kalemile jedna na drugu, stvarajući utisak da će fudbaleri Zvezde ostati zaglavljeni u danskom blatu.

Da je u Kopenhagenu bio jedan od onih dovitljivih ljubitelja fudbala koji svoju seosku ekipu prati i na gostovanjima, zamolio bi, recimo, Solbakena da pogleda iza klupe domaćih da neko nije sakrio ralo.

Ali umesto da u tim okolnostima i umoru pronađu izgovor, fudbaleri Crvene zvezde su po sred terena izriljali novu brazdu evropskih uspeha i umesto poraženih u blatu, postali milioneri iz blata.

Golman Kopenhagena, to je istina, nije bio ni blizu da odbrani makar jedan penal gostujućim igračima. Imao je sreće da je uopšte došlo do 11. serije.

A u međuvremenu je lopta previše puta preletela prečku – previše za debljinu živaca prosečnog Zvezdaša. Previše za sve i premalo za Zvezdin DNK.

To je ono što je stručni štab Vladana Milojevića usadio u ovaj tim crveno-belih u poslednje tri godine, kakve god kadrovske promene da se dogodile.

Crveno-beli liče na one ekipe iz predanja o svetloj prošlosti. Nalaze se tamo gde je i mesto jednom velikom evropskom klubu i nastavljaju tradiciju igrača poput Šekularca, Džajića, Piksija, Savićevića – da, Savićevića! – koji su znali da se isprse i kada je teško i kada baš izgleda kako nema izlaza, osim onog u slučaju požara.

Na kraju, Beograd je lepši kada se u njemu igra Liga šampiona.

Kismet je i ništa drugo, to što je na kraju Ligu šampiona Beogradu približio onaj mladić koji je imao hrabrosti da na najvećem beogradskom stadionu oproba “panjenku“.

I ništa drugo nego sudbina je da neki novi heroji iz senke pokažu da ne postoji poseban i jedino prihvatljiv model zvezdaša, da je potrebno samo da voliš dovoljno i da se ne bojiš ni malo.

Kao kada Radovan Pankov, poput svog učitelja – ko je u ovom trenutku rekao Nenad Lalatović – dva puta da gol ispred tribine sa navijačima Kopenhagena, a onda ih malo i opsuje.

***

Mladi momci iz Berna nisu već pobeđeni iako će prema naslovima u medijima izgledati drugačije.

Međutim, čini se da su Degenek i Borjan spremni da ih na prečki odnesu do Knina i nazad i to ne dogodine. I sve tako dok ostatak tima igra kako Marin svira, a Beograd sanja.

Kako bi hteli i Šeki i Džaja i Piksi i Dejo.

I svi oni koji vole Beograd kad se u njega doseli Liga šampiona.

2 KOMENTARA

  1. Divan tekst! Ne samo za one koji vole Zvezdu, već svima koji Beograd nose u srcu!

Comments are closed.