Greške u ljubavi, sindrom slomljenog srca i glupa osveta: „Bes otrov koji namenimo drugom, ali ga na kraju sami popijemo“

Kada se zaljube, ljudi umeju da naprave ozbiljne greške, i da pristanu ili učine svašta. Još je gore kada budu povređeni, tada umeju da isplivaju i vrlo ružne emocije. Kao što bi rekao Gaj Vinč, čovek ume da poteže vrlo glupe poteze. Ali, zašto? I zašto neki postupaju gluplje i opasnije nego ostali? Zašto se uopšte osobe upliću u veze koje nemaju nikakvu budućnost, s onima koji serijski varaju i lažu (s idejom da nikada njih baš neće prevariti i slagati), zašto imaju potrebu da trpe, a onda se i žestoko svete? Čitajući prethodnih dana priču o tome „neka baci kamen prvi ko nije napravio grešku“ u ljubavi (a kao povod slučaj Ljupke Stević i njenog generala, off course), postavljena su neka važna pitanja. Mia Popić, diplomirana psihološkinja, REBT psihoterapeutkinja i doktorantkinja na Filozofskom fakultetu odeljenja za psihologiju, koja se već dugo godina bavi između ostalog odnosima među parovima, za čitaoce Nedeljnika objašnjava (ali ne isključivo kroz primer Ljupke i ne o njoj), odakle neke emocije dolaze.

Zašto ljudi uopšte varaju?

Ovo veoma kompleksno pitanje postaje sve više zastupljeno u psihologiji ljubavi, a u praksi se srećemo sa najrazličitijim motivima za ulazak u aferu. Ponekada prevara može biti način da osoba sebi povrati samopouzdanje koje je iz različitih načina poljuljano u partnerskoj relaciji. Afere mogu biti i izraz pasivno-agresivnog ponašanja gde kroz prevaru partneru vraćamo za tretman kojim nismo zadvoljni. Koliko god neobično zvučalo, povod za aferu može biti i način da se odnos popravi uviđanjem da na drugom mestu nećemo dobiti bolji odnos i shvatanjem da to što imamo u partnerskoj relaciji je ipak dragoceno.

Najčešći razlog sa kojim se srećem u psihoterapiji je jedan psihološki rascep koji se dešava u ljudima, a to je doživljaj da ljubav i strast ne žive na istoj adresi, pa tako osoba sigurnu, predvidivu ljubav i stabilnost ima kod kuće, a nepredvidivu i neuhvatljivu strast van doma. Ovaj rascep verujem da je, između ostalog, rezultat savremene kulture koja ljubav i erotiku smešta u potpuno različite kontekste, pa tako imamo porno industriju sa jedne strane ( u kojoj nema ljubavi) i romantične komedije sa druge strane(u kojima nema erotike).

Zasto je potrebno dugo vremena da osoba shvati da nema budućnosti sa nekim? Zašto se toliko dugo nada?

Kada svu svoju životnu sreću i dobrobit lociramo u jednu osobu i u želju (koja se lako pretvori u imperativ) da nam partnerski odnos uspe, sasvim je očekivano da nećemo primetiti kada nas realnost u tome demantuje.

Još je Frojd davno govorio o „psihološkom slepilu“ i opisao niz odbrambenih mehanizama kojima se služimo da ne vidimo nešto što je ispred nas i što je očigledno. Među njima najzastupljeniji je mehanizam racionalizacije kojim se služimo da na različite načine opravdamo određena ponašanja i damo im razloge koji idu u prilog našim željama i težnjama. Verujem da ključni razlog zašto biramo da ne vidimo ono što je očigledno u ljubavnim odnosima je tiranija idejom da ako nismo srećni u ljubavi onda nismo srećni u životu.

Zašto se kod nekih javlja potreba za osvetom?

Potreba za osvetom proizilazi iz želje da kod drugog stvorimo isti osećaj koji nas slama i da ne budemo usamljeni u ljubavnoj patnji.

Često sam imala priliku u psihoterapijskom setingu da čujem od svojih klijenata i klijentkinja da bi im bilo lakše kad bi znali da i druga osoba pati na isti način kao i oni. U tome ne mora nužno biti ničega patološkog, naprosto se radi o ideji, koliko god neobičnoj, da se odnos održi kroz patnju koja se deli, ako već nije moguće kroz sreću.

Bes je sasvim očekivana reakcija na izneverena obećanja i predstavlja prirodno osećanje kada saznamo da nas je partner prevario ili slagao. Ponašanje koje sledi iz besa je sasvim druga priča, pa tako može da nas podstakne na osvetu, ali isto tako i na postavljanje zdravih granica i stavljanje tačke na odnos za koji uviđamo da nije u našem najbolje interesu. Razliku pravi vrednosni sistem tj. važnost koju pripisujemo brizi o sebi nasuprot brige o drugome. Ako smo sebi na prvom mestu, onda ćemo izaći iz odnosa i na taj način se pobrinuti za ličnu dobrobit. Ako nam je druga osoba na prvom mestu, nastojaćemo da joj se osvetimo i na taj način povratimo poljuljano osećanje lične vrednosti.

Ako se radi o „hladnoj osveti“ onda vraćanje patnje drugoj osobi postaje životna misija i način da se povrati poljuljana slika o sebi, kao i da se pravda uzme u svoje ruke. Ljudi koji podležu hladnoj osveti su najčešće „pravdoljubivi“ na jedan nerealan način i teško se nose sa činjenicom da je neko baš njima mogao da priredi nepravdu.

Koliko je osveta beskorisna?

Po mom mišljenju sasvim je beskorisna na koji god način da se ispolji, a njena beskorisnost najbolje se može opisati kroz metaforu da je bes otrov koji namenimo drugom, ali ga na kraju sami popijemo.

Ako je osveta promišljena onda podrazumeva ogroman gubitak energije, a povredom druge osobe teško da možemo imati osećaj zadovoljstva, bar ne zadugo. Ako se radi o besu u kome kažemo stvari koje nismo mislili, onda teško živimo sa posledicama izgovorenih reči. U oba slučaja, više gubimo nego što dobijamo.

Kada prestaje poverenje?

Poverenje prestaje sa prvim izdajama koje se dese u vezi, pri čemu izdaje ne moraju biti samo emotivne prevare. Postoje mnogi drugi načini kako možemo jedni druge prevariti i izdati, a da to nužno ne podrazumeva ulazak u vezu sa nekim drugim. Doživljaj izdaje imamo kada doživimo da nas neko istinski ne vidi i ne poznaje, da „udara“ na ono što nam je životno važno. U praksi i lično najčešći vid izdaje koji postepeno kruni poverenje unutar jednog odnosa jeste stalno kritikovanje i pronalaženje mana kod partnera, suptilno vređanje ili ono što se u savremenoj literaturi zove gaslightining, tj. manipulativno stvaranje osećaja kod druge osobe da je luda, da stvari ne vidi ispravno, da nije vredna i šta god da uradi to neće biti dovoljno dobro. Prvi put kada se u vezi osetimo kao na bojnom polju, tada znamo da se poverenje iselilo iz partnerskog odnosa.

Da li žene uvek podrže druge žene, pa čak i kad greše?

Možemo pretpostaviti da se radi o ženskoj solidarnosti, ali ja sam više sklona da verujem da je ovo ponašanje rezultat kulture koja i dalje od žene očekuje da svoju sreću pre svega pronađe u partnerskom odnosu i da je to njena glavna životna misija. Ako pođemo od pretpostavke, da na žalost većina žena i dalje tako razmišlja (što napominjem nije njihova krivica već rezultat kulturološkog pritiska), nije neočekivano da će žene podržati žene u svakom osvetničkom ponašanju ka nekome ko se svojim ponašanjem oglušio o njenu „životnu misiju“.

Pored toga, verovatno se radi o svojevrsnom prepoznavanju pa ćemo mnogo lakše podržati i opravdati ponašanje kom smo i same sklone, a opet pod parolom „uzimanja pravde u svoje ruke“.

Postoji li sindrom slomljenog srca?

Iz mog praktičnog iskustva u radu s klijentima, a u kontekstu ove teme, psihološki govoreći sindrom slomljenog srca mogao bi da se definiše kao svojevrsna naučena besmopomoćnost u ljubavnim odnosima. Pod naučenom bespomoćnošću se podrazumeva uverenje da šta god da uradimo nećemo doći do željenog cilja, zbog čega u određenom trenutku odustajemo od pokušaja. Ovo uverenje biva potkrepljeno brojnim iskustvima nespeha u vezama koje su se, uprkos uloženom trudu, gotovo uvek završavale emotivnim povredama. Na ovaj način, osoba gradi sliku sebe kao nekoga ko se u ljubavi ne snalazi, postaje frustrirana i iscrpljena, što sve zajedno vodi odustajanju od ljubavi.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 453), od 17. septembra