Igor Galo, dobitnik počasne nagrade “Aleksandar Lifka” Festivala evropskog filma Palić: Prvi film bio mi je životna prekretnica

0
Igor Galo, privatna arhiva

Drugi dobitnik počasne nagrade “Aleksandar Lifka” Festivala evropskog filma Palić za doprinos regionalnoj kinematografiji, koja je ustanovljena prošle godine, je glumac Igor Galo. U svojoj karijeri, dugoj više od pola veka, sarađivao je sa nekim od najznačajnijih autora iz ovog dela sveta, a u svoj lični i profesionalni život utkao je i posvećenost borbi za ljudska prava.

Sa kakvim osećanjem ste dočekali vest o nagradi “Aleksandar Lifka”?

Osećaj, bolje reći emotivna reakcija na vest da sam dobitnik nagrade, “lupila” me je tek kasnije. Odluku koju mi je gospodin Radoslav Zelenović u ime Saveta festivala javio telefonom potpuno me je zatekla. Nisam siguran da sam išta suvislo izgovorio tim povodom – on će bolje znati! Tek sam kasnije postao svestan kakva mi je velika čast dodeljena. Valjda ću je opravdati ukoliko još bilo kako mogu doprineti regionalnoj saradnji naših naroda, filmom ili na bilo koji ljudski način.

Da li Vas ovakve nagrade inspirišu da pogledate unazad, da se osvrnete na svoju karijeru i ako to činite, da li ste zadovoljni onim što vidite “u retrovizoru”?

Neminovno je da se osvrnete unazad, barem kako bi proverili da li tu uopšte ima nečega vrednog takve počasti. Od mog prvog, debitantskog filma IMAM DVIJE MAME I DVA TATE Kreše Golika prošlo je 54 godine. Od tada sam imao čast da radim i sarađujem sa najznačajnijim jugoslovenskim i svetskim rediteljima u više od 70 domaćih i stranih produkcija.

Koju ulogu smatrate prekretnicom, najvažnijom tačkom u svojoj karijeri ili možda više njih?

Prvi film bio je životna prekretnica koja me je usmerila ka filmu gde sam i sada sa istim žarom. Film MOST i uloga Bambino kod Hajrudina Šibe Krvavca bila je posebna. Zatim, uloga u filmu GVOZDENI KRST Sema Pekinpoa… Svako novo filmsko iskustvo dodaje neki novi “kamičak” u “zgradu” koja predstavlja vaš “filmski” život.

Publika širom regiona zna Vas po ulozi u filmu VALTER BRANI SARAJEVO koji je ove godine obeležio pola veka. Kako pamtite to snimanje, čega se sećate?

Radio sam dva filma sa Hajrudinom Šibom Krvavcem – MOST i VALTER BRANI SARAJEVO. Neverovatno iskustvo, sa tada najboljim i najpopularnijim glumcima Jugoslavije. Deluje nestvarno sa ove vremenske distance, a bilo mi je tek 20 godina. Posebno sam bio fasciniran popularnošću ta dva filma i svih nas glumaca u Kini. Možda je to i najveća nagrada koje glumac može da dobije. Generacije Kineza gledale su te filmove, milijarde ljudi!

Sa suprugom Mirjanom osnovali ste u Hrvatskoj Uduženje za zaštitu ljudskih prava i građanskih sloboda. Kakvo je Vaše mišljenje, gde smo danas po tom pitanju i da li filmovi mogu da doprinesu afirmaciji ljudskih prava?

Osnovali smo udruženje 1994. godine iako smo još od tzv. demokratskih promena 1990. prepoznali bujanje međunacionalnih napetosti koje su prerastale u nasilje prema ljudima drugih nacionalnosti i drugih verskih opredeljenja. Naivno smo verovali da će sa novim državama, pogotovo na demokratskim temeljima, prestati napetosti i nasilje. Međutim, od jedne vrste ugroženosti ljudskih prava u ratnim okolnostima, sada imamo druge oblike diskriminacija na osnovu socijalne i pravne nesigurnosti, sve većeg siromaštva pojedinih kategorija građana. Ta spoznaja je frustrirajuća. Međutim, štititi ljudska prava je nužno i opravdano iako ponekad izgleda beznadežno! Film sam po sebi ne može mnogo da učini po tom pitanju, ali može pomoći u afirmaciji univerzalnih ljudskih prava. Mesta iz kojih se našim sudbinama upravlja – nisu na ovom prostoru. “Prave” adrese za takva “pitanja i odgovore” su London, Brisel, naravno – Moskva. Nažalost same države, odnosno institucije ovih država nastalih na ruševinama Jugoslavije niko ne pita za “zdravlje”. One same, u brojnim slučajevima, direktno ugrožavaju ljudska prava svojih građana – bez imalo sentimenta! Biće još posla – rekao bih cinično, frustriran od nemoći koja dominira ovim prostorima.

Autorka: Jelena Knežević