Jadac u bojama zastave: (Zlo)upotreba nacionalnih simbola u Srbiji – Čitajte u Mond diplomatiku, poklon uz svaki Nedeljnik

Piše Stefan Slavković, Mond diplomatik

0
Maketa budućeg spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Foto: beograd.org.rs

Godine 2389. dvadeset tri metra visoki Stefan Nemanja ustaje sa postamenta na Savskom trgu i preleće na osamdeset metara visoki jarbol sa srpskom zastavom na Ušću. Jednim okom gleda ka zemunskoj Ulici Blagoja Jovovića, a drugim ka bleštavom Hramu Svetog Save. Čeka. Zna da tu nije slučajno. Neko mu je nekada rekao da bi iz ta dva smera trebalo da nagrnu saborci u borbi protiv milogorsko-arbanaško-ustaških hordi zla namerenih da do poslednje trunke unište sve srpsko.

Ovaj malo verovatni scenario jedan je od malobrojnih mogućih odgovora na pitanje zašto srpske vlasti prazni tanjir tranzicije ukrašavaju garnirungom od referenci i simbola čiji su aroma i ukus strogo nacionalni. Jednostavno, poznat im je termin predstojećeg kosmičkog sukoba i blagovremeno se pripremaju. Možda piše u Kremanskom proročanstvu, valjalo bi ponovo ga prelistati. Jedina je nevolja što taj scenario može imati tužan kraj pre samog početka – probuđeni Stefan Nemanja shvata da više nema šta da se brani, ni Srbije, ni njenih građana, budući da je u poslednjih 11 godina zemlju napustilo nepojamnih pola miliona ljudi. Upravo zbog privatizacijske tranzicije ka modelu ekonomski i politički porobljenog društva.

Drugi scenario je jednako moguć, ali je verovatniji. Ne ispunjava zahteve naučnofantastičnih tropa, već se unekoć dosadnije oslanja na rad geografa Džejmsa S. Dankana. Osmotrimo li gradski prostor kao tekst, tvrdi ovaj američki geograf u studiji Grad kao tekst: politike pejzaža, videćemo u njemu sistem označavanja koji apriorno posreduje neko značenje. Kako gradove „ispisuju“ donosioci odluka, dakle članovi političke kaste, u urbanim se pejzažima može videti kako vlasti sagledavaju sebe, i, još važnije, kako žele da utiču na samorazumevanje građana.

(Iako proces o kojem je reč traje dugo, njegovo ubrzanje od 2012 – koje je paralelno s rastom autokratije Aleksandra Vučića i SNS-a – nalaže da se u predviđenom prostoru najviše pozabavimo zaostavštinom naprednjaka.)

Spomenik Stefanu Nemanji se monumentalnošću i uticajem na izgled i funkcionisanje centralnog gradskog trga nameće kao trenutno najslikovitiji primer. Od trenutka kada ga je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić najavio 2017, uzrokovao je kontroverze. Ne zbog činjenice da Stefan Nemanja dobija spomenik – sve nacionalne države se neprestano legitimišu podsećanjem na svoje istorijske stožere, te Stefan Nemanja ne bi trebalo da predstavlja izuzetak – već zato što je Vesić tad ocenio da će to biti „najbolji način da se obeleži 800 godina od sticanja autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve“, te da će „osnivač srpske srednjovekovne države“ konačno dobiti svoje mesto u prestoničkom prostoru.

Sredinom maja, u međuvremenu preminuli profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Miodrag Živković podneo je ostavku na članstvo u žiriju za izradu spomenika. Tada je, dovodeći u pitanje estetski i simbolički meritum predloženog rešenja ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova, između ostalog ukazao na činjenicu da spomenik likom daleko više podseća na Dušana Silnog negoli na njegovog dva veka starijeg pretka. Naposletku, Vesić je ukazao da je postament, koji neobično mnogo liči na razbijeno jaje, rađen po uzoru na žezlo Svetog Save.

Krenimo redom. Prvo, SPC nije postala autokefalna zahvaljujući Stefanu Nemanji, već njegovom sinu Rastku, alijas Svetom Savi, koji, budući da nije bio vladar, nije ni imao žezlo. Imao je štap koji je apokrifno početkom 17. veka optočen srebrom i pozlatom. Dalje, Stefan Nemanja možda jeste bio osnivač loze Nemanjića, najznačajnije srpske dinastije sve do pojave Karađorđevića i Obrenovića, ali nipošto nije bio osnivač srpske države. Štaviše – pre Nemanjića su srpskim zemljama vladali Vlastimirovići, Vojislavljevići i Vukanovići, i to čitavih pola milenijuma. Međutim, svedemo li duge istorijske procese na inače varljivo kolektivno sećanje u 21. veku, dobićemo monumentalni spomenik koji od savršenstva postmodernog užasa deli samo to da mu svetle oči i da mu kroz usta s razglasa na ćirilici piči: „Ide gaaas“, kako je neko već primetio.

Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika na srpskom, koji se dobija uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 17. septembra

Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs