Hose Borgino: “Očekivanje da besplatni udžbenici budu visokog kvaliteta prazna je i neizvodljiva ideja”

0

Hose Borgino, dugogodišnji predavač na Univerzitetu u Sidneju, ugledni je međunarodni stručnjak na polju izdavaštva, uključujući i obrazovno izdavaštvo, te generalni sekretar Međunarodnog udruženja izdavača (International Publishers Association, IPA) sa sedištem u Ženevi. Udruženje je najveća svetska neprofitna federacija nacionalnih, regionalnih i specijalizovanih udruženja izdavača knjiga, osnovana 1896. godine. Članstvo čini 86 organizacija iz 71 zemlje sveta, uključujući Udruženje izdavača i knjižara Srbije.

Koliko su izdavači udžbenika važan deo međunarodnog izdavaštva, koji je njihov zadatak u savremenom društvu i obrazovanju uopšte? Šta znači digitalizacija obrazovanja kada su u pitanju obrazovni materijali?

Izdavači u obrazovanju rade mnogo više od pukog izdavanja udžbenika, oni kreiraju mrežne resurse, prave priručnike za nastavnike, smernice za ocenjivanje, veb-stranice, platforme i još mnogo toga. Oni predstavljaju izuzetno značajne delove izdavačkog ekosistema u svakoj zemlji. Izdavači u obrazovanju se zalažu za izbor, lokalna rešenja i saradnju. Izbor se odnosi na to da se nastavnicima, đacima i vladama pruži izbor iz širokog spektra resursa tako da nastavnici mogu da predaju a učenici da uče na način koji je njima prilagođen. Lokalna rešenja se svode na to da se učenicima omogući da se prepoznaju u resursima za učenje koje koriste. Ne možete tek tako uzeti udžbenik sa jednog tržišta i upotrebiti ga na drugom. Lokalna stručnost je od suštinske važnosti. I na kraju, saradnja znači saradnju sa vladama i nastavnicima da bi se obezbedilo da resursi za učenje odražavaju nastavni plan i program i da bi se što je više moguće pomoglo nastavnicima.

Iako udžbenici ostaju ključni deo onoga što izdavači u obrazovanju nude, oni već godinama takođe digitalizuju svoje resurse. Trenutna zdravstvena kriza ubrzala je prihvatanje digitalnih resursa u mnogim zemljama – prema izveštajima izdavača – potražnja za digitalnim sadržajima i njihovo preuzimanje su se na nekim tržištima pomerili za deset godina u poslednjih dvanaest meseci. Izdavači u obrazovanju se bave kombinovanjem različitih resursa da bi postigli najbolje rezultate. Neki od ovih resursa će biti digitalni, drugi mogu biti štampani. Ovo mešanje je zaista važno.

Ko god tvrdi da su svi udžbenici isti ili je neznalica, ili ima neki drugi tajni cilj ili razlog

Postoji još jedan važan aspekt. Za preveliki broj dece, školski udžbenici su jedini tekstovi koje poseduju i knjige koje najčešće čitaju. Zbog toga je uloga izdavača u obrazovanju presudna ne samo kao podrška procesima podučavanja i učenja, već i za sticanje veština čitanja i komunikacije, formiranje rečnika, razvijanje kritičkog mišljenja, i učenje sposobnosti analiziranja izvora, da nabrojimo samo neke.

Materijali za učenje moraju se prilagoditi razvoju društva ne samo u didaktičkom, već i u tehnološkom smislu. U savremenim društvima, gde smo stalno okruženi tehnologijom i multimedijalnim sadržajima, više se ne preporučuje da zaista efikasno podučavanje i učenje bude bez određenog nivoa digitalizacije. Međutim, to ne znači napuštanje štampanog formata, već pametnu nadogradnju i koegzistenciju štampanih i multimedijalnih interaktivnih materijala za učenje.

Kada će po vašem mišljenju doći trenutak kada će digitalni udžbenici u potpunosti zameniti štampane? Da li je to moguće u bliskoj budućnosti? Da li bi to bilo moguće samo sa PDF formatom?

U ovome ima mnogo elemenata. Da bi neka zemlja imala istinsku korist od toga, uvođenje digitalnih resursa u učionice i domove zahteva visok nivo digitalne pokrivenosti za sve učenike. To zahteva velika ulaganja u digitalnu infrastrukturu i obuku nastavnika. Međutim, obavljeno je takođe mnogo zanimljivih istraživanja o tome kako učenici uče, i 100 odsto digitalno možda zapravo nije ni poželjno. U tom smislu je rad izdavača u obrazovanju značajan, jer oni pronalaze pravu kombinaciju štampanog i digitalnog sadržaja.

Što su učenici mlađi, to im je potrebniji kontakt sa štampanim materijalom. Ako govorimo o didaktičkim aspektima u osnovnoj ili srednjoj školi, uopšte nije moguće napustiti štampani format – to bi bilo štetno po razvoj pismenosti učenika, grafomotorike i drugih ključnih veština. Drugi aspekt je nejednaka dostupnost e-materijala usled nedostatka uređaja – mnogi učenici jednostavno ne bi imali pristup sadržajima.

Razvoj društva je svakako ubrzao digitalizaciju, ali nije promenio osnovnu psihološku strukturu učenika i prirodu neuroloških ili kognitivnih procesa svojstvenih učenju. PDF kao format može biti prikladan na univerzitetskom nivou ili u obrazovanju odraslih, gde se ovi procesi učenja prilično razlikuju, ali na nivou osnovne i srednje škole, veoma zastareli PDF format se u efikasnosti ne može takmičiti sa štampanim ili savremenim interaktivnim multimedijalnim materijalima za učenje.

Vi imate najbolji pregled različitih udžbeničkih sistema u svetu, da li igde roditelji odlučuju o tome koji se udžbenici biraju i koriste u učionici? Da li mislite da bi se uz besplatne (čak i PDF) udžbenike, oni mogli takmičiti bez poštenih procena kvaliteta?

Iako IPA – Međunarodno udruženje izdavača – prati i prikuplja znanje o različitim školskim sistemima još od svog osnivanja 1896. godine, još nisam naišao na primer zemlje u kojoj roditelji odlučuju koje nastavne materijale nastavnici treba da koriste. Razlog je osnovni odnos poverenja koji postoji između roditelja i nastavnika, koji su profesionalno obučeni stručnjaci. Roditelji sada imaju pristup širokom spektru informacija i mogu se dobro informisati o dostupnim resursima. Na izdavačima je da ubede i nastavnike i roditelje u kvalitet svojih udžbenika. Kvalitet je ovde ključna reč, i mislim da je očekivanje da besplatni udžbenici budu visokog kvaliteta prazna i neizvodljiva ideja. Izdavači u obrazovanju ulažu mnogo u razvoj resursa koji efikasno uvode u učionice nastavni plan i program koji određuje vlada. Očekivanje da bi besplatni resursi to mogli uspešno učiniti je u najboljem slučaju preveliko nadanje, a u najgorem totalna fantazija.

Udžbenici koji ne odgovaraju nastavniku ili učeniku su kao kad se kupi pogrešan broj cipela

Veoma mali broj roditelja poseduje tu stručnost da bi mogli tačno da otkriju potrebe za učenjem svoje dece, a kamoli da utvrde lični stil nastave njihovih nastavnika. Čak i kada bi imali potrebno znanje i iskustvo, možda bi mogli da procene potrebe svog sopstvenog deteta, ali svakako ne i svih ostalih u istom razredu. Stoga je jedino ispravno da roditelji imaju poverenje u procenu i autoritet nastavnika. Ali nepoverenje u stručnjake je sve veći problem u savremenom društvu i očigledno je da je postalo akutno i opasno kada se predlaže da bi roditelji trebalo da biraju nastavne načine i sredstva, a ne nastavnik. Ako mogu da upotrebim jednu metaforu – kada idete kod zubara, vi verujete njegovoj stručnoj proceni, ne započinjete svađu oko toga koju bušilicu bi trebalo da koristi čak i ako ste primetili da postoji desetak između kojih može da se bira. Uobičajeno, ali potpuno pogrešno verovanje da su svi udžbenici isti i da nije važno koji je udžbenik nastavnik izabrao jeste ova vrsta nesporazuma. Ko god tvrdi da su svi udžbenici isti ili je neznalica, ili ima neki drugi tajni cilj ili razlog.

Kako biste komentarisali inicijativu – ako bi neko nabavio najmanje birane udžbenike na tržištu (odbačene) i proglasio ih jednakim najboljima samo zato što su besplatni?

Postoje velike razlike između udžbenika, ne samo u pogledu njihove metodologije i pedagogije, već i u njihovom izgledu i prezentaciji, stilu i dizajnu, razlika u broju i složenosti vežbi i još mnogo toga. Postoji više razlika nego sličnosti između različitih udžbenika za isti predmet.

Pojedinačni nastavnici prema mnogim kriterijumima biraju udžbenike za koje smatraju da su najpogodniji za njihove učenike. Ukoliko utvrde da neki udžbenik ne odgovara potrebama njihovih đaka, oni će taj udžbenik zameniti. Izbor koji naprave nastavnici je prema tome najvažniji pokazatelj kvaliteta. Ako bi udžbenici koje su nastavnici kao grupa odbacili masovno pronašli put u škole, samo zbog njihove cene – ili zato što su bili besplatni – to bi gotovo sigurno imalo za posledicu lošije obrazovne rezultate.

Šta bi takvi besplatni PDF-ovi spornog kvaliteta značili za kvalitet obrazovnih procesa u samom razredu?

Udžbenici koji ne odgovaraju nastavniku ili učeniku su kao kad se kupi pogrešan broj cipela. Mogli biste pokušati da učinite da budu taman svima u učionici, ali na kraju bi to bilo bolno i uzaludno iskustvo. Konkurentno tržište sa izborom udžbenika/resursa omogućava nastavnicima da pronađu onaj koji najviše odgovara njihovom stilu nastave i njihovom određenom skupu učenika.

Kada se autori različitih udžbenika bave, na primer, temom Pitagorine teoreme, kako biste opisali suštinu konkurencije?

Matematika je najbolji primer za to zašto su neophodni lokalno prilagođeni resursi. Naravno, Pitagorina teorema je nešto što je konstantno, ali načini da se ona predaje učenicima različitog uzrasta i kulturnog nasleđa mogu biti veoma različiti. Na primer, u mestima kao što su Singapur i Malezija, uprkos njihovoj geografskoj blizini, vidimo da su im potrebni različiti udžbenici, čak i za matematiku.

Suština konkurencije u izdavaštvu u obrazovanju je da se različite knjige i metodi dopadaju različitim nastavnicima i učenicima, čak i ako je nastavni plan i program potpuno isti. Možda ćete videti da jedan udžbenik koristi 40 odsto nastavnika, dok deset drugih knjiga podučava isti program na drugačiji način. I procena nastavnika o odgovarajućem nivou njihovog konkretnog odeljenja je najvažnija.

Ako bi slobodno tržište visokokvalitetnog udžbenika bilo prekinuto inicijativom za monopol besplatnih PDF-ova, šta bi to značilo za kvalitet obrazovanja?

Mi to nikako ne bismo preporučili. Nismo imali nijedan dokaz da je takva politika donela kvalitetne, lokalno prilagođene resurse u učionicu. U stvari, upravo je suprotno. Zašto bismo lišavali nastavnike i đake niza visokokvalitetnih resursa koje mogu da biraju?

Da nastavimo sa onom metaforom, svi bi nosili cipele istog broja, izrađene od neodgovarajućeg materijala. Takve cipele bi bile beskorisne čak i onima koji nose taj broj, zato što dobro obrazovanje predstavlja zajedničku, društvenu aktivnost.