I verni vojnici i vatrogasci i sve drugo po potrebi – Fredi Ljungberg i Savo Milošević: Kako su legendarni igrači postali alibi odluke svojih klubova

0
Foto: Profimedia

Fredi Ljungberg i Savo Milošević u istoj rečenici stvaraju papazjaniju suprotstavljenih modnih detalja i dele zajedničku sudbinu – pogrešno su im izgovarali prezime (Ljungberg je u Srbiji Ljumberg, a Milošević u malicioznoj Engleskoj s vremena na vreme Miss-a-lot-ovic), obojica su deo nostalgične priče svojih klubova i obojica su prodati publici kao alibi.

Kada su Ljungbergovog saigrača iz Sijetl Saundersa pitali da li je očekivao da će njegov švedski prijatelj ikada raditi kao trener, Stiv Zakuani je odrično odmahnuo glavom.

“Nikada ne bih rekao da će biti trener da ste me to pitali pre nekoliko godina. Rekao bih da će otvoriti restoran ili da će se baviti modelingom. Govorio je često da previše voli svoj stil života da bi ga prilagođavao trenerskom poslu”, rekao je Zakuani.

Slično su govorili i za Miloševića. Ne zbog toga što je bilo sumnji u njegovo fudbalsko znanje, već zbog činjenice da je već obavljao nekoliko funkcija u Fudbalskom savezu Srbije, da je radio kao direktor i da nikada nije javno pokazivao ambiciju da sedne na klupu.

Zbijale su se šale da će Milošević pre zapevati u nekom late night show programu za talentovane pevače koji su odabrali neku drugu profesiju, pa se u penziji setili svog slavujskog vokala.

A onda je Arsenalu i Partizanu zaškripalo. I to baš onako neprijatno, da su navijače crveno i crno-belih iz Londona i Beograda pošteno zabolele uši. I obojica su bili tu, kao prvi/jedini izbor svojih ekipa.

Kao onda kada na Hajberiju omaleni Skandinavac natrči iz drugog plana i lobuje golmana Mančestera, pa onda neuredna čirokana sa brojem 8 poskakuje uz korner zastavicu. Kao kada dugajlija bujnih šiški natrči na Zahovićevo dodavanje na petercu i smesti loptu u malu mrežu.

U pravom trenutku, na pravom mestu.

I Milošević i Ljungberg su deo nostalgičnih vremena, koja bi navijači njihovih klubova rado menjali za sve protekle godine pune promašaja.

Partizanova i Arsenalova priča i čitav tok njihove istorije su različiti, ali je njihova strategija u poslednjim važnim odlukama ista. Uprave klubova nisu dovele dugoročna rešenja, već su pokušali da prodaju navijačima priču o rešenju. Priču o prošlim vremenima, o ljudima koji poznaju “klupski DNK”, o tome da niko ne može bolje da objasni vrednosti kluba igračima od onih koji su ponosno nosili njegov dres.

Dobro zvuči, a to je najvažnije u prodaji magle. Da dobro zvuči.

To da je napadački Partizan pleonazam, to znaju i deca iz omladinske škole, čistačice na stadionu, vrapci koji preleću preko “stadiona Je-ne-a”. To da je Arsenal bio najlepši kada je igrao kao Barselona pre Barselone, pod komandom Profesora i pod mekim stopalom Anrija, poznato je i onima koji Tobdžije nikada nisu gledali na Hajberiju.

Da li je za to neophodno da na mestu trenera bude bivši igrač?

Mančester Junajted je na klupu doveo Solskjera u želji da povrati onaj stari duh Crvenih đavola, a ko bi to mogao bolje od Fergijevog džokera?

To bi bolje mogao svaki bolji trener od Norvežanina, a njih nije tako malo.

Postavljanje voljenog lika na klupu, prilika je da se na kratko zaustavi bura, da se upasivi nezadovoljstvo i da ljudi u kožnim foteljama odahnu.

Sve tri priče su drugačije. Solskjer je doveden kao privremena opcija, a onda je nakon neobjašnjive pobede u Parizu prošle sezone odlučeno da je on ustvari glavna opcija. Ljungberg je doveden kao privremena opcija i upravo zbog ljubavi prema klubu i sam ističe na konferencijama da je potrebno što pre naći dugoročno rešenje jer je on upravo ono što Junajted nije svhatio – samo priveremeno tu.

A Milošević? On je bio deo pokretne trake bivših igrača crno-belih koji su došli na klupu, a onda prebrzo potrošeni. I nije dozvolio da ga bilo ko potroši. Zaustavio je traku trenera i pokrenuo proizvodni pogon mladih igrača i pokazao da nije tu zbog toga što je igračka legenda, nego zbog toga što nešto zna.

I da to nema nikakve veze sa klupskim DNK.

Oni koji su spomenute trenere doveli u klubove koje vode, taj su DNK izmenili. Nije Ljungberg došao u tim koji ima propisan bioritam, svečarsku atmosferu na svakoj utakmici i gomilu talentovih Francuza. Nije Solskjer preuzeo klubu u kom se zna koji je čiji zadatak i kako izgleda hijerarhija, u klub koji je za sobom ostavio Ferguson. Nije Milošević došao u Partizan kom navijači pevaju i kada gubi šest razlike, nego u onaj u kojem se kapitenu skida traka 30 sekundi po završetku meča.

Zato je njihova žrtva do sada neviđena, a njihova hrabrost veća i od ljubavi prema klubu. I kada ustanu sa užarenih klupa na koje su seli bez straha od opekotina, biće to isti oni klupski vojnici, sa još jednom epoletom na dresu.

I šta god da se dogodi, makar ispred njih završili Šefild Junajted i Čukarički, moći će mirne duše da podignu svoju čirokanu (dobro, ne baš) i svoju kragnu i da krenu dalje jer su u požaru koji sve uništava bili jedina iskra nade.