Gospodin Singer, čovek kom se ni Eli Vizel nije usudio da prišiva etiketu „apologete genocida“: Kolumna Ljiljane Smajlović

Novu kolumnu Ljiljane Smajlović čitajte u Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 7. novembra

0

Bizarni pokušaj da se beogradski rabin Isak Asijel izbaci iz sinagoge u kojoj četvrt veka živi i radi, podsetio me je na jedno prolećno jutro 1999. godine. Bila mi je čast da prisustvujem intervjuu koji je dugogodišnji predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije, legendarni Aca Singer, tog sudbonosnog aprila dao Njujork tajmsu.

Slušala sam šta o NATO bombardovanju Jugoslavije kaže preživeli zatvorenik logora u Aušvicu, u kom je stradalo 65 članova njegove porodice, i mislila kako je Stivena Erlangera i mene možda sam Svevišnji iz Starog testamenta poslao tog dana u sedište Jevrejske opštine u Ulici kralja Petra u Beogradu. Tada krepak sedamdesetšestogodišnjak bez pardona je iznosio jasne političke stavove i moralne sudove za koje je znao da se neće dopasti ni uredništvu, ni čitaocima najvažnijeg lista na svetu u jevrejskom vlasništvu.

Znala sam da neće pomoći. I zaista, uskoro je u odbranu NATO-a na stranicama Njujork tajmsa ustao lično nobelovac Eli Vizel, kog su antisemite i poricatelji nacističkih zločina pogrdno prozvali „Mister Holokaust“ jer je svedočenje o tim zločinima postalo njegovim životom, a u neku ruku i njegovom karijerom.

Ali ga je naš gospodin Singer u istom listu pretekao tvrdnjom da Amerikanci protiv Jugoslavije koriste nesrazmerno veliku količinu sile, čija je upotreba isto tako zločinačka kao i ona zbog koje su učesnike YU građanskih ratova optuživali u Hagu.

Takva zloupotreba sile jednog će se dana Americi vratiti kao bumerang, rekao je Singer. Kolega Erlanger je zabeležio kako je „blagi gospodin Singer“ bio naročito gnevan zbog zloupotrebe reči genocid. Po njemu, ništa od onoga što se desilo u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu nije bio genocid, ma kako da je užasno bilo. Klinton, Bler, Srbi, Albanci, svi pokušavaju da manipulišu Jevrejima. I Srbi i Albanci bi da budu Jevreji ovog rata, ali nije ovde bilo pokušaja da se ceo jedan narod iskoreni zbog svog etničkog ili verskog identiteta. Genocid je kada ubiju 65 članova moje porodice, od bebe do 92-godišnjeg brata mog dede. Svima im znam imena, nadimke i godine rođenja, svi su ubijeni samo zato što su bili Jevreji. Trebalo je da ja budem šezdeset šesti, pukim slučajem sam preživeo. To je genocid. Ja sebi dajem pravo da tako mislim“, precizirao je Aca Singer.

Divljačka mržnja prema Handkeu samo je zamena za staro neprijateljstvo prema Srbima koji se nisu pokajali

Mister Holokaust je te 1999. godine bio glasniji od beogradskog Singera.

Milošević još nije bio optužen u Hagu, ali Srebrenica je već bila drugi naziv za genocid. Nije Aca Singer, dabome, bio jedini čovek koji se tome javno protivio, nije čak bio ni jedini kog nisu smeli da prozivaju kao „poricatelja genocida“ – što bi u njegovom slučaju bilo nezamislivo, i upravo perverzno. Osude su izbegli i drugi, poput Vilijama Šabasa i Ketrin Sautvik, uglednih zapadnih eksperata međunarodnog prava koji su se glasno protivili „demagoškoj, ekstravagantnoj upotrebi termina genocid“ (Šabas) i „razvodnjavanju“ tog termina u presudi Krstiću, čime se „umanjuje autoritet Tribunala“ i „iskrivljava istorija“ (Sautvik). No čitalac u Srbiji za njih verovatno nije ni čuo.

Ali se zato skoro niko ne libi da Petera Handkea proglasi za „apologetu genocida“, samo zato što je upozorio da su i Srbi bili žrtve u ratovima YU secesije. Još grmi bes koji se posle dodele Nobelove nagrade sručio na glavu čuvenog pisca koji nije pristao na zvaničnu zapadnu verziju naših ratova, iako je jasno rekao da je masovno ubistvo u Srebrenici „najgori zločin protiv čovečnosti u Evropi od 1945“.

Mislite da je pomoglo da mu odšiju sa prsa ono „apologeta genocida“? Naravno da nije. Nekad mislim da je divljačka mržnja prema Handkeu neka vrsta zamene, supstitucija za otvoreno neprijateljstvo ne samo prema generičkim Srbima već i svakome ko bi se usudio da o Srbima misli manje loše od Kristijan Amanpur.

A najviše, dabome, grme oni koji su napravili karijere dokazujući da je istina samo jedna i da je „zvanična verzija“ jedina moguća. Ako se akademija u Švedskoj usudi da načini potez koji ide mimo te ortodoksije, nastaje prava moralna panika u redovima srpskih neprijatelja. Bog je jedan, kao da poručuju, i ne smeš da imaš drugog boga osim ovog.

Naročito je mučno gledati ljude sa naših prostora koji su zapadne simpatije stekli na osudama „srpskog fašizma“ i „srpskog genocida“.

Svi su se odreda javili poslednjih sedmica, dajući intervjue i izjave u kojim osuđuju Handkea. Kao da je ponovo došlo vreme da se dokaže lojalnost, kao da se vratila Tuđmanova 1991, godina obavezne „prisege“: Bogu božije, a caru carevo.

*Novu kolumnu Ljiljane Smajlović “Bugarska veza” čitajte u Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 7. novembra