Hido Biščević, novi hrvatski čovek u Beogradu: Pripisivali su mu čak i novinarske podvige…

1
Hido Biščević iz vremena diplomatije. Fotografija: Profimedia

Ako je novi predsednik Hrvatske Zoran Milanović na prvu loptu besan jer protivnički HDZ želi da u Beograd pošalje za ambasadora Hidu Biščevića pre nego što Zoki preuzme funkciju, ljutnja će ga brzo proći, ako dobro porazmisli. Ako je Hido tako verno služio Tita, uzdisao nežno za Kardeljom, a potom postao zaljubljen u Franju Tuđmana, ostavši pritom smrtno ozbiljan, hvatajući potom novu putanju eurofila, dok je sve vreme negovao svoj “Gručo Marks” brk, zašto onda ne bi otpevao i pokoju Odu radosti Zokiju?

Nešto slično pomislio je i Franjo Tuđman, dok je čitao mladog Hidu, preletevši preko njegovog komentara u “Vjesniku” preko cele velike druge stranice o knjizi eseja o nesvrstanosti koje su potpisali ondašnji korifeji, Edvard Kardelj i Miloš Minić.

Mora da je Tuđman, hodajući s cegerom po Zagrebu i sanjajući kako u budućnosti na sebe navlači groteskni generalski mundir tvorca neovisne Hrvatske, razmišljao kako će morati da nabavi jednog takvog kad jednog dana dođe na vlast. Lako je naći uvlake koje ti laskaju na prvu, bez uvijanja, ali kada se to čini s visine, teoretskim naklapanjima i kerefekama koje ne znače ništa, osim mlaćenja prazne slame mladog redaktora “Vjesnika”, sa žbunjem iznad usana i pozom Sokrata, taj basnoslovno plaća!

U svom eseju o Hidi, Denis Kuljiš koji obitava u večnim lovištima i tamo, po nebesima, verovatno sa Sašom Tijanićem razmišlja kako će nekoga opleviti za lovu i uz to, sjajno se zabavljati, citira deo Hidinog komentara o Edvardu, Milošu i nesvrstanima. Posle drugog pasusa, odustao sam i predao se, upao u bedak, jer su Kardeljeva pisanija uzbudljivija od Henrija Milera, kada se uporede sa Hidinim sterilnim tekstom.

Kod Hide nema nikakve akcije i driblinga, zapleta i drame, koji bi pokrili njegovo dubinsko prodiranje u teoretičara samoupravnog socijalizma, već puke frazetine koje se nižu jedna za drugom. S takvim komentatorima, socijalizam bi se ogadio i Če Gevari, ali majstor praznine je jahao dalje, ne obazirući se na podsmešljiva reakcijska tračarenja vagabunda kakav je bio Denis. Dakle, bez talenta i stila, potpuno lišen humora, koji je najveći neprijatelj svake apologetike, ali sa istančanim osećajem da izabere najvažnije kabinete u svakoj od novih vlasti u koje bi se uvalio kao najpoželjniji tumač, stigao je do mesta glavnog urednika državnog “Vjesnika” u najgadnije doba Tuđmanove vlasti, doba rata.

Po novinskim dokumentacijama, vidim da Hidu predstavljaju i kao reportera koji se motao po Bliskom istoku, pripisivali su mu čak i novinarske podvige, ali ti tekstovi kao da su isparili ili ih je neko maznuo, pa nikada nećemo saznati da li ih je istinski napisao, ili su mu dodati uz biografiju, kako ne bi ostao dozlaboga dosadni žurnalista dok je ispisivao svoj si-vi za buduća vremena.

Naime, nema nigde kod Hide zalivskih prinčeva, južnoameričkih geriljerosa s cigarilosima koji jednako buše Amerikance i lepotice, afričkih gastronoma koji mljackaju kako divljač, tako i svoje podanike. Ni traga od pukovnika Gadafija okruženog lepoticama iz svoje lične garde s kojima je prekraćivao vreme u svom pustinjskom šatoru, ili opisa cara koga su na Jamajci naduvani karipski proleteri proglasili božanstvom. Ma kakvi, iz Hidine pisaće mašine izranjale su samo suvoparne teorijske analize ideoloških pravaca Trećeg sveta. Red filozofije, red politike, pa glazura nesvrstane metafizike. Kad je intervjuirao Jasera Arafata, započeo je tekst ovako: “Druže Arafat, susretali smo se u nekoliko navrata i u različitim prilikama. Upravo zato ću Vas odmah u početku pitati sasvim jednostavno: kako se danas osjećate? Što Vas danas najviše brine?” Da li ga je pitao i koju muziku sluša? Pojma nemam, ali nigde u njegovim tekstovima nema usijane atmosfere koju bi dodatno zagrejao, podložio, kako bi čitaoce naveo da osete vrelinu pustinje, rata, terorizma i beznađa.

Ali umeo je Hido da bude i drugar, a ne samo drug, pa kad je umro drug Tito, svi novinari “Vjesnika” okupili su se u redakciji. Neko je pustio suzu, ali su svi dreždali, čekajući da se nešto dogodi, pa je u tom protoku vremena Denis počeo da se zafrkava, ali ga je Hido oštro, kao stariji brat, upozorio da se uozbilji.

Znao je šta dobro radi i šta će uslediti. Odrekao se i pravog imena, jer je valjda mislio da je Hidajet prikladnije za ložača centralnog grejanja, pa se skratio u gradsko i građansko “Hido”, a zagubio je negde i izvornu nacionalnu pripadnost, jer je na Tuđmanovo pitanje – Hido, jeste li vi Hrvat ili Musliman – odgovorio: “Predsjedniče, ja sam musliman s velikim H.” Kao kada bih ja iznenada postao Saša Apostolović. Ili možda Sale? Naravno da bi ovde, u Srbiji, svi pocrkali od smeha. Tuđmana je, međutim, to toliko ganulo da su vrata njegovog dvora bila otvorena za omiljenog režimskog novinara koji je u “Vjesniku” svim Srbima promenio krštenicu, nazivajući ih četnicima. Tu se bajka o Hidajetu Hidi Biščeviću i njegovim moćima ne završava, jer samo po njegovom svedočenju, drugih nije bilo, Tuđman ga je pozvao predosećajući sopstvenu smrt i na ostrvu Vanga ga očinski upitao: “Hido, kome da ostavim Hrvatsku?”

Lišen humora i autoironije, a uz to pompezan, sa sumnjivom fakultetskom diplomom čije poreklo još nije dovoljno istraženo, nalazio se na udaru obesnih kolega koji su ga cepali po cevanicama, ali Hido se nije osvrtao na novinarske zaluđenike koji su uživali da ih tapšu po ramenu, umesto da ih, poput Hide, bace u diplomatski establišment, pa odmah šibnu u Ankaru, kao ambasadora. Dok su zezatori ostajali u Zagrebu, Hido postaje Hidajet. Po povratku u Zagreb, lukav i prilagodljiv, nije se kiselio u prašnjavim kabinetima ministarstva vanjskih poslova, već je otperjao na novi diplomatski front, u Rusiju, u fantastičnu Moskvu. U doba Borisa Jeljcina i privatizacije koja je stvorila milijardere, protresla crveno carstvo, Hido sklapa kontakte, ubacuje se u uticajne krugove i odmah organizuje Tuđmanovu posetu Jeljcinu, gde je obojici staraca na izmaku bilo važno da se predstave kao svetski igrači u balkanskoj krizi, pa je i ambasador dobio priliku da iza njih gladi brk u pozlaćenim salonima Kremlja koje je Boris Nikolajevič renovirao angažujući preduzimača, albanskog veletrgovca Bedžeta Pacolija.

Tuđmanova smrt i nova Račanova koalicija uzdrmala je Hidu, izbacila ga iz poslanstva, ali je on već imao rezervni položaj, bliskost koju je uspostavio sa Stefanom Vlahovićem, oligarhom koji je posedovao ogromnu prehrambenu korporaciju u Rusiji i kontrolisao kalinjingradsku oblast, mističnu rusku enklavu na Baltiku.

Vratio se u Zagreb s novim džipom i motao se tu neko vreme, a nije poznato da li je imao dilove s “Rosnjeftom”, što baca još jednu kontroverzu na Hidino žitije. Strpljivi Hido čekao je novog gospodara, Ivu Sanadera, koga, a šta će drugo, nego opčinjava! Hido postaje konsiljere, koji svojim legendarnim sposobnostima da udovoljava moćnicima, servisira Ivu toliko da je visoki šarmantni Splićanin koji sada robija, izjavljivao da se odlično oseća u Hidinom društvu.

Kad je Sanader propao, Hido je već imao novu, rezervnu kotu u Ivinoj gornjoaustrijskoj bazi, gde ga oberučke prihvataju Erhard Busek, austrijski političar i slobodni strelac koji se uvalio na mesto šefa Pakta za stabilnost. Naravno da je Hido postao direktor za Balkan, sa sedištem u Sarajevu. Pakt je zaboravljeni špajz zapadnoevropske diplomatije. Osnivali su ga ambiciozni Austrijanci i Talijani, Mok i De Mikelis, ali njihova politička smrt ne gasi instituciju. U Sarajevu je ostala ispostava Pakta za stabilnost, u kojoj se nakupilo podosta para, iako je gomila novca već pokupljena u doba koloritnog nemačkog političara Boda Hombaha.

Paktom je rukovodio i Goran Svilanović, a hadezeovac Hido je, kao predlog Plenkovićeve vlade za ambasadora u Srbiji, u Saboru predstavljen kao jedan od najvećih diplomata EU. Za Hrvatsku je Srbija posebno značajno mesto, pa nam šalju Hidu, a kako Vučić svakako dobro poznaje njegov razvojni put, odmah je rekao da će mu potpisati agreman. Time je samo rasplamsao vatru između premijera Plenkovića i predsednika Milanovića. Plenković zna da Hido radi za njega, Milanović nagađa da će Hido raditi za njega, a Hido jedini zna da će raditi za onoga koji mu je najdraži. Radiće za sebe, procenjujući savršeno ko će istinski gospodariti Hrvatskom u budućnosti – Zoki, Plenković ili, možda, neko treći.

Ovaj tekst objavljen je u Nedeljniku koji je na svim kioscima.

1 KOMENTAR

Comments are closed.