Juče sam išla da predam pasoš za britansku vizu. Bilo je poprilično smešno, mada bi se moglo i drukčije okarakterisati. Da krenem od početka. R. i ja smo pozvani na filmsku rezidenciju koja traje godinu dana i dešava se u tri zemlje a Engleska je jedna od njih. Pošto je beba još mala a i vodimo se time da decu (i pse) treba voditi svuda sa sobom, ide i ona. To je već samo po sebi smešno jer je rezidencija intenzivna i pretrpana sadržajem. Radionice uglavnom počinju u 9 i uz kratke pauze traju do 8 uveče. Tešimo se da ostali učesnici, reditelji i producenti opsednuti svojim filmovima verovatno neće ni primetiti da mi u svom sastavu imamo i malog čoveka… Ako i primete, misliće da je neka rekvizita, plastična lutka, ili tajanstveni mekgafin. Neće ni sanjati da je ona zapravo glavni protagonista, ali u našim životima.
Nisam sigurna kako ćemo izvesti to da s njom pod miškom slušamo predavanja i učestvujemo na radionicama, a ni kako su nam organizatori to uopšte i dozvolili. U stvari, nisu nam samo dozvolili već su u svrhu dobijanja vize, i za nju poslali pozivno pismo. Verovatno prva devetomesečna beba koja je dobila poziv na filmsku rezidenciju. U to ime, pročitala sam joj spisak mentora, predavača i ostalih učesnika. Nijedno ime, niti titula nije je impresionirala. Ali da se vratim na poentu. Da bi dobio vizu za Englesku, moraš da popuniš kilometarski dug upitnik sa pojedinim pitanjima koja su toliko lična da verovatno ni moja mama ne bi znala kako ću na njih odgovoriti. Pitanja koja su odlična za upadanje u egzistencijalnu ili makar finansijsku krizu. Pored upitnika, moraš da priložiš izvode iz banke, dokaz o zaposlenju i sva druga dokumenta koja bi mogla dokazati da nemaš povoda ili resursa da postaneš imigrant.
Ostatak kolumne pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 29. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
