Redžad Čatić je pre poslednjeg rata bio ugledni sarajevski farmaceut. Njegova stara, porodična kuća koja datira još iz turskih vremena, danas podseća na najlepši orijentalni muzej. Nalazi se na nekih dvadesetak metara od „Višegradske kapije“ na Vratniku. Višegradske – jer kameni slavoluk simboliše istočni ulaz u „Šeher“ iz pravca grada Mehmed-paše Sokolovića. Kada je počeo rat, istorijski spomenik je postao zaklon od kiše granata koje su padale na grad. Kažu – više od trista po danu.

Kada su se onomad doktor Dabić i onaj drugi, čiji lik danas svakodnevno gledamo po beogradskim fasadama, popeli na brda i krenuli odozgore da brane Sarajevo, kao što danas Putin brani Rusiju od Ukrajine, Redžad se sa svojom suprugom Dženanom posvetio zbrinjavanju ranjenih. Napravio je mali medicinski punkt blizu svoje kuće i tu je povređenima pružao prvu pomoć. Tačno pre trideset godina, 18. maja 1992. i ja sam tu slučajno naišao. I upoznao svoje sudbonosne anđele. U stvari – to nije bilo baš klasično upoznavanje. Bio sam u polusvesnom stanju te se ne sećam njihove grimase kada su me ugledali. Naviknuti na užasne povrede sa kojima su se svakodnevno susretali, nisu mi davali prevelike šanse da preživim. Iz glave mi je virio metalni komad granate, a noga je bila izrešetana šrapnelima. Dvadeset tri godine kasnije, zaista smo se sreli i upoznali. Stajali smo tu, na istom mestu. I plakali kao kiša.

„Ivan Lalić, pa ti si Šokac“, reče zlokobno mladi vojnik vojske Republike Srpske gledajući u moju legitimaciju Međunarodnog Crvenog krsta. Rumenih obraza i masne šubare sa kokardom na čelu, delovao je kao neko ko vežba pikado na mapi Hrvatske, te shvatih da bi bilo bolje da dokažem da nisam Šokac. „Ja Šokac? Pa moj deda-stric je pisao ‘Lelejsku goru’, pa ‘Hajku’, pa ‘Ratnu sreću’ – jesi li ti normalan?“ Frederik je stajao pored mene i naravno, kao autohtoni Švajcarac, nije razumeo naš književni razgovor. Njegovo poreklo je očigledno bilo okidač za sumnjičavost četnika-početnika. Dakle – ako sam Srbin, šta ću ja u ratu u društvu stranog državljanina, koji pritom nije Rus? U toj sekundi ili dve iščekivanja da li su moja krvna zrnca podobna za prolazak kroz srpsku Semberiju, nešto je puklo. Još jednom, pa još jednom. Nastao je opšti metež. Krenuli su rafali, vika. Frederik i ja smo stajali paralizovani. Pakao se dešavao na trista metara od nas.

Fotografija: Igor Pavićević

„Ivan Lalić, pa ti si Šokac“, reče zlokobno mladi vojnik vojske Republike Srpske gledajući u moju legitimaciju Međunarodnog Crvenog krsta. Rumenih obraza i masne šubare sa kokardom na čelu, delovao je kao neko ko vežba pikado na mapi Hrvatske, te shvatih da bi bilo bolje da dokažem da nisam Šokac. „Ja Šokac? Pa moj deda-stric je pisao ‘Lelejsku goru’, pa ‘Hajku’, pa ‘Ratnu sreću’ – jesi li ti normalan?“

Mladi vojnici JNA iz Tuzle povlačeći se iz Bosne na početku rata su upali u zasedu. Njih dvadesetak je ležalo u jezivim bolovima na asfaltu. Prišli smo džipom sa visoko izdignutom zastavom Crvenog krsta. Jednog po jednog smo skupljali i odvozili na srpsku stranu. Ne znam koliko je njih preživelo. Bili su mladi i lepi. I beskrajno nevini. Dan-danas pamtim njihova lica. Prethodno iskustvo, Vukovara, Gline i ostalih hrvatskih ratišta me je naučilo da se nosim sa slikama krvi, jauka i smrti. Ipak, ove prizore ne mogu nikada da zaboravim. Njih devetnaest je stradalo tog dana. I niko nije imao više od devetnaest godina.

Mnogo godina kasnije, moja supruga i ja smo vodili jedan lepi, kreativni centar u Savamali. Po imenu Mikser House. Bilo je tu svega, pa i muzike. Jedne noći, nastupao je bend „Divanhana“ iz Sarajeva. Naš producent mi je iz bekstejdža javio da pevačica želi da me upozna. Otišao sam da upoznam Naidu. Ukazala se prelepa devojka, anđeoskog glasa: „Ja vas znam, ali vi ne znate mene. Moj otac Redžad i moja majka Dženana su vas zbrinuli nakon ranjavanja na Vratniku. Ja sam se rodila godinu dana kasnije, 1993. Pričali su mi puno o vama i Frederiku. Svakog 18. maja položimo cveće na Frederikovoj spomen-ploči kod kapije, a onda imamo porodični ručak u vašu čast.“

Zanemeo sam, a šta drugo. Koncert je bio fenomenalan. Tako su mi rekli, jer sam bio potpuno oduzet. Znao sam da moram da odem u Sarajevo. I posložim sve kockice.

Prvo da potražim Mufida. On je i dalje bio misterija. Sve ove godine sam ga tražio ali nisam uspeo da ga pronađem. Vrtim film unazad. Tri dana nakon masakra u Tuzli. Frederik i ja odlučujemo da odemo na Pale i zamolimo Vladu RS da nam, kao Međunarodnom Crvenom krstu, da garancije za nesmetan prolaz kroz teritorije koje kontrolišu. Dobijamo ih. Saopštavamo im i da predlažemo neutralizaciju sarajevske bolnice „Koševo“, oko koje gruva samo tako. Ministar zdravlja Republike Srpske Dragan Kalinić se slaže sa idejom. Iako naravno smatra da Turci odatle pucaju i da bolnicu koriste kao štit. Svaka sličnost sa današnjom Ukrajinom je namerna. I to smo rešili, dakle. Okej, hvala – nisu baš toliko loši ovi moji kao što se priča – kažem Frederiku. Moja humana braća. Krećemo ka Šeheru. Spuštamo svoj konvoj krivudavim putem preko Hreše ka gradu. Vozim Toyota džip na čelu. Iza nas dva šlepera sa rastvorima za infuziju. Ispomoć bolnici na Koševu. Ono što im najviše treba. U kolima tišina. Sa mnom su Frederik i Roland pozadi. Ćutimo. Pred nama se ukazuje Mordor. Panorama Sarajeva koje sa okolnih brda zasipaju granate.

Pogledao sam levo ka Lapišnici. Pomislio – „al’ smo na izvolte, neće valjda“. Mi smo Crveni krst. Ženevska konvencija i to. Sledećeg sekunda je stigao demanti. Raspalilo je po nama žestoko. Ništa nisam video pred očima. Hvala, humana braćo. Trenutak pre nego što sam izgubio svest, pomislio sam – „e, jebi ga, sad ću da umrem ovako mlad, baš glupo“. Imao sam 26 godina. U tom limbu između života i smrti, desio se moj prvi razgovor sa Ratkom. Pitao sam ga – a što mene, brate Ratko? I ti si nekad voleo Jugoslaviju ko što je ja i dalje volim. Zar si baš morao ovoliko da me klepiš? Rekao mi je da je s Jugoslavijom gotovo i da sam ja za njega balija, ko i svaki drugi koji gmiže po Sarajevu. Čim gmiže tamo, nije Srbin. U najkraćem – ko me jebe. I Mihaila Lalića ko jebe – provalio me vrag za ono moje snalaženje kod Tuzle. Čovek je pisao o partizanima. To više ne postoji.

Foto Igor Pavićević

Čestitam ti, Ratko. Pobedio si opet. Murali sa tvojim likom i nedelom me gledaju sa beogradskih fasada kao nikada pre. Ti si kao obrnuti Če Gevara ili Sava Kovačević. Ti si marketinški proizvod Službe. Sjajna personifikacija harmonije hiberniranog zla koje nam se servira od Osme sednice naovamo

Bio je onizak, crn. Zvao se Mufid. Pritrčao je razvaljenom džipu. Nekako me je izvukao, telom me zaštitio od novih gelera koji su prštali na sve strane. Doveo me kroz kapiju do Redžada i Dženane. Dženana mi je podvezala nogu koja je izgledala kao uspomena na nogu. Redžad mi je valjda iščupao parče granate koja je virila iz vilice. Mufid me je potom ubacio u stari Zastavin kombi gde je već bio Frederik, teško ranjen. Obojica smo ozbiljno krvarili, kombi je krenuo ludačkom brzinom kroz uske, razrovane sarajevske ulice, ka bolnici na Koševu. Mufid je stajao nad nama i pevao „Lasciatemi cantare“ pokušavajući da nas drži u životu. Mislio je da smo stranci. Zapravo, i da sam ja stranac. Ja bih više voleo Indekse i „Bacila je sve niz reku“. Ako ćemo pošteno. Uz sav pijetet prema Totu Kutunju. Izvini, Mufide, što sam bio izbirljiv.

Imam prekide filma. Ne mogu sve baš tako lako da svarim. A prekida me i Ratko. Drugi naš razgovor se dogodio dosta kasnije, kada su ubijena ona dva vojnika u Topčideru. Pitam ga – ljudi i dalje ginu zbog tebe, Ratko. Što se lepo ne predaš, da stane ovo zlo više? Koje zlo, pitao je on mene. Pravio se lud, što me je ozbiljno iznerviralo. U redu, sad ću tek da ti postavim teško pitanje. Je li Ratko – ono kada si deci u Srebrenici delio one čokoladice ko Deda Mraz, dok si ih gledao u oči – što im nisi rekao da su im to poslednje, jer sledećeg dana krećeš da ih rastavljaš od života? Njih, njihove roditelje, braću, sestre, ujake. Oko osam i po hiljada ljudskih duša. Ratko mi nije ništa odgovorio. Samo je plasirao jedan, krajnje neoriginalni komentar: Jesam li ti rekao da si balija, dušo? Kud promaši tvoju arteriju na nozi ili vratu onomad u Sarajevu 1992? Ne bih morao da slušam ovo trabunjanje.

Ujutru sam se probudio, znači živ sam. Vidim ne fali mi ni ruka, ni noga. Dobro je. Ali onda šokantna vest. Frederik je preminuo u toku noći. Ne mogu da dođem sebi. Šta je ovo? Pakao? U bolnici sam, usred Sarajeva, ali bombe padaju tik uz zgradu. Zašto Frederik? Zar niste rekli da sam ja u gorem stanju nego on? Mufid, vojnik Armije BiH, moj spasitelj mi dolazi u posetu. Doneo je napolitanke. Iako u Sarajevu već nije imalo šta da se jede. Iako mi je bila slomljena i zavezana vilica, pa napolitanke nisu imale kud. Gledali smo se i cedili reči. Ja sam frfljao, on me je slušao pun empatije i razumevanja. Pričao sam mu o beogradskom koncertu podrške Sarajevu. Rambo Amadeus i drugari. Značilo mu je. Setno je izgovorio „jes’ vala, beogradska raja… prava je“. Ustao je, rastali smo se. I više se nikada nismo videli.

Zvonili smo na vrata prelepe orijentalne kuće na Vratniku. Sa mnom su bili moja Maja i moja deca. I moja majka. Otvorili su Redžad i Dženana. Suze, a šta drugo. Moja mama je zagrlila Dženanu. „Hvala što ste podvezali nogu mom sinu, i pomogli mu da preživi. Znate, on meni nije rekao da ide u Sarajevo, nego da ide da okopava baštu, kod nas, na Rudniku gde imamo kuću.“ Kako bih relaksirao krajnje melodramatičnu situaciju koja je pretila da se pretvori u kolektivno ronzanje, odlučio sam da mami najzad kažem istinu – zašto sam zapravo išao u Sarajevo. Ja sam pre fatalnog puta još jednom bio u gradu na Dačićevoj Miljacki, da okopavam baštu na Rudniku. Odseo sam u hotelu „Beograd“, u sobi 306. To je bilo nekog ranog maja, kada se dogodio zločin u Dobrovoljačkoj ulici. Usledila je odmazda sa Trebevića i baš žestoko granatiranje grada. Hotel je bio pogođen, a ja sam se sa ostalim crvenokrstašima evakuisao kroz srču, cigle i dim i vratio u Beograd. Al’ sam zaboravio da vratim ključ od sobe na recepciji. To nije bilo u redu, zaista. Pa sam odlučio da vratim taj ključ kada sam naredni put dolazio u Sarajevo. Osamnaestog maja. Ali nisam uspeo ni tada, kao što znamo.

Sprečio me je Ratko, na Vratniku. Prisutni u prostoriji su me belo gledali. Uključujući i decu. Malo mi je glupa bila anegdota, očigledno. Da bih se izvadio, odlučio sam se za spektakularan potez. Izvukao sam taj ključ na videlo dana nakon dvadeset tri godine. Čuvan je upravo u kući na Rudniku sve to vreme, i ja sam ga, sav srećan, našao u fiokama mojih ratnih uspomena. Sledećeg dana sam ključ predao vlasniku hotela „Bosna“, nekadašnjeg hotela „Beograd“. On ga je uokvirio i izložio na zidu lobija hotela. I dan-danas je tamo. Ključ je vraćen. Mogao sam da odahnem.

EPA/FEHIM DEMIR

Mufid me je ubacio u stari Zastavin kombi gde je već bio Frederik, teško ranjen. Obojica smo ozbiljno krvarili, kombi je krenuo ludačkom brzinom kroz uske, razrovane sarajevske ulice, ka bolnici na Koševu. Mufid je stajao nad nama i pevao „Lasciatemi cantare“ pokušavajući da nas drži u životu. Mislio je da smo stranci. Zapravo, i da sam ja stranac. Ja bih više voleo Indekse i „Bacila je sve niz reku“. Ako ćemo pošteno. Uz sav pijetet prema Totu Kutunju. Izvini, Mufide, što sam bio izbirljiv

Tokom tih 23 godine nebrojeno puta sam pokušavao da pronađem Mufida, da ga zagrlim. Da malo ćutimo, da se dogovorimo kako ćemo dalje. A onda sam saznao. Ramić Ismeta Mufid poginuo je 7. decembra 1992. Bio je moje godište. Otišao sam na njegov grob, položio cveće. Tuga. Dok je mene, biće i tebe, Mufide. Dok je mene, biće i tebe, dobri moj Frederik. U redu mi, prokleta balkanska deca, ali zašto ti? Otac dvoje male dece. Poliglota. Vitez. Da li ćemo tvoju žrtvu ikada moći dovoljno da cenimo i poštujemo? Sumnjam.

Moj poslednji razgovor sa Ratkom dogodio se danas, pred pisanje ovog teksta. Događaji o kojima pričam nisu novi, ali ih ja rado ponavljam i prepričavam u svakoj prilici bez obzira na to koliko mi je mučno i teško. Iskreno, borim se. Lajem, vičem i vučem za rukav. Nemam nikakvog razloga za skromnu proslavu mog jubileja, jer se stvari od tog maja 1992. nisu pomakle nimalo. Živimo u istim rovovima, iako ovi današnji nisu zemljani. Znam da sam nezgodni svedok strašnih zločina i nosim neku vrstu odgovornosti. I prema Frederiku i Mufidu kojih više nema. A i Redžada je odnela korona nedavno. Pokoj duši tom divnom čoveku.

Dakle, čestitam ti, Ratko. Pobedio si opet. Murali sa tvojim likom i nedelom me gledaju sa beogradskih fasada kao nikada pre. Ti si kao obrnuti Če Gevara ili Sava Kovačević. Ti si marketinški proizvod Službe. Sjajna personifikacija harmonije hiberniranog zla koje nam se servira od Osme sednice naovamo. Možda nisi svestan toga dok truneš u tvojoj ćeliji, negde u belom svetu. Gledaš televiziju i navijaš za Putina, kladim se. Kad su rušili Marijupolj, sigurno si kliktao od sreće, zar ne? Oni su završili posao za tri meseca, dok je tebi u Sarajevu trebalo tri godine. I nešto više. Ne čudi. Rusija je to. Tvoje čuveno „raspameti i ražesti“ po Sarajevu nije nikada naišlo na osudu u Beogradu, kao što nije ni zversko iživljavanje nad Marijupoljom. Srbija je uverena da si ti branio Sarajevo, kao što Putin brani Rusiju od velike Ukrajine. Tako što je srušio većinu gradova u Ukrajini. Toliko je sličnosti, da pomišljam da vas je ista Služba stvorila. Nostalgično prisećanje na Staljinov NKVD i Kominternu koja je nevidljivim koncima sve rešavala na Balkanu. Dok Tito nije rekao „Ne“.

Zato te iskreno molim. Učini bar jednu stvar. Reci svom patronu u Beogradu da i on kaže današnjem NKVD-u „Ne“. Ionako voli da imitira Broza. Reci njemu i ostalim Službinim navijačima da umesto „Nož, žica, Srebrenica“, krenu da uče i pevaju Titove koračnice, na primer. Garantovano bi pobedili na Evroviziji u novim geopolitičkim okolnostima. Neka grme stadioni kao nekada na „Dan mladosti“. Učini to, ipak si i ti počeo kao častan Titov oficir. Dok nisi sve zasrao, nažalost.

A ja ti nikad neću oprostiti one čokoladice, da ne bude zabune. Baš nikad, lažni generale. I još nešto, da te iznerviram za kraj, kad smo kod Evrovizije. Hrvati dali Konstrakti maksimalnih dvanaest poena na takmičenju. Mora da ti je pozlilo od te vesti. Biće ih još, veruj. Dabogda poživeo što duže kako bi tamo, gde si mene hteo da pošalješ pre trideset godina, otišao sa svešću koliko si zla naneo na Balkanu.

Živim za taj dan i doživeću ga.

Tvoj beogradski balija koji još uvek zvoni na aerodromima od tvojih gelera. N

T

*Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 541