“Gledam snimak tog finala i onaj gol, preznojavam se iako znam kako će se završiti”: Milinko Pantić o Atletiku, Partizanu i “najvažnijem trenutku u karijeri”

0
Jorge Gonzalez / Zuma Press / Profimedia

Legendarni fudbaler Atletiko Madrida Milinko Pantić u intervjuu za španski As prisetio se najblistavijih momenata karijere.

Pantić je osvojio duplu krunu sa Atletikom iz Madrida, njegov gol protiv Barselone u funialu Kupa Kralja se najviše pamti, a sada je Špancima govorio o emotivnoj vezanosti za Partizan. Pantić je šest godina nosio dres Partizana u seniorskom pogonu, put ga je potom vodio u Grčku, pa u Atletiko Madrid gde je dostigao svetsku slavu.

Na tadašnjem Visente Kalderonu pobeđivao je i najveće igrače toga doba, golovima i asistencijama vodio Jorgandžije do duple krune. Obožava Atletiko i dan danas. Ali mu je u srcu i dalje – Partizan. Španci su se začudili kako do sada nije dobio neki konkretan trenerski poziv u Srbiji.

“Iz zemlje sam otišao 1991, pre 30 godina. Ja sam stranac u Španiji, Srbiji, svuda. Čak više nego ovde. Bilo je kontakata, ali sam zainteresovan samo za Partizan, moju najveću ljubav posle supruge i ćerki. Bilo je nekih poziva iz Grčke, ali bez konkretne ponude. Imam prednost što govorim grčki. Govorim i španski, ruski, slovenske jezike, malo engleskog i francuskog”, rekao je Pantić u intervjuu koji je preneo Mozzart sport.

U subotu veče se igralo finale španskog Kupa, što je podsetilo Pantića na utakmicu od pre 25 godina kada je u dresu Atletika osvojio trofej protiv Barselone i to golom koji je postigao u produžetku (1:0).

“Otkriću vam tajnu. Nikada nisam gledao snimak tog finala sve do pre nekoliko meseci, zajedno sa suprugom i ćerkama. Mučio sam se kao pas, bio sam sav znojav, bez obzira što sam znao kako će se završiti. U prvom poluvremenu nisam pipnuo loptu. Trčao sam kao pile bez glave. U drugom da. Počeo sam da igram i Krojf mi je odredio flastera koji me je svuda pratio – Rožera. Bio je to najvažniji trenutak moje karijere. I gol u produžetku”, rekao je Pantić.

Gol je postigao glavom, što je bilo retkost, kako je istakao, u njegovoj karijeri. On je opisao da je njegov stil igre bio da ne trči mnogo, već “mozgom”.

“Razmišljao sam za ceo tim. Meni je smešno da gledam statistiku koliko je koji igrač pretrčao. Zanima me šta je uradio za to vreme na terenu. Moja ideja idealnog veziste je da postigne najmanje deset golova i to zahtevam u ekipama koje treniram. Nismo svi isti, trebalo bi da “trčiš” mozgom, a mnogo je fudbalera koji pokušavaju da rade nešto što ne znaju i to je loše za tim”, rekao je Pnatić.

Kada je Pantić došao u Atletiko 1995. to je bilo iznenađenje za sve. Došao je anonimus, a kako je istakao, njegovo prezime u Španiji niko nije znao. Rekao je i da je večno zahvalan Radomiru Antiću što je verovao u njega i ukazao mu poverenje.

“I onda sam došao i osvojili smo duplu krunu. To je sudbina. Uvek kažem da mi fudbal mnogo toga duguje. Nisam ostvario ni 30 odsto mogućnosti. Kao trener ni 10 odsto. Fudbal mi mnogo duguje. To je spektakularan dug. I ovo nije ni preterivanje, ni arogancija”, rekao je Pantić.