Asocijacija novinara pozdravlja odluku Ustavnog suda o smeni bivšeg predsednika. Ovu odluku smatramo ključnim trenutkom u teškom i mukotrpnom procesu demokratizacije zemlje. Odajemo počast građanima koji su izašli na ulice da brane demokratiju. Njihova nepokolebljiva posvećenost odigrala je ključnu ulogu u donošenju današnje istorijske presude.
Ovako počinje saopštenje Asocijacije novinara Južne Koreje posle odluke o smeni predsednika Jun Suk Jeola, koju sam sa još šezdeset novinara iz više od 50 zemalja sveta pratio na Svetskoj novinarskoj konferenciji 2025. u Južnoj Koreji.
Bio je to pomalo čudan dan. Posle velike konferencije i nekoliko dana obilazaka azijskog giganta krenuli smo na ručak na poslednjem spratu zgrade u Šiheungu. Niko nije pričao o politici, niti o događaju koji je uzdrmao svet. Ušli smo u veliku salu i čekali da počne ručak u organizaciji gradonačelnika.
Iznenada, na velikom ekranu počela je odluka Ustavnog suda.
Usledila je tišina. Svi smo gledali u veliki ekran.
Sudija je mirno čitao presudu. Bivši predsednik još mirnije slušao.
Kada se završilo, gradonačelnik je izašao na binu, i pozdravio novinare kao da se ništa pre minut nije desilo.
Nikakvo uzbuđenje na licima naših domaćina.
Meni je to bilo zanimljivo posebno za naciju koja pokazuje i neku vrstu strahopoštovanja prema vlasti.
Ali očigledno još veću prema demokratiji.
Jednom osvojene slobode niko ne dovodi u pitanje.
O tome razmišljam dok me kolege danima ispituju o protestima u Srbiji, koje ovde većinom politički novinari i urednici, znaju bolje od Đokovića i Jokića, klasičnih znakova raspoznavanja.
Novinarka iz Turske mi kaže: „Mi gledamo samo u vas. Govorimo: Ako mogu Srbi, možemo i mi.“
Odgovaram: „Zar nije suprotno? Ako možete vi, onda može i ceo svet.“
Pa meni je onaj Pikaču simbol slobode.
I nekog novog sveta.
Još više u ovoj zemlji igrica.
I serija koje osvajaju sve.
U najavi prošlog broja Marko je napisao da sam na službenom putu, što je mom bratu s Novog Zelanda posle nekoliko mojih nejavljanja, značilo samo Otac na službenom putu. Eto gde se mi vraćamo…
Bilo je tu još mnogo interesantnih razgovora. Meni je najčudnije kako se novinari iz zemalja koje se graniče s Rusijom plaše da su oni sledeći.
Dobacujemo se Trampovim tarifama, pa ja kao šampion – nije bilo nikog iz Vijetnama – dobijam oreol zemlje koja je najviše protiv Trampa.
Ili nekog izvozničkog džina.
Sve to se sjedinjuje na najčuvenijoj demarkacionoj liniji.
Severna Koreja koja sanja da osvoji Južnu, i Južna koja sanja da primi Severnu.
Razlika između diktature i demokratije.
Korejci, kao i svi Azijci, vole da kopiraju uspešne sisteme. Što je odlika njihovog uspeha. A rekao bih i inteligencije.
U čuvenoj bazi Kamp Grejvs slušamo o snu o ujedinjenju Korejskog poluostrva.
U multimedijalnom muzeju gledamo zastave Čehoslovačke, koju posmatraju kako se raspala, i Poljske, koju posmatraju kako je mirno promenila režim.
Šta bi onda trebalo da bude naš uzor? Kod pada Berlinskog zida nismo pogodili stranu, da li ćemo sada kod pravljenja novog?
Ne verujem, posebno uz ove koji poništavaju naša najveća nasleđa, uključujući demokratsko, do kojeg smo sami došli.
I još onda oni nas, ili još gore, studente, nazivaju anti-Srbima.
A sve to divno je sažeto u nastavku saopštenja s kojim sam počeo tekst.
Tamo su novinari to zajedno jako lepo saželi. I kaže: „Odluka o smeni Jun Suk Jeola mora označiti obnavljanje ustavnog poretka i nacionalne normalnosti. Nezakonita deklaracija vanrednog stanja bila je neustavan, antidemokratski i antisocijalni čin agresije. Ova presuda mora postati polazna tačka za okončanje ekstremnih političkih sukoba i sprečavanje daljih nacionalnih podela.“
Tagovi
