“Izgubila sam bebu, a smestili su me u sobu sa ženama koje su rodile zdrave bebe”: Zašto bolnice u Srbiji nemaju psihološku podršku

5
Foto Ilustracija/Profimedia

O teškim temama nije lako pričati, ali šta kada nemate kome da ispričate to što vas muči? Teška dijagnoza kao što je rak, gubitak člana porodice, smrt deteta, gubitak bebe, srčani ili moždani udar zahtevaju psihološku pomoć, ali u većini naših bolnica pacijenti i njihove porodice su prepušteni jedni drugima ili sami sebi jer ne postoji psihološka podrška i pomoć stručnjaka.

Kako to izgleda u praksi za Nedeljnik govori žena (ime poznato redakciji) koja je dva puta izgubila bebu u poodmakloj trudnoći i oba puta u porodilištu nije imala nikakvu psihološku pomoć dok je preživljavala jedan od najtežih trenutaka u svom životu. Kolika je neosetljivost za psihičke traume govori i to što je ona – koja je izgubila bebu – bila smeštena u sobu sa ženama koje su rodile zdrave bebe.

“Nakon strašne traume koju sam doživela, nastavlja se moja agonija jer ležim u sobi sa još pet porodilja, koje su doživele najlepši trenutak u životu i željno iščekuju svoje bebe, a ja znam da meni moje bebe neće doneti. Lekari su bukvalno govorili da se ne nadam. Prvi put majkama donose njihove bebe a ja sve to gledam i slušam njihov preslatki plač sa suzama u očima”, priča ona. “U nekoliko navrata pitala sam sestre da li postoji psiholog, psihijatar ili neko ko može da mi pomogne u ovim najtežim momentima. Dobijala sam odgovore: ‘vikend je’, ‘trenutno nije tu’… Tako da sam shvatila da kroz sve sama moram da prođem. Puštena sam iz bolnice 8. marta i sutradan sam dobila telegram da je beba preminula 8. marta uveče. Nakon otpusta iz bolnice potražila sam pomoć psihijatra. Apelujem na naše institucije da se više posvete ovakvim slučajevima jer ih je, nažalost, mnogo. Volela bih da druge žene koje dožive isto što i ja ne moraju da prolaze kroz ovaj dodatni stres”, napominje sagovornica Nedeljnika.

Ona je i nakon tri godine ponovo doživela tragediju kada je beba umrla u stomaku u osmom mesecu. Ni tada nije bilo drugačije: “I dalje u našim porodilištima ne postoji nikakva podrška koja bi se obezbedila ženama koje prežive ovako nešto. Još jedna devojka je ležala sa mnom u sobi, takođe je izgubila bebu u devetom mesecu. Pokraj njenog kreveta videla sam mnogo knjiga koje su pisali duhovnici. Svi mi jesmo za lekare samo broj, ali ovo se pamti ceo život”, kaže ona.

U Srbiji nemaju sve bolnice mogućnost psihološke pomoći za pacijente i njihove porodice, zapravo to je izuzetak. Psihološka podrška omogućena je pacijentima na nekim onkološkim odeljenjima, a nedavno ju je uveo i Institut za neonatologiju. U ostalim bolnicama ili nemaju dovoljan broj psihologa, ili ih nemaju uopšte, već po potrebi zovu konsultante, spoljne saradnike i psihijatre. U svetu svuda postoje multidisciplinarni timovi koji obuhvataju i psihologa čiji je značaj veliki jer pruža podršku pacijentu kroz savetodavni i psihoterapijski rad. Tako se preveniraju teže psihičke reakcije (depresija, anksioznost, posttraumatski stresni poremećaj) i kod pacijenta i kod porodice. Često se dešava da se porodice raspadnu kada imaju obolelog člana, jer postanu disfunkcionalne u svim ostalim segmentima.

Zato je pomoć psihologa značajna i bitna i pred neku operaciju zbog straha, prilikom saznavanja dijagnoze, ali i posle nekog lečenja ili operacije jer je potvrđeno nizom istraživanja da i oporavak zavisi od psihičkog stanja pacijenta.

Ceo tekst o nedostatku psihološke podrške u napšim bolnica čitajte u  novom broju Nedeljnika

Novi broj Nedeljnika je na svim kioscima i dostupan na Novinarnica.net

5 KOMENTARA

  1. Dva puta…i oba puta smestena sa majkama koje su se taj dan radovale(hvala Bogu) a meni srce pucalo…prvi put sam i videla mog andjela drugi put sam podpisala da ne mogu i nebi psihicki podnela…oba puta sam mislila da cu roditi zdravo i pravo detence…al bila sam jaka posto te majke nisu krive sto se meni to desilo i znala sam da i posle svega docice i taj dan da ja imam moje cedo i dosao je taj dan…a podrsku svaka zena kojoj se to desi treba da ima od prvog sata lezanja u bolnici posto zeni svasta nesto prolazi u glavu i ufff nedaj Boze nikom….

  2. Isti slučaj. Nas dve mame u roku od pola sata rađamo dve mrtve bebe. Doktor kaže da nije imao takav slučaj nikada. Smeštaju nas u šestokrevetnu sobu sa 4 mame sa novorođenim bebama. Ne znam kome je bilo gore, nama ili njima što ne mogu da se raduju svojoj deci zbog nas. A prazna trokrevetna soba se čuvala za babicu koja je došla sutradan da se porodi i bude sama u sobi. Porodilište je malo, jedva jedna beba dnevno da se rodi. Imla sam noćne more, buncala i plakala u snu. Mame su me budile i plakale sa mnom. Najgorih 4 dana u kom životu.

  3. Ja sam izgubila ovako bebu, otišla na porođaj u terminu a rečeno mi je da nema otkucaja i prošla sam kroz sve kroz šta sam trebala i da je sve normalno samo bez srećnog i lepog dela.. i u svom tom ludilu u glavi sam se samo zahvaljivala bogu što su doktori i ostalo osoblje bili pažljivi, obzirni i fini. Stvarno sam i u tom trenutku znala da sam srecnica, koji paradoks?! Smestili su me na sprat gde leže pacijentkinje za ginekološke operacije a ne porodilje i znala sam, da nisu ja ne bih odatle otišla sposobna za dalji život u iole bliskoj budućnosti. Pamtim im i zahvaljujem u sebi i dan danas. Jako mi je žao što je ovako, ženu potpuno razumem i ne da je u pravu nego o ovome uopšte ne bi trebalo da se priča već bi trebalo da je normalno da se minimum ljudskosti primenjuje prema toliko osetljivim osobama. Svi pričaju o hormonima porodilja i trudnica a zamislite koji je tek ovo nivo ludila?! Telo vam žudi za detetom na koje se pripremalio, grudi pune mleka, ruke prazne, materica i dalje sa kontrakcijama a još i gledate druge srećne i slušate plac drugih beba.. Ko to može da izdzi?! To je kazna gora od bilo kakvog fizičkog bola, taj bol u dusi ne može da prodje kao ni pomisao na otpust gde samo vi odlazite praznih ruku kući. Da se razumemo, u toj situaciji nije sigurno prijatno ni ostalim majkama koje u prvim trenucima majčinstva stvarno ne mogu voditi računa o tudjim osećanjima, meni bi lično u toj situaciji isto bilo jako neprijatno. Barem psihologa da obezbedite kad već nemate dovoljno mesta za smeštaj je najmanje što možete da uradite!

  4. Istina. O tome sam, u sebi, patila, jer jedna osamnaestogodisnjakinja je iscekivala bebu, jedna dvadesetogodisnjakinja bila u 8. mesecu trudnoće, jedna dvadesettrogodisnjakinja 4. mesec, druga beba. Sve pričaju o svojim bebama, sto kod kuće, što u stomaku, a ja?! Ja dobijem od doktora odgovor, nakon spontanog:”Ovde, bre, nema ništa!” Osim toga, dobijem i reviziju materice u lokalnoj anesteziju, koju, iskreno, ne osetih da je smanjila neki bol. U trenutku revizije ženi je najteže jer zna da sada stvarno BRE nema ništa. Trudnoća je bila tek prvi trimestar ali zeljno iscekivana, u mojoj 29 godina. Lezis tamo, tražiš bensedin, bensedina nema. Neka kupi muž. Muž neće, plaši se za zdravlje. Eto, toliko. Hvala Bogu, sada imam sina i čekam drugu bebu, ali taj prvi poraz ne može se opisati, posebno kada si u sobi sa trudnicama, na čuvenoj patologiju.

  5. Da. Ovo jeste veliki problem i tretman pokazuje veliku nebrigu prema porodilji koja je ostala bez bebe. Meni je dete prevremeno rodjeno i tesko mi je bilo u trenucima podoja kad sve majke dobiju svoje bebe, samo ja ne. Srecom, moje je danas zivo i zdravo!

Comments are closed.