Potrebna je posebna veština kako bi se gledalac povezao, i to do mere suza, sa filmom koji izrasta iz duboko ličnog iskustva, naročito kada to iskustvo nije proživeo.
Imao sam priliku da „Vetre, pričaj sa mnom“ pogledam na posebnoj projekciji u Kulturnom centru Beograda, nakon koje je usledio razgovor sa rediteljem Stefanom Đorđevićem, koji je sa sobom poveo i sporednu glumicu – psa Liju. Polovina „pitanja“ publike zapravo nisu bila pitanja, već iskazi zahvalnosti, kroz koje su pojedinci govorili u ime svih okupljenih. Prisustvovati takvom trenutku bilo je izuzetno iskustvo, jer u stvarnom vremenu svedočite snazi i dometu sedme umetnosti.
Nakon majčine smrti, Stefan odlazi na selo kako bi sa porodicom proslavio bakin osamdeseti rođendan. Dane provodi popravljajući kuću sa njima i brinući se o psu, kojeg je slučajno udario kolima dok je dolazio.
Ovaj projekat, Stefan Đorđević prvobitno je zamislio kao portret svoje majke, Negrice, ali nakon njene smrti pravac filma neminovno se menja. Zbog emotivne snage priče i kadriranja mnogih scena, imao sam osećaj da sam stalno uz njih – tihi svedok svega kroz šta prolaze. Iako potpuno uronjen u film, u realnost me je vraćala fascinacija načinom na koji Đorđević kroz sopstveni performans prepliće prvo i treće lice. Posebno je upečatljivo i tečno spajanje dokumentarnih snimaka majke sa polufikcionalnim scenama života bez nje, kao i posmatranje članova porodice koji glume sami sebe. Ovde moram podeliti svoje oduševljenje psom Lijom, čiji performans smatram najupečatljivijim među filmskim psima još od Mesijeve uloge Snoopa u „Anatomiji pada“ (2023).
Originalna muzika hendpen svirača Ivana Judaša zaslužuje isticanje. Već na početku pažnju osvaja numera na neobičnom instrumentu, koja se pokazala savršenim izborom za film, jer nosi duhovnu dimenziju i stopila se sa filmom do te mere da je svaki put mogu čuti kad se setim filma.
Ništa nas u ovom filmu ne vodi, već tiho prati. Svakodnevne rutine porodice različitih generacija, iako deluju trivijalno, postaju način da ostanu povezani sa svetom koji je poznat, ali zauvek drugačiji.
Završetak filma fokusira se na dirljiv razgovor između majke i sina. Retko koji gest može biti tako dosledan – prikazati život koji je izgubljen kroz život koji je pružen. Kada izgubite nekog koga volite, u vama ostaje ogromna količina ljubavi kojoj ne znate da nađete mesto. Treba vam uteha, potreban je zagrljaj – i upravo u vetru, kojem je Negrica dala toliki značaj, vidim zagrljaj koji će zauvek pružati utehu Stefanu i njegovoj porodici.
„Vetre, pričaj sa mnom“ dolazi u bioskope 12. februara, i nadam se da će dobiti pažnju koju zaslužuje. Verujem da ćete, kao i ja, osetiti zahvalnost, jer upravo osećaj zahvalnosti pamtim i nosim sa sobom nakon projekcije. Zahvalnost što je ovakav film uopšte nastao, posebno na ovim prostorima. Zahvalnost što nas je Stefan pozvao da sve ovo vidimo i doživimo. Njegovim rečima: „Vetre, pričaj sa mnom je film koji obrađuje tugu, ali i slavi život.“
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 12. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
