Gledao sam sednicu Skupštine i izlaganje Nebojše Stefanovića o ocu i trgovini oružjem. Tada sam znao da moram da progovorim: Ispovest Aleksandra Obradovića u novom Nedeljniku

10
Fotografija Nebojša Babić

Aleksandar Obradović je čovek koji je uzdrmao svet.

Njegovo otkriće afere “Krušik” jedan je od najvažnijih događaja protekle godine u Srbiji. U ovoj aferi javno su postale vidljive mnoge zloupotrebe u sistemu nabavki namenske industrije. Autentičnim papirima su dokumentovane sve privilegije koje uživa finansijer SNS-a Slobodan Tešić, osobe sa američke “crne liste”, ali i Goran Todorović, vlasnik firme GIM, inače osoba koja je u bliskim poslovnim odnosima sa ocem ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Ukazano je na razaranje državnih firmi stranačkim zapošljavanjem, ali i na bahatost izabranih predstavnika vladajuće stranke i enormno bogaćenje onih koji su, navodno sposobni, za rešavanje problematične srpske namenske industrije.

I to je sasvim dovoljno da redakcija Nedeljnika za ličnost godine proglasi osobu koja je sve pokrenula, ali otkrića koja je izneo Aleksandar Obradović (40), terminer proizvodnje u valjevskom “Krušiku”, daleko prevazile okvire unutrašnje politike.

Bio je 25. oktobar 2018. godine kada je Obradović na televiziji gledao sednicu Skupštine Srbije i izlaganje ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Ministar je, demantujući navode o trgovini oružjem, rekao da njegov otac nije prodao ni jedan jedini metak.

“To me je poguralo. Imate sve informacije u svojoj glavi i ne možete više to da gledate. Nisam možda promišljao na pravi način o posledicama za porodicu, možda je trebalo da budem više odgovoran, ali to je bio krik savesti toliko glasan da sam shvatio da nema žmurenja na ovo”, ispričao je Obradović za Nedeljnik.

Došao je do istraživanja bugarske novinarke Diljane Gajtandžijeve i njenog ranijeg teksta o 350 takvih letova.

“U martu ove godine kontaktiram s njom, jer sam bio razočaran što se ništa ne dešava.”

U njoj je, kaže, video idealistu koji se bori protiv toga da oružje završi na ratištima, ali ga je pridobila kada mu je ispričala da je na sirijskom ratištu raketa “grad”, bugarske proizvodnje, pala pored i umalo je usmrtila. Dodatno, poslala mu je slike dece koja su nastradala u Jemenu od mina iz “Krušika”.

“To je još jedan razlog koji me je podstakao da sve otkrijem. Pa mora li to oružje iz moje fabrike da završi na tim teritorijama? Znam da će se kupiti iz druge fabrike ako se ne kupi iz naše, ali nikad do tada nisam imao taj prigovor savesti. Ne razmišljate na taj način sve dok ne vidite šta to izaziva. Znate da oružje ne sme da bude tamo, da država treba da obustavi isporuku, ali znate da 11.000-12.000 ljudi živi od toga. Vagate šta da uradite, ali vam slike te dece uvek prevagnu.”

Velika ispovest Aleksandra Obradovića objavljena je u novom Nedeljniku koji je na svim kioscima od četvrtka, 19. decembra. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici

Svi čitaoci Nedeljnika dobijaju dva poklona: Knjigu “Stvari koje Srbi vole” i Mond diplomatik na srpskom jeziku

10 KOMENTARA

  1. Mihailo… Delimicno si u pravu, ali ne potpuno… Igrom slucaja malo sam radio na ovakvim poslovima pa sam malo i upucen. Komisiona firma GIM je pre 15-tak godina bila minorni komisionar… Samo radi znanja.

    • Ja sam samo pokušao da objasnim kako se takva roba prodaje jer baš niko to nije hteo da objasni a to je najvažnija informacija o prodaji ovakvih proizvoda. Drugo nijednu firmu nisam spominjao. To mi nije ni bila namera… Iz vašeg komentara logičan je zaključak je da kad neka firma dobro radi više od 15 godina i da napreduje. I, najvažnije informacija takva firma svoju prodaju, posredovanje ostvaruje na INOSTRANOM TRŽIŠTU i mora da ima svoje veze u inostranstvu a nikako u zemji.

  2. Postoji veliki problem u razumevanju trgovine oružjem. To nije kao na kvantašu. Dođe nakupac i otkupi nešto i on je sada VLASNIK toga što je kupio i može da preproda kome hoče i za koje pare proceni i to je SAMO njegov profit. U trgovini oružjem vlasnik je proizvođač i on daje šansu nekoj firmi da proda njegov proizvod i firma koja prodaje pokušava da proda po najpovoljnijoj ceni jer od te ostvarene cene ona dobija samo proviziju jer nikad nije bila vlasnik proizvoda. To se zove komisiona prodaja. To je prvi nesporazum. Drugi nesporazum je što je dotični skupljao podatke više godina i onda ih plasirao u inostranstvo…To se zove špijunaža. Da li se namerno brkaju lončiči?

    • Закон о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција, II. Положај функционера, Основна правила о вршењу јавне функције, Члан 4. Функционер је дужан да се повинује происима који уређују његова права и обавезе и да ствара и одржава поверење грађана у савесно и одговорно вршење јавне функције. Функционер НЕ СМЕ бити ни у каквом односу зависности према лицима која би могла утицати на његову непристрасност у обављању јавне функције, нити КОРИСТИТИ ЈАВНУ ФУНКЦИЈУ ЗА СТИЦАЊЕ БИЛО КАКВЕ КОРИСТИ ЗА СЕБЕ ИЛИ ПОВЕЗАНО ЛИЦЕ. Повезаним лицем, према овом закону, сматра се брачни или ванбрачни друг функционера, крвни сродник функционера,…Бранко Срефановић није могао да буде ни ПРОДАВАЦ, ни КОМИСИОНАР,… нити било шта друго у овој ствари. Ту нема никаквих побрканих лончића, још мање некаквог неразумевања. Све остало, да ли је то откривање службене тајне, или чак и шпијунажа, ме као пореског обвезника не занима, уколико се ова чињеница, као и чињеница о катастрофалним финансијским резултатима “Крушика” , узроковане оваквим “комисионим” уговорима докажу. Ту банду треба коначно раскринкати, позатварати и кључеве бацити у Саву.

  3. Ovaj glupi Aleksandar nezna nista.Mama mu je svasta radila u Krusiku.Njih dvoje nemogu da zaborave svoje lepe dane kad su radili sta su hteli.On treba da robija lepo staje radio.

    • Tri braka si rastavio “neznam” jos nisi…
      Prvo u skolu pa onda komentarisi.
      Verovatno sa tim znanjem i radis u javnom preduzecu i gledas kako da prevaris sistem i stavis jos koji dinar u svoj dzep.
      Daj Boze da nam je jos takvih poput Aleksandra, a ne vas parazita, sendvicara. Niste vi bogom dani, proci ce i vase.

  4. “…razaranje državnih firmi stranačkim zapošljavanjem, ali i na bahatost izabranih predstavnika vladajuće stranke i enormno bogaćenje onih koji su, navodno sposobni, za rešavanje problematične srpske namenske industrije.” Ово је ошште место “Александомикса”, -економске политике коју предводе: необразовани, бахати и услед тога, веома агресивни ликови, регрутовани искључиво по том основу. У тај круг државних фирми свакако треба укључити и један број тзв. приватизованих разноразним комбинацијама, која су на путу суноврата, без повратка.

Comments are closed.