“Halo sine, da ti tvoj Ćiro nešto objasni…”: Tekst zbog kog je Blažević telefonom pozvao kolumnistu Nedeljnika

1
Profimedia

U novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 6. juna, glavni junak kolumne “Raskopčavanje mita” Aleksandra Apostolovskog je isti kao i pre dve nedelje – Ćiro Blažević.

“Trener svih trenera” je u međuvremenu pročitao tekst i pozvao Apostolovskog telefonom. Bilo je tu i Ćirinog čuvenog “sine” i ljutnje, ne baš biranih reči… Naravno, i Ćirinog neizostavnog šarma.

Uostalom, dovoljno da Apostolovski ovom razgovoru posveti kolumnu u novom broju.

Prethodno podsećamo na tekst koji je izazvao Ćirinu reakciju

***

Nemam nikakvih dokaza za to, ali sasvim je moguće da je Ćiro Blažević, snimajući predizborni spot za Srbe u Hrvatskoj, ponovo želeo da se približi klupi Crvene zvezde. Kao što ne postoje relevantne činjenice koje bi dokazale da je, tvrdeći kako je Robi Prosinečki netalentovan, mudrac iz Bosne, rođen u Travniku kao beba disident, jer su mu braća poginula u ustaškim uniformama, zapravo želeo da velikog žutog, kako tepaju Robiju, prebaci sa Maksimira na Marakanu, a da zatim i on pođe za njim. Naravno, kao trener Crvene zvezde.

Ali, šta god da je mislio stari blefer i mangup u 84. godini života, ponovo je ustalasao čitav region, stvarajući pakt sa Miloradom Pupovcem, pomažući mu za izbore za Evropski parlament. Fućka se Ćiri i za to što mu ekstremni Hrvati šalju umrlice i prete da će skončati pre Tita. Zašto bi se, uostalom, zbog toga nasekirao trener svih trenera koji je izjavio kako mu je jedna od želja da ga sahrane u Kući cveća? Ne samo zbog toga što bi u podzemnom svetu, s maršalom proćaskao o kadrovskoj politici, a naročito o tome kako je generalisimusa Franju Tuđmana, maršal pretvorio u komunističkog generala, što ga je katapultiralo na mesto diktatora u kič-uniformi i tvorca nezavisne Hrvatske. Ćiro je, naravno, birajući mesto svog konačnog prebivališta, opet želeo da se domogne naslovne strane, jer će biti da je tada bio prazan dan bez vesti. A to je idealno vreme da se okrene njegov mobitel i poveća tiraž novina. Nije se Ćiro zaustavio na tome da bi se uvukao u svet Titovog podzemlja, već je dodao gas, i šarmantno frljajući, otkrio svoje prave motive. Počivajući u Kući sveća, konačno bi se približio Marakani.

„Sine, slušaj šta ti tvoj Ćiro kaže. Svi su ljudi jednaki”, poručuje najveći hrvatski trener u spotu u kojem podržava listu Samostalne demokratske stranke i njenog nosioca Milorada Pupovca, šarmantnog i mudrog lidera Srba u Hrvatskoj. Sklon fantaziranju, muljanju i spektaklu, samo je Ćiro u evropskoj Hrvatskoj, čija politička sudbina zavisi od glasova pola miliona branitelja, što podrazumeva one prave i one lažne, sa dva svedoka, kao i članove njihovih familija, smeo da se usudi da javno podrži srpsku manjinu. Ali, ma kako da se misli da Ćiro Blažević zapravo nikada nije odrastao i da je ostao dečak u telu starca koji u travničkoj osnovnoj školi, kao član familije crnih uniformi, poslednji u redu dobija užinu i stoički podnosi udarce sa tipičnim osmehom mališe koga očvrsne ono što ga ne ubije, Ćiro je učinio ono što bi verovatno uradio i Franjo Tuđman. Posle operacije “Oluja”, kada je Hrvatska ispraznila Hrvatsku od Srba, i naglog buđenja proustaštva posle ulaska u EU – a tada je sve dozvoljeno, zar ne – zbog čega i Tuđman, da je poživeo, ne bi simulirao iznenadno očinstvo nad decom roditelja koje je oterao, ili postao sin starcima koji nisu imali izbora, osim da umru u rezervatima, bespućima do kojih još nije spovedena struja? Prevejani starac sa Titovim generalskim činovima i Pavelićevom doktrinom o pretvaranju Srba u dim ili Indijance, ma kako zaglibio u diktatorsku dekadenciju, ipak je bio mnogo veći igrač od današnjih modernih, sterilnih zagrebačkih političara koji najpre završe obuku u Briselu ili komandi NATO-a, a zatim se direktno šalju na Pantovčak ili u Banske dvore.

Ulazeći u pozne godine, ali nikako iz medija i javnosti, Ćiro Blažević je bio svestan da konačno mora učiniti neki veliki gest koji će ga zadržati kao konstantu ovog ukletog špajza Evrope i skinuti sa njega plašt omiljene Tuđmanove pratilje. To je znao Milorad Pupovac kada ga je pozvao. To je i znao Ćiro Blažević kada ga je podržao. Da je postao trener Crvene zvezde, možda bi se sve završilo drugačije

Uostalom, Ćiro je stao u red zlokobne Tuđmanove parade, iako je u suštini istinski kosmopolita koji je u Švajcarskoj i Francuskoj zgrnuo ogromnu lovu, a tek onda se vratio u Jugo-ligu, kako bi, kao svaki Bosanac, poslao travničkim drugarima poruku da je mali, bedni Ćiro, ipak uspeo. Sa takvim, tipičnim sindromom prokaženog, pa uspelog momka, on nije bio ni okoreli hadezeovac, ni kleronacionalista, ali su ga privlačili simboli snage novog vladara Hrvatske. Proporcionalno rastu Franjine moći, rasla je Ćirina fascinacija. Toliko, da se čak domogao i značke visokog oficira obaveštajne službe, famoznog HIS-a, pa su se snovi konačno ostvarili. Ujutru bi igrao tenis sa generalisimusom, potom bi razgovarali o formacijskom rasporedu Dinamovih igrača – ili se tada klub zvao Kroacija – a predveče, Ćiro bi navlačio smoking, sedao u sportski “mercedes” i izigravao tajnog agenta koga jure sve Pepeljuge grada Zagreba koje bi da sednu u trenerovu zlatnu kočiju koju vuku 350 konja vranih.

Podložan hipnozi vlasti, ma kakva da je ideologija, kao kompenzaciju za dečačku izopštenost, Ćiro je tražio tragove ljudskosti u Franji Tuđmanu. I samo ih je on i pronalazio, tako da su mu taj deo prošlosti Srbi oprostili, iako je trener nežno treptao dok je gledao u balkanskog diktatora i ratnog zločinca.

Razlog je jednostavan, jer Ćiro ne zrači mržnjom, već šarmom, manguplukom i strahovitim uticajem na medije. Kao svaki šoumen, iza maske klovna, krije se tragična priča. Pod lupom komunističkih vlasti, Ćiro se baca na sport, najpre na skijanje, pa na Jahorini osvaja jugoslovensko prvenstvo, verovatno slalom, jer Ćiro nije lud da se spušta sto na sat niz Jahorinu. Kada se tada fotografisao sa komunističkim bosom Ratom Dugonjićem, shvata da će sportskom karijerom sprati biografiju, pa se baca na fudbal. I dospeva do reprezentacije Jugoslavije, ali na debitantskoj utakmici lome mu nogu. Svako drugi bi pronašao očev pištolj i sebi razneo glavu, ali je Ćiro samo protresao. Mislim na glavu. I sinulo mu je. Možda će mu parčiće kolena zalepiti ponovo čuveni hirurg u Cirihu. Ali za lečenje je bila potrebna lova, pa se zapošljava u fabrici satova.

Ćiro postaje igrač i trener istovremeno, a kako mu mozak radi kao satovi koje je sklapao, shvata moć medija. Klub je bezvezan, sa lošim igračima, što ne smeta Ćiri da na konferencijama za štampu uspaljuje lokalne, uspavane novinare čija je najveća vest do tada bila krađa čokoladica u marketima. Odjednom, pojavljuje se Jugos koji tvrdi da će njegov varoški tim osvojiti prvenstvo Švajcarske. Sutradan je stadion bio pun, a igrači su igrali kao da su pobegli iz lokalnog sanatorijuma gde se leče živci. Od tada Ćiro postaje Paster i ne odustaje od genijalne formule. Preuzima Grashopers, pa Švajcarsku reprezentaciju, potom i velike klubove u Francuskoj. Ali još sanja za Travnikom, Bosnom i Jugom, gde je bio precrtan čim je rođen. Ne želi Ćiro osvetu. Naprotiv, želi novu krštenicu i novi identitet u kojem će pisati – pobednik!

Vraća se u Rijeku, sa istom formulom uspaljivanja javnosti, preko novinara koji traže svoj put ka naslovnoj strani. Putanja ga, logično, vodi ka zagrebačkom Dinamu koji tavori dve decenije bez titule, a Ćiro je odmah obećava, okupljajući svoj novinarski pul u hotelu “Esplanada”. Plaća im dnevni boravak, viski i obećava ekskluzive koje deli kao porcije.

Profimedia

Namiguje im, smeje se i kao svaki provincijalac koji je uspeo u svetu, donosi modni detalj koji će ga zauvek obeležiti. Nije to medaljon sa slikom svoje majke koji je, kao svaki edipovac, držao blizu svog srca, već je to beli šal koji na vetru leluja oko njegovog vrata. Nije Ćiro tu foru kupio od Đorđa Armanija, već je smislio sam, kao svoj lični oreol. Ako ga drugi ne smatraju svecem, zašto on sam sebe ne bi kanonizovao? Brzo shvata da Jugoslovenska prva liga, tada jedna od najjačih u Evropi, predstavlja pandan Savezu komunista, dok je igra tek obična pozorišna predstava, a kako tada cveta bratstvo i jedinstvo, Ćiro čini isto što i Goran Bregović, kada piše prvu rokenrol stvar na albanskom jeziku.

Nije se, naravno, kao Brega, dohvatio električne gitare, već preuzima Prištinu. Jugoslovenski mediji su potpuno poludeli. U konzervativnoj sredini, izmešanoj nevidljivom mržnjom između Srba i Albanaca, upada Hrvat i odjednom, tribine oživljavaju, Priština postaje jedan od fudbalskih centara, a Ćiro se po medijima hvali kako izučava Ničea, da bi proniknuo u tajne fudbala, polako priprema završni udarac: dolazak u Crvenu zvezdu. Njegov idol je zapravo uvek bio Miljan Miljanić, šef paralelne vlasti u Jugoslaviji, zalizani logoreični filozof opšteg smera koji upravlja igrom na terenu i zakulisnim iza scene: to su crni fondovi, mediji, politika i tajne službe. Ako Miljan postaje neformalni gazda istočnog, komunističkog carstva, Ćiro želi svoj, zapadni deo, pa ih mnogi s pravom svrstavaju u poslednje Jugoslovenčine. Uostalom, kada je spasao Prištinu od ispadanja iz Prve lige, Ćiro je na radiju zamolio da se te večeri konačno spoje srpski i albanski deo korzoa u glavnoj ulici. I oni su ga poslušali! Samo te večeri, šetali su zajedno.

Njegov idol je zapravo uvek bio Miljan Miljanić, šef paralelne vlasti u Jugoslaviji, zalizani logoreični filozof opšteg smera koji upravlja igrom na terenu i zakulisnim iza scene: to su crni fondovi, mediji, politika i tajne službe

Ćiro zna da ga od mesta fudbalskog Tita deli samo jedan, najteži korak u karijeri. To je funkcija trenera Crvene zvezde, mitsko mesto tajne i javne moći Srbije. Zato odapinje zapaljive izjave da ga traži Zvezda, ali da se on, eto, razmišlja, gledajući u medaljon svoje majke, što u Beogradu stvara euforiju: Hrvat iz Travnika, koji je čak muljao oko transfera sa Bernarom Tapijem, specijalnim operativcem Fransoa Miterana, dolazi na Marakanu! Ćiro izaziva politički zemljotres, jer se oblak rata formira nad Atlantikom, ali obećava krvavu kišu tek kad doplovi do Balkana. Srpski predstavnici u organima Federacije dižu ruku za Ćiru, ali republički crveni šefovi i udbaši su protiv. Otuda i teza o zaveri sa Prosinečkim, jer teško je pretpostaviti da je Ćiro iznenada oslepeo kad je pred njim zaplesao najbolji mladi igrač sveta, pa ga šutira iz Dinama i predaje na tacnu Draganu Džajiću.

Ulazeći u pozne godine, ali nikako iz medija i javnosti, Ćiro je bio svestan da konačno mora učiniti neki veliki gest koji će ga zadržati kao konstantu ovog ukletog špajza Evrope i skinuti sa njega plašt omiljene Tuđmanove pratilje. To je znao Milorad Pupovac kada ga je pozvao. To je i znao Ćiro Blažević kada ga je podržao. Nije Ćiro ovoga puta želeo da izvede neku od svojih fora, kao što je to učinio posle operacije prostate, kada je u zamenu za muškost, kupio crveni “ferari”, objašnjavajući da su skupa sportska kola jednako dobra kompenzacija za ključni organ u donjem trapu svakog muškog stvora koji polako otkazuje. Možda je jednom prodao dušu, ali nikada “ferari”! Tako bi pisalo u njegovom oproštajnom testamentu Srbima i Zvezdi. To je želeo genije i šarlatan, Ćiro Blažević: da dokaže da ima muda!

1 KOMENTAR

Comments are closed.