„Igrač koji me je čuvao napustio je fudbal posle toga“: Priče iz života i karijere Dragoslava Šekularca

Na današnji dan pre dve godine u Beogradu je preminuo Dragoslav Šekularac, legenda Crvene zvezde i jedan od najboljih fudbalera koje je Jugoslavija – i prostor koji je iza nje ostao – ikada imala.

Status legende najtrofejnijeg kluba na ovim prostorima zacementiran je i formalizovan kada je proglašen drugom zvezdinom zvezdom.

Za prvi tim Zvezde debitovao je 1955. godine.

Šekularac je rođen u Štipu, današnjoj Makedoniji, u vreme dok se zemlja još zvala Kraljevina Jugoslavija, 1937. godine.

Osnovnu školu, četiri razreda gimnazije, kao i metereološku školu učio u Beogradu. Išao je u Drugu mušku gde je otkiven njegov veliki fudbalski talenat.

LEVA NOGA

Šekularac je pričao da u prvom trenutku nisu hteli da ga prime u Zvezdu, pošto je bio nizak. 

„Imao sam mnogo sreće da je u Zvezdi tad bio trener po imenu čika Mitke. On je došao u Drugu mušku gimnaziju da me gleda, doveo me u Zvezdu, pa me poslao iza gola da skupljam lopte. Ništa nisam znao levom nogom, pa mi je šest meseci zabranio da radim bilo šta desnom… Naučio me mnogo stvari, da nije bilo njega, ja ne bih postao igrač“, pričao je Šeki.

Za 11 godina u klubu odigrao je 470 utakmica i postigao 119 golova. Osvojio je sedam titula državnog prvaka i pet kupova.

Bio je i trener omiljenog kluba, sa kojim je osvojio duplu krunu. Zvezeda je u sezoni posle njegovog odlaska postala šampion Evrope.

Za reprezentaciju je odigrao 41 utakmicu i dao šest golova. Bio je deo generacije koja je briljirala na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine.

NAJBOLJA UTAKMICA

„Igrao sam stotine utakmica, ali mi je najbolja utakmica u životu bila protiv Štutgarta. Pobedili smo sa 4:2, a meni je sve uspevalo. Sećate se onog prebacivanja preko glave, pa kroz noge, pa mog nestašluka da izađem na atletsku stazu, da sednem, dođem do golmana, razgovaram sa njim. Mogu da kažem da je igrač koji me je čuvao napustio fudbal posle toga. U dresu sa državnim grbom pamtim pobedu protiv Engleza od 5:0, pa srebro na Evropskom prvenstvu u Francuskoj, moj najlepši gol u karijeri protiv Južne Koreje, pa druženje sa Galićem, Kostićem i Milutinovićem. Vreme se ne može vratiti, ali ću se zauvek sećati svega što sam doživeo u fudbalu“, govorio je Šeki.

JUVENTUS

„Političari me nisu pustili u Juventus, a tadašnji transfer bi, ako gledamo današnje vreme, vredeo sigurno oko 30 miliona evra“, govorio je u jednom od intervjua  za Novosti Dragoslav Šekularac. „Gazda ‘Fijata’ Đani Anjeli došao je u Beograd na pregovore sa mnom i ostao četiri dana. Tom prilikom nije posetio kragujevačku ‘Zastavu’ što su naši političari zamerili – meni.“

TUMBAS

O „slučaju Tumbas“ koji se smatra početkom kraja blistave karijere ovog majstora, kada je navodno udario sudiju Pavla Tumbasa i bio kažnjen, Šekularac je ispričao da mu je sudija na toj utakmici u Nišu u jednom trenutku rekao: „Šta ti misliš, da možeš da radiš šta hoćeš, jer si Šeki?““Pao mi je mrak na oči, ali da sam ga bar udario“, pričao je Šekularac. „Zamahnuo sam i promašio ga, ali je moj veliki prijatelj Singa snimio taj trenutak, tu zgrčenu pesnicu koja je bila glavni dokaz protiv mene, i dobio sam kaznu od dve godine neigranja. Naravno da nema opravdanja za takav moj postupak.“

ŽUTE MINUTE

Šeki nikada nije krio da je voleo „buran život“. Isto tako, nije krio ni da ga je buran temperament neretko koštao.

Tako je u revanšu osmine finala Kupa UEFA u Kelnu posle utakmice udario redara u tunelu i bio kažnjen sa osam utakmica neigranja.

„Opet sam reagovao neprimereno, kako nisam smeo. Ta žuta minuta je crna mrlja moje karijere“, istakao je Šekularac.

ODLAZAK IZ ZVEZDE

Posle toga je i napustio voljeni klub. Po odlasku iz Zvezde promenio je deset klubova, igrao je u Nemačkoj, Americi, Kolumbiji, Španiji, Kanadi…

Govorio je da je njegova prava karijera trajala od 17. do 23. godine, a da se sve ostalo svodilo na veliko ime.

„Da sam otišao u Juventus, bilo bi to dobro i za mene i za Zvezdu, ali i za jugoslovenski fudbal, jer bih mnogim igračima širom otvorio vrata Evrope“, rekao je on.

NAJVEĆI?

Šekularac nije sebe smatrao najboljim igračem svih vremena jer, kako je govorio, „nije imao glavu koja je mogla da prati dobre noge“.

„Buran temperament me je mnogo sputavao, pa sam činio stvari koje nisam smeo. I zato sam dao duplo manje nego što sam mogao i – morao“, govorio je.

MANČESTER

Šekularac je bio akter i čuvenog susreta Zvezde protiv Mančestera posle kog je usledila jedna od najvećih fudbalskih tragedija.

„Bezbijeve bebe“ su ranije osvojile dve titule šampiona Engleske, a tog dana vraćala su se sa utakmice iz Beograda, gde su igrale protiv Crvene zvezde u Kupu šampiona.

Meč u Beogradu završen je 3:3, ali je Mančester prošao dalje, jer je prvom meču pobedio sa 2:1.

„Sve u vezi s tim danima neizbrisivo je urezano u moje pamćenje. Bili su to vrhunski fudbaleri i sjajni momci i prijatelji. Utakmica je bila neverovatna, Mančester je vodio sa 3:0, a onda smo mi uspeli da izjednačimo i imali smo prilike za potpuni preokret. Najbolja šansa je bila moja, ma stopostotna! Ali, promašio sam i oni su se plasirali u polufinale.

Da sam ja pogodio za 4:3 igrala bi se majstorica, najverovatnije tri dana kasnije u Italiji. Oni se u tom slučaju ne bi vraćali kući iz Beograda… Ma, ko zna koliko puta sam sebi rekao ‘E, Šeki, kud bre nisi bio bolji golgeter, svi ti momci bi ostali živi da si zatresao mrežu'“, govorio je Dragoslav Šekularac jednom prilikom za sajt Crvene zvezde.

BOBI ČARLTON

„Mi smo s njima ostvarili neverovatno prijateljstvo! Svi su bili prijatni i vaspitani, pravi engleski džentlmeni. Posle utakmice sam s Bobijem Čarltonom i nesrećnim Tomijem Tejlorom, koji je poginuo u tom kobnom avionu, izašao u „Metropol“ i proveo nezaboravno veče. Zbog te generacije celog života beskrajno poštujem Mančester junajted i dan-danas u kući nemam svoju fotografiju, ali čuvam uramljenu sliku tima koji je nestao tog 6. februara u Minehnu. Tuga… Eto šta ti je život“, govorio je Šekularac.

PARTIZAN

„Kada sam ja bio u Zvezdi, a to je čitava decenija (od 1955. do 1966.), mi smo s Partizanom bili prijatelji. Bilo je to viteško vreme fudbala. I zvezdaši i partizanovci su bili suparnici. Ali suparnici s merom. Dok se igrala utakmica, svako je navijao za svoj klub. Posle, zajedno, zasednemo u kafanu. Peva se, grlimo se. Ovo sad, ne da mi se ne dopada, nego boli me, čoveče. Idite bre…“, govorio je Šeki.

CRNJANSKI

Šekularac je često bio glavni lik u gradskim pričama i anegdotama. Pričalo se tako, da su se jednom u kafani „Dva Jelena“ u Skadarliji, okupili Antonije Isaković, Petar Džadžić, razni akademici Miloš Crnjanski.

U jednom času se, prema ovoj anegdoti, pojavio Šekularac, a Crnjanski mu kaže: „Šeki, vi ste nama u emigraciji ulepšali život. Ono u Čileu, onaj dribling petom…“

Crnjanski je, prepričavalo se, uzeo salvetu i smotao je u lopticu da bi imitirao kako je Šekularac udarao petom na SP u Čileu.

Navodno je u tom času Džadžić rekao: „Šeki, nemoj da nas obrukaš, ovo je najveći srpski pisac, pazi kako se ponašaš“.

„Je l’ Andrić?“

Džadžić kaže: „Ma veći od Andrića“. A Šeki: „Pa, zar je to moguće?“…

ISKLJUČIO SAM SEBE

Prepričavalo se i kako je 1965. godine  na utakmici protiv Željezničara pred sudijom Petrom Kostovskim sam sebe isključio sa terena. Navodno je bio ogorčen neptravdom pošto ga je protivnički bek „tukao“ celu utkamicu.

Elektronsko (PDF) izdanje, novogodišnji dvobroj Nedeljnika (br. 468-469)

SPECIJALNA NOVOGODIŠNJA AKCIJA