I šta ćemo sad sa zdravljem

0
Beta/Matt Dunham

Konstrakta nam je poručila da “Umetnica mora biti zdrava” jer je bespomoćna ako se razboli pošto nema zdravstvenu knjižicu, ali njene poruke idu dalje od toga zbog čega smo se svi zatalasali i zamislili nad pitanjem zdravlja. Tokom pandemije, naročito lokdauna, svi su maštali o tome šta će da urade prvo kada jednom bude gotovo – sve ono što su oduvek hteli ali nisu imali hrabrosti ili su imali izgovor. Sada, kada smo malo naučili da živimo sa pandemijom i zakoračili u tu “novu normalnost”, među tim planovima “ovo ću da uradim kad se završi pandemija” jeste i pitanje “I šta ćemo sad?” – sa svojim zdravljem – psihičkim i fizičkim. U proteklom periodu zbog kovida su mnogi drugi zdravstveni problemi bili zapostavljeni jer je trebalo gasiti požar koji je izazvao virus. Sada bi trebalo podvući crtu i krenuti dalje. Prvo od zdravlja.

Pitali smo doktore šta bi trebalo sada, posle dve godine da učinimo za svoje zdravlje, kako da se restartujemo, rifrešujemo i oporavimo od pandemije.

Dr Dragoslav Popović, predsednik Udruženja za javno zdravlje, kaže da je najvažniji psihološki deo koji uključuje odnose među ljudima i vraćanje mrežama u ljudskim odnosima koji pomažu da se prebrodi kriza (više o tome u tekstu na 38. i 39. strani). A sa “druge” zdravstvene strane je najvažnije kako da uđemo u ovaj period koji je i period promene života ka nekom izlasku, ne samo iz korone, nego i izlasku iz zime i ulasku iz proleća u leto, gde je bitno da ne otpišemo koronu prerano.

“Potrebno je da svako podvuče crtu i da napravi plan nekog novog života – kako će da se kreće dalje i koje su to polazne osnove”

“Ono što je bitno sada je da jednostavno pogledamo šta se to dešavalo sa nama u proteklom periodu i kakvi smo izašli iz svega toga. Svako bi trebalo da krene od toga da li je dobio na vagi, izgubio na kondiciji i svemu ostalom – koji su sve to preventivni pregledi koje su možda propustili u proteklom periodu i koje bi trebalo da obave sada da im se ne bi desilo da se osim korone uvuče nešto što je isto tako ozbiljno.”

Tu postoje razlike između onih koji su imali koronu, pogotovo onih koji su bili hospitalizovani, i drugih koji su bili pošteđeni, utoliko što oni koji su imali koronu moraju da budu na oprezu jedan duži period jer posledice mogu da budu jako ozbiljne i da se ispolje nakon dosta dužeg perioda. “Potrebno je da svako podvuče crtu i da  napravi plan nekog novog života – kako će da se kreće dalje i koje su to polazne osnove”, naglašava dr Popović.

Zbog toga što je zdravlje bilo a i dalje jeste (pa peva o tome i Konstrakta) glavna tema poslednje dve godine, postali smo senzibilni na najmanji problem, pa je svako grebuckanje u grlu moglo da izazove strah “da nije korona” dok je, sa druge strane, kod nekih stavljanje zdravlja u fokus i stalna priča o kovidu mogla da izazove i osećaj “terora zdravlja” koji se ispoljavao kroz ignorisanje i rečenicu “ne mogu više da slušam o koroni”.

Zdravlje po definiciji, objašnjava dr Popović, jeste ne samo odsustvo bolesti nego i psihosocijalno blagostanje što bi svima trebalo da bude neki vrhunski cilj. Ogromna većina ljudi je zdrava i rađamo se zdravi, ali to zdravlje treba i da očuvamo što je duže moguće da ga ne bismo ugrozili ponašanjem i spoljnim faktorima jer na to možemo da utičemo.

Moramo da pokušamo da utičemo što je moguće više i zato je fer to pitanje šta se sa nama izdešavalo tokom ove dve godine.

“Ljudi treba da vide šta su sve propustili jer masa je propustila redovne sistematske preglede i to je nešto što bi trebalo da urade što je pre moguće da bi bili sigurni da su im parametri zdravlja još uvek dobri”, naglašava dr Popović.

“Mnogi čekaju da se ovo sve sredi a u tom čekanju znamo da je vreme dragoceno, a neki put i presudno za dijagnostiku i lečenje”

Šta se, recimo, desilo sa nekim ko je imao neku početnu fazu karcinoma na polovini pandemije. To su neke stvari koje bismo morali da počnemo da rešavamo što pre, ali tu sada, prema rečima dr Popovića, već ulazimo i u pitanje zdravstvenog sistema, koji nije orijentisan na prevenciju. “To se sve nagomilalo i odraziće se tako što ćemo imati duge liste čekanja i sigurno ćemo imati poremećaj u smislu obolevanja i smrtnosti upravo zbog toga što kumulativni period kovida treba da se oseti u narednom periodu. Mi nismo izašli sa jačom prevencijom ali jesmo sa nekoliko bolnica više. Međutim cilj nije da imamo ljude u bolnici već da oni budu zdravi”, naglašava on.

Ovo nije prva katastrofa koju su ljudi morali da prožive, a i dalje postoje stvari koje možemo da naučimo o tome šta katastrofe rade našem zdravlju, mozgu, odnosima. I najvažnije pitanje je kako da izađemo bolji iz svega.

I pored optimizma, mnogi stručnjaci kažu da se pandemiji još ne nazire kraj. To je jedno nerealno sagledavanje situacije i sve dok se 70 odsto svetske populacije ne vakciniše, ne možemo govoriti o kraju pandemije, kaže dr Dragan Delić, infektolog-hepatolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i bivši direktor Klinike za infektivne i tropske bolesti: “Ali to ne znači da ne treba razmišljati o aspektu zdravlja i šta je sa svim bolesnicima koji su bili uskraćeni ove dve godine za blagovremene dijagnostike i terapije, i to evidentno postoji kao problem.”

Ono što bi trebalo raditi, prema njegovom mišljenju, jeste stvaranje timova u sekundarnim i tercijarnim nivoima zdravstvene zaštite za postkovid sindrom – to je problem koji dobija na sve većem značaju i brojne su manifestacije – kardiovaskularne i mentalni poremećaji (nesanica, poremećaj kognitivnih funkcija, pažnje, koncentracije…) endokrini poremećaji, sindrom hroničnog umora, tromboze, plućni problemi…

“Krajnje je vreme da se oforme timovi stručnjaka koji bi se bavili postkovid sindromom da ljudi znaju gde mogu da idu i dobiju prime kompletno razgovor, preglede i terapiju. To nam nedostaje da postkovid sindrom sagledamo sa svih strana”, priča profesor Delić.

Šta je to što možemo i moramo da uradimo sada za svoje zdravlje posle svega?

Po našem sistemu primarna zdravstvena zaštita je prva linija. Preporuka je da se jednom ili dva puta godišnje ode na pregled kod izabranog lekara koji najbolje poznaje pacijenta, zna koje su moguće slabe tačke, zna istoriju bolesti i šta bi trebalo da se uradi od analiza. “Ko to bolje zna od lekara primarne zdravstvene zaštite, izabranog lekara? On je taj koji treba da bude stub naše medicine i oni bi trebalo da se ojačaju”, napominje dr Delić. “Svako od nas ima izabranog lekara i trebalo bi stvoriti uslove tom lekaru ‘mučeniku’, da on ima vreme, prostor, mogućnost, znanje i tehnologiju koja bi mu omogućila da može da prihvati da barem 15 posto njegovih pregleda budu preventivni. Sada je to oko 3-4 odsto. Tih lekara mora da bude više i da im dijagnostika bude dostupna. Oni danas nisu u toj mogućnosti. Oni nisu krivi, takav je sistem.”

Težište mora da se pomeri ka primarnoj zdravstvenoj zaštiti i ka prevenciji, kaže profesor Delić i dodaje da mnogo više para trošimo na sekundarni i tercijarni nivo nego na prevenciju i primarnu zdravstvenu zaštitu dok “sva zdravorazumska društva težište prebacuju na primarnu zdravstvenu zaštitu”.

Postavlja i pitanje zašto bolesnici moraju da čekaju da se otvore klinički centri da bi se javili svom lekaru. Tako se gubi dragoceno vreme i tu ćemo platiti veliku cenu.

“I taj višak smrtnosti koji se pojavljuje (oko 50.000 ljudi) posledica je kovida ali i nekovida. Zašto se država nije oglasila povodom pitanja zašto se privatna praksa nije uključila pod uslovima koje diktira Republički fond za zdravstvenu zaštitu? Da se pomogne tim ljudima da ne čekaju, onima kojima nije do čekanja”, naglašava profesor Delić i zaključuje: “Da li mogu svi to sebi da priušte – ne mogu. Mnogi čekaju da se ovo sve sredi a u tom čekanju znamo da je vreme dragoceno, a neki put i presudno za dijagnostiku i lečenje.”