“Hvale referendum kada im rezultat odgovara i s prezirom ga osuđuju kada njime nisu zadovoljni”

Piše Alen Garigu, Mond diplomatik

0
BETAPHOTO/MILOS MISKOV/EV

Kalendarska slučajnost: u razmaku od tri dana, Britanci su na referendumu 2016. godine glasali o članstvu u Evropskoj uniji, a u francuskom departmanu Atlantska Loara o izgradnji aerodroma Notr Dam de Land. Ova dva, po obimu vrlo različita, pitanja pokazuju prilagodljivost ove vrste konsultacija: prvo se tiče međunarodnog ugovora, drugo jednog lokalnog problema. Specifičnost referenduma kao demokratske procedure jeste u tome što se može primeniti na bilo šta. Istovremeno su se i drugde pojavljivali pozivi na konsultacije ovog tipa: u Holandiji i u Slovačkoj, razmatralo se glasanje o izlasku iz Evropske unije; Marin Le Pen je želela da Francuzi glasaju o istupanju zemlje iz zone evra, a Nikola Sarkozi o budućem evropskom ugovoru koji bi okrenuo leđa šengenskim sporazumima. Marin Le Pen obećava i referendum o smrtnoj kazni, dok njeni politički protivnici traže referendum o „zakonu o radu“.

Ova pomama se lako objašnjava. Ne samo da se referendum čini najdirektnijim i najjednostavnijim oblikom izražavanja narodne volje, već predstavlja i odgovor na krizu predstavničke demokratije. Prizivaju ga protiv izabranih zvaničnika optuženih za izdaju svojih birača, protiv elita odsečenih od naroda. A kada se zvaničnici pak spotaknu o unutrašnje probleme, pokušavaju da ga iskoriste kao neku vrstu krajnje arbitraže, što zapravo predstavlja priznanje slabosti. Referendum je svojevrsni politički izazov: „demokratičnijeg od mene nema“.

(…)

Ojačana novim iskustvima, demokratska kritika referenduma mora biti zasnovana na novim argumentima. Nije sporno da ova glasanja – ali i bilo koji drugi izbori, iako se volja građana time posreduje i naturalizuje političkim predstavljanjem – oslobađaju argumente koje moral ponekad ne odobrava. Bilo bi teško podržati izbore čiji je ulog ksenofobija. Ali, u ovom slučaju, oni bi se poigrali voljom građana, kao što neka ispitivanja javnog mnjenja navode na kriminal. Takođe, postoji rizik da narodno opredeljenje pogorša društvene podele – siromašni nasuprot bogatima, stari nasuprot mladima, sela nasuprot gradovima, provincije nasuprot glavnom gradu, manje obrazovani nasuprot obrazovanijima – do tačke u kojoj država na mnogo načina posumnja u svoje jedinstvo. A što bi, pored zahteva za autonomijom ili nezavisnošću, moglo da ugrozi želju ljudi za životom u istoj zemlji.

Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 20. januara

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs