Goran Jovanović: Sa decom nema foliranja

Poslednjih godina društvene mreže i „Jutjub“ imaju primat kada je reč o sadržajima i informacijama koje interesuju decu i školarce, ali sredinom marta ove godine, jedna televizija rešila je da to promeni.

Goran Jovanović je glavni i odgovorni urednik televizije „Kazbuka“ i tokom 25 godina duge karijere scenariste i producenta učestvovao je u stvaranju velikog broja radio i TV emisija. Najpoznatiji je po „Malom dnevniku“, emisiji koja nas je podsetila na neka dobra stara vremena kada je program za decu, osim što je bio zabavan, bio i – edukativan.

Televizija „Kazbuka“ sa emitovanjem je počela 23. marta. Kako biste kao urednik i vođa celokupnog tima ocenili prvih sedam meseci rada?

S obzirom na to da je „Kazbuka“ počela sa emitovanjem programa u vreme prvog talasa pandemije virusa korona, to nas je prilično omelo u planovima. Međutim, uprkos tome, uspeli smo da „sklopimo“ raznovrsnu programsku šemu i još važnije, da se gledaocima predstavimo kao televizija koja ima nameru da programu za decu pristupi na drugačiji način u odnosu na druge dečje televizije. I mislim da smo u tome i uspeli i da danas možemo reći da je „Kazbuku“ lako prepoznati po originalnom stilu. U tom smislu sam zadovoljan. Željko Joksimović i Manja Grčić su se, dok su sastavljali program, vodili formatima na kojima smo mi odrasli, ali su imali na umu i šta je to što bi njihova deca volela da gledaju. U odnosu na druge dečje televizije, „Kazbuka“ se zasniva na edukaciji i zabavi, a okosnica programske šeme nisu crtani filmovi. To je sporiji i teži put koji smo svesno odabrali. Shodno tome, svemu što je novo i drugačije potrebno je vreme da se nametne kao trend. I upravo na tome ćemo još više raditi raditi u narednom periodu.

Može li se reći da vam je kreiranje cele jedne televizije za mališane ostvarenje profesionalnih snova i kreativno igralište bez granica?

Funkcija glavnog i odgovornog urednika televizije za decu definitivno jeste najveći profesionalni izazov u mojoj dosadašnjoj karijeri. Ja već dugo radim sa decom, ali se to svodilo na pojedinačne emisije ili druge projekte. Ovo je, međutim, nešto sasvim drugo. Moja generacija je imala tu sreću da je odrastala u vreme emisija kao što su „Neven“, „Priče iz Nepričave“, „Kocka kocka kockica“, „Poletarac“ i druge. I mi zapravo pokušavamo da sledimo duh tih emisija. Naravno, sve to ipak mora biti prilagođeno vremenu u kojem živimo, jer su i deca danas drugačija. I upravo zbog legendarnog statusa koje te emisije (opravdano) danas imaju, osećam veliku odgovornost. Bio bih najponosniji čovek na svetu ukoliko jednog dana današnja generacija dece bude pričala svojoj deci da su odrastali uz, na primer, „Mozgaliće“.

Spomenuli ste da crtani filmovi nisu okosnica programske koncepcije. U današnje vreme to je prilično hrabar potez.

Iskreno, bio bih najsrećniji kada u našem programu uopšte ne bi bilo crtanih filmova. Ne zato što imam nešto protiv crtaća (protiv nekih i imam), nego zato što bi to značilo da smo u stanju da „napunimo“ program našim autorskim emisijama. Emitovanje crtanih filmova mi malo deluje kao „linija manjeg otpora“, a mi smo se, ponavljam, svesno opredelili za teži put. Na kraju krajeva, ima mnogo kanala za decu na kojima se isključivo emituju crtani filmovi. Zašto bismo onda to radili i mi? Tim pre što od roditelja često možete da čujete rečenicu da „nema ništa pametno za decu na televiziji“. Pod tim „pametno“ roditelji uglavnom podrazumevaju edukativne, pristojne, kulturne i sadržaje u kojima nema nasilja. Tu prazninu u „pametnom“ programu za decu pokušavamo da popunimo mi. Naravno, prvi uslov je da program bude zabavan, jer ga deca inače ne bi gledala. A onda, kroz tu zabavu, želimo da „provučemo“ i edukaciju. Kviz „Mozgalići“ je primer za to.

Koje emisije deca mogu gledati na vašoj televiziji?

Za jesenju šemu smo pripremili dosta novih emisija. Na primer, u emisiji „Nepotrebno znanje“ imamo zanimljive priče o tome kako je, na primer, nastao čips? Ili, ko je izmislio daljinski upravljač? Emisija „Slovarica“ je naša verzija igre „Zanimljiva geografija“. U emisiji „Poslovi“ predstavljamo razna zanimanja. Naravno, na takav način da naš voditelj Jakša aktivno učestvuje u svim proizvodnim procesima. Na primer, u procesu proizvodnje bombona. Sve te emisije spadaju u kategoriju kratkih formi, što znači da je i ceo program dinamičan.

Pomažu li vam „mali voditelji“ u osmišljavanju emisija – daju li sugestije, predloge?

Sva naša TV lica su, posle šest meseci rada, već prihvatili i usvojili naš način razmišljanja, tako da već dobro znaju šta se od njih očekuje i vrlo su slobodni da iznose i svoje ideje. Moram tu da otkrijem još jednu tajnu. Ni u jednoj našoj emisiji ne postoji klasičan scenario, nego je ideja da decu dovodimo u situacije u kojima bi ona reagovala potpuno prirodno. Dobar primer za to je emisija „Problemdžije“, gde glumac Srđan Ivanović konstantno improvizuje u skladu sa reakcijama dece.

Da li je sa decom sveukupno lakše i lepše raditi nego sa odraslima?

Zavisi, kako kome. Ja ću uvek pre izabrati rad sa decom, zato što ona nisu ničim opterećena i nema nikakvog, izvinite na izrazu, foliranja. I uvek znate na čemu ste. Ako im je zabavno, super. A ako im nije zabavno, menjajte koncept. Posle svakog snimanja, upravo to ih i pitamo: da li vam je bilo zabavno? Dobra vest je što nam se, do sada, nije desilo da deca ne žele da dođu na sledeće snimanje.