Poslednjih dana, maltene od samog početka američko-izraelskog napada na Iran, promiče pitanje kopnene invazije na ovu azijsku zemlju.
Američki predsednik Donald Tramp je prošle nedelje zahtevao bezuslovnu predaju, dodavši da ne isključuje mogućnost kopnene ofanzive.
„Možda to učinimo kasnije“, izjavio je Tramp, uz napomenu da se za sada sprovodi „desetkovanje“ iranskih snaga iz vazduha.
Ipak, dublja analiza pokazuje da bi takav poduhvat bio logistički i vojni košmar bez presedana.
tvrđava planina
Geografija Irana je njegov najmoćniji saveznik.
Zemlja je praktično neosvojiva tvrđava oivičena planinskim vencima sa tri strane. Na severu se proteže Alborz, dužine 600 km, sa vrhovima poput Damavanda (5.610 m), koji formira prirodni zid prema Kaspijskom moru.
Na zapadu se nalazi Zagros, masiv dug 1.600 km sa vrhovima preko 4.000 metara, koji čini svaku invaziju iz pravca Iraka ili Turske potpuno nepraktičnom.
Čak i ako bi napadač prošao ove prepreke, unutrašnjost zemlje krije dve ogromne slane pustinje, Dašt-e Kavir i Dašt-e Lut.
U pustinji Dašt-e Lut temperature dostižu 70 stepeni celzijusa, dok je Dašt-e Kavir sastavljena od opasnih slanih močvara koje prekrivaju duboko blato. Na takvom terenu, upotreba mehanizovanih i oklopnih snaga je gotovo nemoguća.
Mobilnost je svedena isključivo na pešadiju, dok su tenkovi ograničeni na mali broj prohodnih puteva koje bi braniovi mogli zabarikadirati i prekinuti svaku mogućnost prolaska.
Logistički košmar
Planiranje invazije sa istoka, iz Avganistana, onemogućeno je ne samo prisustvom talibana već i surovim terenom Istočnoiranskog masiva.
Sa severozapada, Turska kao članica NATO-a verovatno ne bi dozvolila korišćenje svoje teritorije, kao što je bio slučaj i 2003. godine tokom napada na Irak.
Jedina teorijska opcija ostaje potez od 400 kilometara između Mandale i Bostana na iransko-iračkoj granici. Ovaj ravan i suv teren dozvoljava upotrebu artiljerije i tenkova, ali nas istorija osmogodišnjeg iransko-iračkog rata uči oprezu.
Tokom tog sukoba, Irak je na ovom potezu koristio svoju tehnološku superiornost da odbije iranske napade, ali niko nije uspeo da ostvari odlučujući proboj ka unutrašnjosti upravo zbog dubine iranske teritorije i logističkih poteškoća.
Invazija putem mora
Sa obalom dugom 2.815 km, južna strana Irana deluje kao najlogičniji pravac, ali Teheran se decenijama sprema upravo za ovaj scenario.
Srž iranske odbrane na jugu nije direktan sukob flota, već potpuno onemogućavanje pristupa američkoj mornarici.
Teheran se fokusirao na masovnu upotrebu precizno vođenih i konvencionalnih projektila, dronova-kamikaza, podmornica i mina.
Razuđena obala sa brojnim zalivima i ostrvima služi kao idealno skrovište za jedinice koje bi se gerilski borile protiv potencijalnih osvajača.
Koristeći male, brze i teško uočljive brodove, iranske snage mogu primeniti taktiku rojeva, napadajući velike ciljeve iz više pravaca istovremeno.
Ova prirodna kamuflaža omogućava i savršeno sakrivanje mobilnih raketnih sistema koji se mogu pojaviti, ispaliti projektil i nestati u planinskom zaleđu obale pre nego što stigne odgovor iz vazduha.
Čak i ako bi američke snage uspele da uspostave mostobran na obali, tu njihovi problemi tek počinju.
Odmah iza uskog priobalnog pojasa uzdižu se surove planine koje zahtevaju nadljudske napore za transport teške opreme i ljudstva ka unutrašnjosti.
Gerila u gradovima
Iran nije Irak iz 2003. godine. Sa populacijom od blizu 90 miliona ljudi, on je tri puta naseljeniji od Iraka u vreme američke invazije.
Iranske oružane snage su 15. najjača vojska sveta, sa preko 580.000 aktivnih vojnika i ogromnom rezervom, prema rangiranju portala Global Firepower za 2024. godinu.
Čak i ako bi napadač prodro dublje, suočio bi se sa šest gradova koji imaju preko milion stanovnika. Teheran, sa skoro 10 miliona žitelja, veći je od Njujorka ili Rima i predstavljao bi nepremostiv izazov za okupaciju.
Iskustva iz Vijetnama, Avganistana i Iraka podsećaju da strana vojska retko biva dočekana kao oslobodilačka, naročito u zemlji sa tako snažnim patriotskim i revolucionarnim zanosom.
Svi navedeni geografski i vojni faktori jasno ukazuju na to da se Iran ne može poraziti klasičnim, konvencionalnim ratom na zemlji bez neprihvatljivo visokih ljudskih i materijalnih žrtava.
Zbog toga se američki i izraelski stratezi, umesto na direktnu invaziju, primarno oslanjaju na strategiju iscrpljivanja koja kombinuje vazdušnu premoć, ekonomsku blokadu i podsticanje unutrašnje nestabilnosti.
Umesto slanja stotina hiljada vojnika u planinske klance Zagrosa, fokus ostaje na vazdušnim udarima. Cilj ovakvih operacija nije okupacija teritorije, već sistematsko uništavanje ključne infrastrukture, pre svega nuklearnih postrojenja, vojnih baza i sistema komandovanja.
Da li razaranje Iranskih naftnih postrojenja može biti ključ?
Lekcija iz perioda 1984–1988. godine pokazuje da je iranska “Ahilova peta” zapravo njena potpuna zavisnost od izvoza nafte.
Kao što je tadašnje iračko vazduhoplovstvo uspelo da desetkuje iranske prihode blokadom terminala na ostrvu Harg, tako se i današnja strategija zasniva na potpunom ekonomskom gušenju.
Bez prihoda od energenata, Teheran gubi sposobnost da finansira modernu vojsku, održava mir i logistički podržava svoje regionalne saveznike.
Može biti da su baš zbog toga izraelski napadi targetirali Iransku rafineriju nafte blizu Teherana tokom proteklog vikenda.
Tagovi
