Sa Nikolom Đuričkom je uvek zabavno razgovarati, ali dopisivanje mejlom je dokaz da ljudi i tako mogu da se smeju, ali i da plaču.

„Mnogo sam se mučio da li uopšte da ti pišem jer me mnogo emotivno iscrpljuje priča o Nebojši. Plačem i kuckam po kompu“, napisao mi je jedne večeri.

I u tom plesu po tastaturi, svako sa svoje strane okeana, konstatujemo da je na Nikolinoj emotivnoj mapi sećanja i dogodovština Nebojša glavni toponim.

Jednom su zajedno išli u Sopot na festival.

„Ne znam kako i zašto ali bili smo samo nas dvojica. Sad znam da smo tada bili na vrhuncu mladosti i snage. Vozili smo se njegovim kolima. Uvek je voleo da namerno vozi malo opasnije da bih se ja nervirao, a on smejao. To je isto uradio i kad sam se jednom zeznuo i seo na njegov motor. Nekoliko filmova u kojima smo igrali bilo je te godine na festivalu, ja imao dva filma, a on tri, a jedan od tih u kome je igrao glavnu ulogu, otvarao je festival. Zavitlavao me je u kolima oko toga: ’Jednog dana ćeš i ti da imaš tri filma i isto ćeš ovako da voziš mladog kolegu.’

‘Ja bih, Šone, da preživim ovu vožnju, pa da snimam i dalje filmove.’ Smejali smo se. Stigli smo u Sopot koji se širom otvorio jer je stigla glavna zvezda. Provozali su nas fijakerom centralnom ulicom do Doma kulture. Nije bio fasciniran laskanjem, radije je pričao sa gazdom fijakera o konjima. Naš fijaker je bio poslednji. Mi smo bili višnja na torti. Dočekali su nas ovacijama kao dva princa. Smejali smo se jer je on želeo da fijaker ide brže, a ja naravno malo sporije. Svi su opčinjeno gledali u njega, i žene i muškarci. Posle mnogobrojnih pozdravljanja, i hiljade slikanja, autograma i intervjua, samo mu je odjednom sve to dosadilo. Obavili smo sve zbog čega je trebalo da budemo tu, a pošto je film već gledao, odlučio je da je najpametnije da krenemo nazad. Samo mi je rekao: ’Palimo.’ Bez rasprave sam ustao i krenuli smo. Dok smo hodali ka kolima, prošli smo pored nekoliko zadimljenih štandova na kojima su se prodavale pljeskavice. On je istančanim njuhom razaznao jagnjetinu na roštilju: ’Jesi jeo ikada jagnjetinu na roštilju?’

‘Mislim da nisam, jeo sam na ražnju.’

‘Uh!? To moraš da probaš, to u Hercegovini ima.’

A na tom štandu je radio baš čovek iz Hercegovine.“

Ponekad, kada je bio sa Nebojšom, Nikola je imao utisak da su svi ljudi iz Hercegovine ili u najmanju ruku iz Trebinja ili Nevesinja.

„Nebojša je počeo da naručuje rebra, ali majstor je predlagao još neke delove i krenuo je da trpa sve u nekakve plastične ovale, a onda kaže da ne možemo bez somuna i dodaje dve kese svežih, vrućih. Nastavilo se time ‘pa, kako glumci bez piva da jedu jagnjetinu, ovo će vam biti mnogo suvo’ i dodaje dve kese piva. Sad imamo dva velika ovala, i nekoliko kesa somuna i piva. Sećam se kao danas, sve je koštalo 960 dinara. Mislim da to stvarno nema više nigde na svetu, sve za manje od devet evra. Nebojša se hvata za džepove i ne nalazi ništa. Okupila se već masa sveta i gleda filmsku zvezdu koju su pre samo sat vremena trijumfalno provezli centralnom ulicom, a sad se prepipava po praznim džepovima.

‘Imaš lovu?’, pita me filmska zvezda sa tri filma.

‘Ni dinara’, odgovara filmska zvezda sa dva filma na festivalu. Našao sam samo svoju ‘diners’ karticu što je izazvalo opšti smeh, pa čak i Nebojšin.

Prodavac me, dok umire od smeha, pita: ‘Pa gde da je provučem, glumac?’ Iskreno se cerio dobri Hercegovac roštiljdžija: ‘Daj da vidimo tu tvoju karticu, molim te.’ Građani Sopota razgledaju ‘diners’ i smeju se od srca sa svojim omiljenim glumcem.

‘Džoni, šta ćemo da radimo?’, pita Nebojša.

‘Idem da pozajmim od nekoga’, rekoh i pobegoh nazad na banket. Sva sreća u bašti je sedeo Tale, Josif Tatić, veliki čovek i drug na drumu, prilazim mu i kažem: ‘Tale, treba mi soma dinara, Nebojša i ja smo naručili neku jagnjetinu, a nemamo ni dinara.’

Odmah je izvadio lovu i promrmljao: ‘Koje ste vi budale.’ Lepo nam je rekao Tale. Kada sam se vratio do kioska, zatekao sam scenu kako se deca slikaju sa Nebojšom, a on drži kese sa jagnjetinom i deli sa njima načeti somun. Glumci, velika deca. Glumci, gladne švorc zvezde.“

Odvezli su se do Beograda, ali se sada Nikola nije žalio na brzinu.

„Seli smo ispred moje zgrade i na haubi jeli onu jagnjetinu na žaru. Bio je skroz u pravu, stvarno ima neki zanimljiv, drugačiji ukus, pa još somuni i pivo. Sedeli smo do jutra tu ispred zgrade u kolima i pričali o ženama, o seksu, o pozorištu, fudbalu, o filmu, odavali tajne jedan drugom.“

***

Aleksandar Đuričić je razgovarao sa sedamdesetak ljudi o Nebojši Glogovcu, što je pretočio u knjigu u kojoj je završilo četrdesetak svedočenja onih koji su ga poznavali, voleli, igrali sa njim, bili mu i bliski i daleki, ali su u raznim fazama bili tu, pored njega.

O ovim sećanjima na velikog glumca čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 4. februara.

https://www.nstore.rs/product/elektronsko-pdf-izdanje-nedeljnika-br-473-od-4-februara/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.