Igraju baš “kao matori”, nažalost: Ko je nasamario “orliće” i zašto ih ne treba razapinjati, ali ih moramo često podsećati na debakl u Trstu

0
Tanjug/Franco Debernardi/ANSA via AP)

Kad su mladi sa ovih prostora pre trideset i koju godinu kretali put Trsta znalo se šta ih tamo čeka – espreso na Trgu Ponte Roso, šetnja i šoping. Farmerke i kaubojke. Svila za poklon. Osmeh za povratak, u šarenoj plastičnoj kesi.

Mladići koji su pre nešto više od sedam dana pošli put Trsta iz Beograda prošli su mletačkim ulicama kao bosi po trnju, espreso im je preseo, a kaubojke su dobili, ali u zadnjicu.

Ovo ipak nije i neće biti “razapinjanje”, neosnovana kritika, prilika da se neizdrž za pljuvanjem svih i svakog iskali na mladim fudbalerima.

Što kaže narodni pevač, a narodna je mudrost bez premca: “Ovo je (samo) priča o nama”.

Nedeljnik revnosno razbija mitove koji se rađaju od jedne laži ili poluistine, a onda se s kolena na koleno, na talasim hajpa šire u narodu. Mladi fudbalski reprezentativci izgleda imaju slične sklonosti – juče su u paramparčad razbili mit o tome da drugi deo nečega nikada ne može biti kao prvi.

Evo recimo, blokbaster “srpski fudbalski debakl” doživeo je vrhunac tek u drugom delu. Sve je počelo u Ljvovu, a završilo se u Trstu, na stadionu “Nereo Roko”.

Mlada reprezentacija Srbije poražena je rezultatom 6:1 od strašnih Nemaca. Iako pre samo sedam dana nisu delovali tako strašno. Niko nije delovao strašno za “Orliće”. Sedam dana kasnije i dalje ništa nije tako strašno, kao realnost.

Na jučerašnji dan obeležene su četiri godine od titule svetskog šampiona koju je na Novom Zelandu osvojila omladinska reprezentacija Srbije. Istog dana četiri godine kasnije dobili smo priliku da analiziramo kako se razvila jedna od najtalentovanijih generacija u našem fudbalu. I ko ih je nasamario.

Čak i letimičan pogled na spisak imena sa Novog Zelanda i analiza njihovih današnjih uloga, govore više nego što bi bilo koji pametni glas narodnih selektora.

Selektor sa Novog Zelanda, Veljko Paunović, odbio je, kako su ranije tvrdili iz Saveza, bilo kakvu saradnju sa krovnom organizacijom srpskog fudbala, a onda je i otiša na drugi kraj sveta da radi u MLS-u.

Tadašnji direktor mlađih kategorija u FSS-u Mitar Mrkela, danas je u Crvenoj zvezdi sportski direktor, ili nešto slično. Bivši direktor svih saveznih selekcija Savo Milošević danas je šef stručnog štaba Partizana, ili nešto slično.

Ljudi koji su čuvali leđa i u isto vreme punim plućima duvali vetar u krila “Orlićima”, više nisu tu. Igrači koji su putovali na Novi Zeland, rasuli su se. Nije u pitanju rasulo, iako je igra reči veoma zgodna, već su svi otišli na svoju stranu i čini se da većina nije ostvarila svoj puni potencijal, a neki mu, nažalost nisu ni blizu.

Izuzeci su Sergej Milinković Savić i Mijat Gaćinović, ali kada pogledate njihove partije u Laciju i Ajntrahtu iz Frankfurta, zapitate se istog trenutka za Antonova, Jovanovića i gde su Saša Zdjelar i Milan Gajić sakrili svoje prve, prave verzije.

I shvatite da za sveopšte osipanje nisu krivi oni. Zbog toga ih i ne treba “razapinjati”, niti lepiti etikete o lažnim zvezdama i bivšim igračima.

Dužnosnici Fudbalskog saveza Srbije obožavaju da na svoja nejaka pleća preuzmu odgovornost i da ne bude ništa. E, za ovo jesu odogovorni.

I zato što se asimilacija novih “Orlića” nije uradila sistematski, nego s brda, s dola.

Krivi su svi oni koji su sa bedžom FSS na reveru kročili u Staru Pazovu, ili na bilo koju drugu adresu na kojoj se govori o srpskom fudbalu. Krivi su i ako nisu ništa skrivili, što nisu nešto rekli, što nisu digli glas protiv puštanja niz vodu nečega što je bilo toliko divno, da su leptirići u stomaku pravili forsaže i glumili Toma Kruza iz Top Gana.

Prepričao je Veljko Paunović u jednom intervjuu da je posle teškog poraza od Portugala posle penala na Evropskom omladinskom prvenstvu napravljen jasan plan – svi su se u tišini i suzama zakleli da će biti prvaci sveta.

Izgleda da Paunović ne zna značenje reči “težak poraz” – sinoć je mogao da redefiniše taj pojam – a još je izglednije da posle ostvarenja zakletvi i snova na Novom Zelandu više nikakav plan nije napravljen.

E zato “odgovornost” mora da se pretvori u drugu reč koja počinje na slovo “o”, a završava se na “stavka”, svih onih koji su tome doprineli.

Igrače ne treba “razapinjati”, niti se prema njima ophoditi loše. Treba ih s vremena na vreme zezati za loše iskustvo iz Trsta, jer pravim šampionima od toga boljeg motiva nema.

Pa da se iz nekog novog Trsta vrate sa osmehom. Kao oni dečaci s kraja osamdesetih.