„Holivud mu je pred noge položio crveni tepih. Uvek je odbijao…“: Sto godina od rođenja Federika Felinija

Pre tačno sto godina rođen je Federiko Felini, jedan od najvećih reditelja u istoriji kinematografije, a Dojče vele je podsetio na najvažnije crtice iz njegovog života i karijere.

Federiko Felini nikada nije radio u inostranstvu. Čuveni italijanski reditelj rođen je 20. januara 1920. u Riminiju i nikada nije želeo da napustiti svoju domovinu. Pored rodnog grada na Jadranu, kojem je do kraja života ostao odan, Rim je bio jedino mesto gde je Felini živeo.

U Rimu i Riminiju izgradio je sopstveni svet, prikazujući glavne junake kako žive i za čim umiru. Felini je svojim filmovima udahnuo nešto „praiskonsko italijansko“, oduševivši publiku na svim kontinentima.

Zatrpan Oskarima

Njegova karijera započela je krajem tridesetih, kada je počeo da radi kao karikaturista. Potom je radio za radio, pisao skečeve za komičara Makarija i na kraju došao na film – najpre kao scenarista. Njegova saradnja u scenariju za film Roberta Roselinija „Rim – otvoreni grad“ (1945) dovela je do nominacije za Oskara, prve od osam ukupno. Felini je dobio četiri Oskara u kategoriji za „najbolji film na stranom jeziku“.

Svoj prvi film „Svetlosti varijetea“ Felini je snimio s rediteljem Albertom Latudom 1950. Dve godine kasnije nastao je „Beli šeik“ – prvi film koji je Felini sam režirao. Potom sledi jedno remek-delo za drugim.

U početku su mu filmovi crno-beli, imaju tvrdo, realistično jezgro i fokusiraju se na figure sa društvenih margina. Ali za razliku od sunarodnika koji ostaju odani neorealizmu, Felini u kinematografski kosmos brzo unosi maštu i bajkovitost, poetičnost i razigranost.

Njegovo prvo remek-delo „Dangube“ iz 1953. je u dobroj meri autobiografsko ostvarenje, nagrađeno Srebrnim lavom na Festivalu u Veneciji. Radnjom u Felinijevom rodnom mestu film prikazuje prazninu života materijalno situiranih ljudi, onih čiji džep ne prate odgovarajući duhovni standardi. Felini prikazuje ljude koji su naglo ostali bez ciljeva koji pomažu oljuđenju.

Smisao života

Gubitak smisla života Felini tematizuje i u filmu „Ulica“, koji predstavlja njegov prvi svetski uspeh. On u tmurnu svakodnevicu ubacuje poeziju. Vašari i sve ono što ih prati: cirkus, muzičari, magija i čarobnjaci postaju jedan od njegovih zaštitnih znakova. Felinijevi filmovi uvek su čežnjivo sećanje na radosti iz detinjstva.

Svet besposlenih lutalica i sitnih kriminalaca naseljava njegove filmove koliko i žene: prostitutke i svetice, majke i odbačene. Felini je sjajno režirao filmove u kojima je tematizovao život žene ili na muškarca u potrazi za smislom života.

Tako 1963. godine nastaje „Osam i po“ – autobiografsko ostvarenje o režiseru u krizi, koje predstavlja ulazak u novu umetničku fazu. Njegovi filmovi postaju fragmentiraniji, razigraniji, u svakom slučaju raskošniji.

Bilo da objektiv usmerava na stari ili novi Rim i njegove stanovnike, bilo da kamerom prati pete ciničnog Kazanove u Veneciji ili da se, kao u „Amarkordu“, ponovo vraća u detinjstvo i mladost: Felinijev groteskni arsenal likova i sa užitkom birani voajerski uglovi snimanja rađali su sjajna ostvarenja: sofisticirana, zabavna i definitivno originalna. Felinijev film uvek možete prepoznati na prvi pogled.

To se događa i zbog činjenice da je često snimao sa istim ljudima. Najbolje uloge daje supruzi Đulijeti Masini i svom „drugom ja“ Marčelu Matrojaniju. Oslanja se na nekoliko izvanrednih snimatelja, a njegov kompozitor Nino Rota, koji ga prati u svakom filmu, s Felinijem postaje svetska zvezda.

U tom kontekstu govori se o „Felinijevoj porodici“, zajednici ukorenjenoj u Italiji , koja filmskim pričama očarava celi svet.

Srce mu je kucalo za Italiju

Holivud mu je nekoliko puta pred noge položio crveni tepih, pozivajući ga da snima u Americi. Uvek je odbijao. Rimini i Rim su mu bili dovoljni, pre svega jer je u rimskim filmskim studijima imao najbolje uslove za rad.

Pred sam kraj života Felini je dobio i petog Oskara, za sveukupni doprinos filmskoj umetnosti,“kao priznanje za njegova kinematografska dostignuća koja su zadivila i zabavljala publiku širom sveta“.

Kada je Felini umro u jesen 1993. godine, samo dan nakon pedesetogodišnjice braka, bio je to događaj od državne važnosti koji je uzdrmao celu Italiju. Ova zemlja je izgubila svog najvećeg režisera a svet kinematografije jednog od najpopularnijih filmskih stvaralaca.

Ostaju njegovi filmovi, koji ni stotinu godina od rođenja nisu izgubili na aktuelnosti i svežini. U tim filmovima uvek nađete nešto novo.