Kako smo se mi osećali? Teško mi je osvežiti sećanja posle više od 60 godina. Znam samo da se čovek oseća kao omađijan idejom atentata, da samo na to misli; kad je saznao, gde mu je određeno mesto i vreme, kad će tuda proći Ferdinand, sve su misli upućene na to mesto i na to vreme. Koliko je utvrđeno mesto i vreme za takvo delo važno vidi se iz ovog slučaja.
Predveče uoči Vidovdana, neki od nas šetali smo ulicom ispred hotela „Evrope“. Naišao je Ferdinand sa ženom. Išao je u radnju orijentalnih ćilima preko puta hotel „Centrala“, da kupuje ćilime. Gledali su ga svi pa i oni, koji su se spremili da ga napadnu sutradan. Gavrilo Princip je sedeo pred „Centralom“ sa nekim prijateljima i pio kafu, kad je Ferdinand sa ženom izlazio iz auta bez ikakvog obezbeđenja i ušao u radnju da kupuje ćilime. Princip je u džepu već imao revolver, s kojim će ih sutradan ubiti. Međutim, sad se nije ni pomakao, nego ih je kao i ostala publika radoznalo posmatrao. Da li je bilo kakvih smetnji ili kakve opasnosti od strane sarajevske policije? Ne sećam se da je iko ma napomenuo da je policija na oprezu, i da se od nje treba čuvati.
Docnije sam čitao razna tumačenja zašto je policija u Sarajevu dozvolila da se od takvih ljudi, gimnazijalci, i na takav način, izvrši atentat, na tako visoku ličnost, sa tako velikim posledicama. Ne bih se složio da je u tome bilo neke zlonamernosti i planske nebrige iz političkih razloga. Pitanje je mnogo jednostavnije no što se na prvi pogled i misli. Niti austro-ugarsko političko i vojno rukovodstvo, niti njihove vlasti u Bosni nisu očekivali ovakav doček prestolonaslednikov u Sarajevu. Čuli su oni za nemire u tim pokrajinama, ali nisu ni pomišljali da će se ići do atentata na prestolonaslednika. Bila je posledica osećanja prepotentnosti, svojstvenoj ovim krugovima prema nama i neke vrste nebrige što se javlja u austriskoj birokratiji i vojnoj i građanskoj od starih vremena.
Nema nikakvih dokaza da se iz Beča bilo od vojnih bilo od građanskih vlasti izdala stroga naređenja, da se preduzmu oštre mere za zaštitu prestolonaslednika i njegove žene kad dođu u Bosnu. Kako se olako gledalo na tu stvar, vidi se ne samo iz izbora dana posete njihove Sarajevu, Vidovdan 28. juna, i slabe policijske mere prilikom njihova dolaska i prolaska kroz grad. Sa mnogo više predostrožnosti i policijskih mera ipak se 1910. dočekao i ispratio car Franjo Josip, kad je dolazio u Bosnu.
Sećanja se nalaze u rukopisnoj zaostavštini profesora Čubrilovića koju je zaveštao Arhivu SANU u Beogradu. Zavedena su pod signaturom br. 14.731. Čubrilović ih je napisao u posebnim sveskama, kojih ima ukupno devet.
I sada prvi put izlaze u javnost – onako kako su napisani, uz minimalne lektorske intervencije…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU MAGAZINA „ISTORIJA“ KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ NEDELJNIK OD ČETVRTKA 22. OKTOBRA. DIGITALNA IZDANJA DOSTUPNA NA NSTORE.RS
