„Hram Svetog Save je Aja Sofija za Srbiju…“

„Radnici ubrzano završavaju sa popločavanjem ispred masivne kupolaste zgrade u Beogradu. Radoznali vernici u ulaznom holu Sabornog hrama Svetog Save dolaze da bace pogled na blistavu raskoš mozaika od 15.000 kvadratnih metara, pre proslave završetka Božjeg doma u četvrtak: zlato i 50 miliona staklenih komadića mozaika daruju kupoli visokoj 77 metara zanosno zlatni sjaj“ piše Tomas Rozer, autor članka u Štutgarter cajtungu, prenosi Dojče vele.

List zatim navodi: „85 godina nakon polaganja kamena temeljca, Srbija slavi kraj građevinskog maratona na jednoj od najvećih pravoslavnih crkava na svetu. Hram izgleda bolje i lepše od Aja Sofije u Istanbulu, koja je pretvorena u džamiju, rekao je svemoćni predsednik Aleksandar Vučić: Katedrala će biti nova Aja Sofija.“

„Ratovi i istorija Srbije u 20. veku bogata događajima, prekidali su radove na monumentalnoj zgradi. Ideja o izgradnji spomen-crkve za osnivača Srpske pravoslavne crkve javila se još 1895. Jedno udruženje je predložilo izgradnju katedrale na uzvisini na kojoj su tokom osmanske vladavine navodno spaljen

U tekstu se napominje da nije samo Prvi svetski rat bio uzrok prvih kašnjenja u realizaciji velikog projekta u novoformiranoj Kraljevini Jugoslaviji, već su to bili i žestoki sporovi oko arhitektonskog rešenja. Na kraju je kralj Aleksandar od dvojice arhitekata naručio projekat hrama, zasnovan na neovizantijskom stilu i Aja Sofiji, stoji u tekstu „Štugarter cajtunga“ iz kojeg dalje citiramo:

„Kamen-temeljac postavljen je 1935, ali su do invazije nemačka vojske 1941. dovršeni samo temelji i glavni zidovi. Nemački okupatori uništili su gotovo svu građevinsku dokumentaciju, uključujući i proračune za statiku. Spašen je samo nacrt, jer je arhitekta Aleksandar Deroko uspeo na vreme da ga zakopa u svom podrumu. Po završetku Drugog svetskog rata, novi socijalistički vladari Jugoslavije nisu bili zainteresovani za izgradnju hrama. Taj prostor se koristio kao parkiralište i za gostovanje cirkusa. Tek nakon smrti Josipa Broza Tita, Crkva je 1985. dobila zeleno svetlo za nastavak gradnje. Kupola je postavljena 1989. Tokom jugoslovenskih ratova (1991-1995) i sankcija UN, građevinski radovi sporadično su nastavljani, pre nego što su 1996. potpuno zamrli, a onda ponovo nastavljeni 2000.“

Novinar Tomas Rozner napominje da su „skupi unutrašnji radovi finansirani specijalnim poštanskim markama, donacijama, uz pomoć Rusije i državnim subvencijama. Samo u protekle tri godine država je u prestižni projekat uložila 43 miliona evra. S obzirom na loše stanje mnogih bolnica, kritikovano je to što je Beograd u jeku korona-krize ponovo odobrio milione za hram. Ali, pred današnju proslavu, sve se to smirilo“ piše „Štugarter cajtung“ i završava rečima patrijarha Irineja: „Hram je naš ponos“.

Šta znači biti Srpkinja i Srbin danas u Hrvatskoj?

Pod naslovom „Aleksandra je imala samo dvanaest godina“ Tagescajtung piše o dokumentarnom filmu „Srbenka“ koji je 2018. Snimljen u Hrvatskoj: „Srbenka impresivno dokumentuje produkciju predstave koja je kontroverzna u Hrvatskoj“.

Berlinski list zatim podseća na realne događaje na kojima se predstava zasniva: „Sedmog decembra 1991. hrvatske paravojne formacije u blizini Zagreba ubile su 12-godišnju Aleksandru Zec i njenu majku Mariju. Neposredno pre toga, streljan je njen otac Mihajlo. Ubijeni su jer potiču iz Srbije. Počinioci su brzo uhvaćeni, ali su u vrlo kontroverznom procesu – oslobođeni.“

Autorka Katarina Grancin piše da „reditelj Nebojša Slijepčević u svom dokumentarnom filmu prati produkciju drame Olivera Frljića u kojoj se govori o izuzetno emotivnom sukobu oko slučaja Zec i još uvek tinjajućem rasizmu u hrvatskom društvu. Frljić mnogo zahteva od svojih glumaca. On ne samo da traži da se unesu u događaje oko ubistava na izuzetno dramatičan način, već i da razviju sopstvene monologe o događaju. Pritom su takođe prinuđeni da utonu u psihu druge strane – onih ljudi koji će doći da demonstriraju pred premijeru. Zašto niko ne radi predstavu o mnogobrojnoj ubijenoj hrvatskoj deci? (Ja bih to učinio, kaže Frljić, ali onda u Beogradu.)“

„Film i predstava ’Srbenka’, zasnovani su doduše na slučaju ubistva porodice Zec koje se desilo davno, ali se u njima pre svega se radi o tome šta znači biti Srpkinja i Srbin u Hrvatskoj danas, skoro tri decenije kasnije“, ocenjuje autorka.

„Početni kadar prikazuje mladu ženu koja sama sedi u praznom pozorištu. Potom se čuje njen glas i ona govori o tome kako su je u školi maltretirali zbog srpskog porekla. A jedna od devojčica na pitanje o svojoj nacionalnosti izjavljuje da je Srpkinja, ali nije sigurna da li bi bilo u redu da to javno kaže kasnije na sceni. Režiser Frljić je umiruje: Niko vas neće ništa pitati i niko na sceni ne mora da govori istinu o sebi. Ali onda, na premijeri, pitanje se ipak postavlja. I vidimo mladu ženu s početka filma kako sedi u publici, nestrpljivo čekajući odgovor – kojeg dugo nema“.