“Jedna stvar je bila sigurna, ovo su bili ljudi puni ljubavi prema američkim vazduhoplovcima”: 75 godina od akcije “Halijard”

0
Fotografije iz privatne arhive porodice Kol

Saveznički piloti su već počeli da se navikavaju na srpski seoski život kada su se pripreme akcije evakuacije u savezničku bazu u Italiji privodile kraju. General Draža Mihailović, čije su jedinice vodile logistiku okupljanja savezničkih pilota i izgradnje piste za američke avione za transport, priredio im je svečani ispraćaj. U hladovini jednog hrasta razgovarao je sa delegacijom savezničkih pilota. Sa jednim Amerikancem ostvario je posebnu vezu. U znak prijateljstva poklonio mu je prsten.

Bio je to Robert Bob Kol iz Sirakjuza, država Njujork, koji je Draži odgovorio na isti način – poklonio mu je svoj vojnički prsten.

Bobova porodica i danas čuva taj prsten i sećanje na „ekskurziju“ njihovog oca tokom rata u Jugoslaviji.

Bob Kol i kapetan Vučković, fotografija iz porodične arhive Kolovih

Kolovi su se posle rata nastanili u Teksasu, odakle je njegova supruga Meri, koja je noćima razgovarala sa njim o danima provedenim u Srbiji. I jednog dana je sve to zapisala. Želela je da „Bobova priča“ ostane upamćena, da se ne bi zaboravilo da se Amerikanci 1944. nisu borili samo u Normandiji.

Danas se u Pranjanima obeležava 75. godišnjica operacije „Halijard“, najveće misije spasavanja savezničkih pilota tokom rata.

Priča o selu Pranjani i spasavanju savezničkih pilota – većinom Amerikanaca, ali bilo je i drugih – slojevito se otkriva poslednjih godina, i svakim jubilejom se saznaje ponešto novo o junacima „Halijarda“; o agentima OSS-a koji su bili šefovi misije tokom leta i jeseni 1944. godine Džordžu Musulinu (američkom fudbaleru koji je postao heroj) i Niku Laliću (košarkašu koji je bio u timu iz lige od koje će nastati NBA), o Majku Rajačiću i Arturu Džibilijanu koji su se sa Musulinom prvi spustili na teritoriju Srbije… A priča o Bobu Kolu je interesantna ne samo zbog razmene prstenja koje pokazuje da je sa Dražom imao specijalni odnos, već i zbog toga što je pri iskrcavanju iz pogođenog aviona Bob sa sobom poneo foto-aparat. I zabeležio fotografije koje svedoče kako su američki i drugi saveznički piloti provodili vreme uoči misije spasavanja po srpskim selima.

„Moj otac je preminuo kada sam sazrevao dovoljno da mogu da razumem pitanja rata. Malo je pričao o tome, ali se sećam priče kako je cela posada izvučena i kako su ih na kraju četnici odveli u Pranjane gde su spaseni“, kaže za Nedeljnik Bobov sin Geri Kol, koji i danas živi u Teksasu.

Bob Kol, fotografija iz porodične arhive Kolovih

On nam je dostavio beleške njegove majke i pismo jednog vojnika iz jedinica VJuO koji je bio svedok razmene prstenja.

Ovo je Bobova priča…

Meri i Bob su se upoznali u Teksasu gde je Bob bio na obuci.

Bob je pisao dnevnik. Pisao je kako su bili u Marakešu; u maju je zapisao da su otišli u Tunis (grad), odakle su prešli Sredozemno more i stacionirali se u Italiji. Zabeležio je 18. maja da su slušali predavanje jednog pilota koji je osam meseci proveo iza neprijateljskih linija.

„Izgleda da je jedna posada oborena u Jugoslaviji i vratili su se posle 48 sati“, zapisao je. Tada još nije znao da će to biti i njegova sudbina.

Poslednji unos u dnevnik bio je 5. juna. Nije se vratio iz misije 6. juna, dana kada je počelo iskrcavanje u Normandiji.

Ali Bob nije bio u Normandiji.

Porodica je dobila pismo iz vojske da je njihov sin „nestao u akciji“. Njihov B-24 Liberator bio je u Rumuniji, gađali su ciljeve u Brašovu, a oboreni su na povratku u italijansku bazu. Kasnije će saznati da je svih deset članova posade uspešno prizemljeno „negde u Jugoslaviji“.

fotografija iz porodične arhive Kolovih

Meri Kol dalje beleži da su ih dočekali lokalni seljaci. Pošto nisu svi članovi posade istovremeno sleteli na zemlju, seljaci su im pomogli da se pronađu i okupe. Bilo je povređenih, a povrede su sanirane. Domaćini su im dali svoje krevete da spavaju. Naravno, jezička barijera je bila tu. Razgovarali su najčešće rukama.

Tokom narednih nedelja, još mnogo vazduhoplovaca je palo na srpsku teritoriju. Pošto je to još uvek bila nemačka okupaciona teritorija, morali su često da ih premeštaju kako bi se izbegla opasnost. Kako ih je sve više dolazilo, snage Draže Mihailovića su imale sve više posla.

Inače, poslednji član britanske misije napustio je Dražin štab 2. juna 1944. godine, a zvanična pozicija je bila da će „četnici predati savezničke pilote Nemcima“.

Bobova posada je pala u Srbiju samo četiri dana kasnije, 6. juna.

Bob je pričao svojoj ženi da se sećao kozjeg mleka i sira koji su mu se dopali. I kako je srećom bilo leto pa je bilo dosta voća koje su seljaci brali i „uvek prvo podelili američkim vojnicima“.

„Budili bi nas usred noći kako bi nas prebacili na neku drugu lokaciju.“

Među četničkim komandantima bio je i Zvonko Vučković, vrlo blizak saradnik u komandi Draže Mihailovića. Bob i Zvonko su „kliknuli“ vrlo brzo.

Komunikacija je bila teška, ali je kapetan Vučković poklonio Bobu srpski rečnik. I Bob je počeo da uči srpski. Prevodio bi engleske reči, a general Mihailović je bio vrlo zahvalan što mu je posle pomagao u komunikaciji sa drugim pilotima. I kapetan Vučković je bio odlučan da nauči engleski.

„Rekao mi je da sanja da jednog dana živi u Americi“, sećao se Bob.

U jednom trenutku među njima se proneo nemir. Pomislili su da je sve to prevara. Zapravo, prema ovim sećanjima „nekoliko britanskih oficira je reklo da je cela ova stvar nemačka zamka“.

U međuvremenu je pripremljena akcija da se trojica OSS oficira spuste na srpsku teritoriju: Džordž Musulin, Majk Rajačić i Artur Džibilijan.

U noći 2. avgusta, prisećao se Bob, jedan Amerikanac je čuo avion iznad glave. Spustili su se veoma brzo. Musulin se spustio na kokošinjac, potom je Majk sleteo neposredno pored i pozivao Musulina u pomoć jer se upetljao.

Iz kuće je izašla jedna starija žena. Nije je bilo briga za kokošinjac, samo je htela da ih zagrli i da im spremi nešto za jelo. Musulin je potom starici dao 15.000 dinara za kokošinjac.

Četnici su preuzeli logistički deo posla da se obezbedi okupljanje svih vojnika i za evakuaciju. Akciju je vodio Vučković.

Američki vojnici Nik Lalić i Džordž Musulin sa Dražom Mihailovićem u Pranjanima

Saveznički vojnici su izdeljeni u šest grupa i poslati u različita sela.

U blizini Pranjana je bila ledina kao prirodna pista, ali nedovoljna za avion C-47. Kapetan Vučković je okupio lokalne seljake da pomognu u izgradnji piste. Bilo ih je oko 300 angažovano.

Nekoliko dana pre evakuacije, Mihailović je organizovao svečani oproštaj od savezničkih vojnika.

Potom je proveo vreme sa predstavnicima saveznika u hladu jednog velikog hrasta, tada je došlo do razmene prstenja.

Prva evakuacija je zakazana za 9. avgust, ali nije išlo sve glatko. Bob se sećao kako ih je jedne noći probudio zvuk rafala iz mašinke. Kapetan Vučković je rekao da je sve u redu; straža je primetila pomeranje u mraku i uzviknula: „Halt!“ Kako nije stigao odgovor, zapucali su. I ubili kravu.

Jednom su dva nemačka aviona letela iznad piste, svima je tada zastao dah, ali su brzom reakcijom uspeli da zakamufliraju pistu: pustili su stado krava na nju.

Kada su stigli prvi avioni C-47, vazduhoplovci koji su bili u njima dočekani su uz rakiju i cveće. Bob je pričao da je atmosfera bila kao u cirkusu. A spaseni piloti su mahom bili u suzama. Ostavljali su svoje stvari seljacima koji su ih čuvali.

U više navrata do kraja godine je evakuisano više od 500 pilota. Piloti su se premeštali zajedno sa jedinicama Draže Mihailovića. Džordž Musulin je ubrzo prešao u Italiju, a kapetan Nik Lalić je ostao do decembra da koordinira dalje akcije spasavanja.

„Najviše o odnosu mog oca i generala Mihailovića znam na osnovu onoga što mi je majka ispričala. Kako stoje stvari, moj otac i general su razvili prijateljski odnos pun poštovanja koji je doveo da razmene prstenja. Verujem da bi bilo interesantno da se otkrije šta je bilo sa prstenom koji je moj otac poklonio generalu Mihailoviću“, rekao nam je Geri Kol, koji će ove godine prvi put posetiti Pranjane.