“Imao je ljubavi, dobrote i humora. Često su ga i političari zvali da posreduje gde su oni nemoćni…” 10 godina bez patrijarha Pavla

1
Profimedia

Patrijarh Pavle preminuo je na današnji dan pre tačno 10 godina.

Patrijarh je bio “svetac koji hoda”, bio je prisutan u svakodnevnom životu Srba, a koliko su Srbi slušali ono što im je poručivao i koliki je njegov značaj u spasavanju crkve u najtežim ratnim godinama – o tome ćemo možda tek u budućnosti moći da govorimo.

Kada je preminuo, širom sveta se izveštavalo o odlasku balkanskog mirotvorca, iako su mu neki spočitavali da se nije ogradio od srpskog nacionalizma. Iako je pozivao na mir, nije se direktno suprotstavio tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću, koji je bio „okidač za taj rat”, pisale su neke američke novine. Možda pomalo skrivajući da je u to vreme za američku administraciju i Milošević bio „faktor mira”.

Patrijarh Pavle je svakako promenio sliku o srpskim sveštenicima koja se ogledala u fascinaciji američkog novinara Džona Rida, koji je posle Prvog svetskog rata putovao po Srbiji sa srpskim naoružanim sveštenikom, a koji mu je govorio kako su se „Srbi pet vekova molili Bogu da im podari slobodu, a onda su uzeli puške u ruke i sami se oslobodili”.

Sve je više onih koji sa istorijske distance tvrde da je patrijarh zaista u protekle dve decenije „spasao” crkvu, pošto se u ratnim godinama u politiku mešao taman koliko treba u ujediniteljskim misijama, kako bi posredovao u sukobima između vlasti i opozicije u Srbiji, te rukovodstva Srbije i Republike Srpske. Njegov asketizam za ceo hrišćanski svet bio je model na koji su se ugledali.

Jovan Janjić, autor knjige „Budimo ljudi – reč patrijarha Pavla”, govorio je:

“Patrijarh je objedinjavao srpski narod, inače sklon podelama i inatu. Ali, istovremeno, njegov autoritet nije mogao da bude zaobiđen ni od spoljnjeg sveta. Zahvaljujući njemu, mnogi su korigovali sliku o srpskom narodu. On je uspevao da pomiri razne suprotnosti u teškom vremenu. Uspevao je oko sebe da okupi i najljuće protivnike. Često se kretao između opozicije i vlasti, a često su ga i sami političari zvali da posreduje tamo gde su oni bili nemoćni.”

Nedavno preminuli hrvatski novinar Denis Kuljiš o patrijarhu Pavlu je pisao:

“Kad su se svi episkopi stali vozikati bijesnim limuzinama, Pavle je, u pratnji tajnika, u poznim osamdesetima, lovio stari tramvaj koji se uspinje na Kalemegdan, pa staje pored zgrade Patrijaršije, blizu prvostolnice, gotičke crkve s pozlaćenim krovom, koja bi mogla mirno stajati na Gornjem gradu u Zagrebu. To je ostatak austrijske vladavine na početku osamnaestog stoljeća, što je Srbiji darovala ideju nacionalnog identiteta, zastavu i vožda, austrijskog podoficira Karađorđa, te kosovski mit i ciklus, koji je nastao pod okriljem habzburške krune, u manastiru patrijarha u Sremskim Karlovcima… Iz te šire austrijske ekumene, a ne iz rumelijskih prostora Otomanske carevine, potekao je i sam Pavle: rodio se u Hrvatskoj, 11. rujna 1914. u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca. Zvao se Gojko Stojčević…”

Akademik i psihoterapeut Vladeta Jerotić, pred kraj života je govorio da mu je “mladost dala oca Justina”, a da je “Bog dao Srbiji oca Nikolaja, Tadeja, Justina i Pavla”.

“Njega sam znao kada je bio vladika u Prizrenu, odlazili smo Jelena i ja kod njega. Patrijarh Pavle je potpuno isti kao vladika. Imao je neku čudnu unutrašnju snagu vere, pre svega, pa imao je i ljubavi, dobrote, humora. Bio je kompletno hrišćanska ličnost”, govorio je Vladeta Jerotić.

1 KOMENTAR

  1. Na radiju sam čuo njegovu izjavu za vrijeme agresije Sr.na BiH:”U ljudski i hriscanski je braniti se.”

Comments are closed.