Gasi kamere, predsednik govori

Kako je najvažnije izbore u ovoj deceniji propratila američka štampa? Da li su "mejnstrim mediji" u političkoj borbi zauzeli strane i prešli granice profesionalizma? Koje su lekcije koje je naučilo američko novinarstvo, i da li je išta od toga primenjivo u Srbiji?

0
Credit line: Polaris / Profimedia

Postoji teorija – kao i mnoge slične, lepo ju je čuti, ali nije tako lako dokaziva – po kojoj su najgore godine za neku državu i društvo, posebno što se tiče medijske scene, najbolje godine za novinarstvo. Mnogi će i danas reći da je poslednja velika generacija novinara u Srbiji stasala devedesetih, za vreme Miloševićevog režima, kada se za napisanu reč i doslovno mogla izgubiti glava. Princip “no news is good news” nikada nije bio primenjiv u novinarstvu, a posebno ne na ovim prostorima. Devedesete su bile i svedočenje o hrabrosti, i zamajac mnogim mladim ljudima da upišu studije novinarstva ili da se njime bave, a tiraži “opozicionih medija”, kako ih je (i) tada nazivala vlast, rasli su obrnuto proporcionalno padu tiraža onih listova koji su išli niz dlaku sistemu.

Nešto slično dogodilo se u Americi kada je pre četiri godine izabran Donald Tramp. Antagonistički stav predsednika prema onome što je isprva nazivao “mejnstrim medijima”, pa grublje “fabrikama fejk njuza”, a potom, mnogo ozbiljnije, “neprijateljima naroda”, polarizovao je medijsku sliku u Sjedinjenim Državama ali je, možda i ne toliko paradoksalno, pogodovao i jednoj i drugoj strani, ako strana u novinarstvu uopšte sme da bude.

Dok je Foks njuz, televizija koja je propagirala Trampov pogled na svet i bila jedna od najzaslužnijih za “besplatnu reklamu”, uživala u dotad neviđenim rejtinzima, na drugom kraju političkog spektra događao se jednako veliki uspon “Fake news CNN-a”, kako ga je u svojim tvitovima zvao lider najmoćnije države na svetu. CNN je u 2017, prvoj godini Trampovog mandata, imao više gledalaca nego u bilo kojoj drugoj godini od osnivanja (1980. godine). I naredna televizijska sezona bila je gotovo jednako uspešna, sa gledanošću tik ispod one iz 2017. i iz 2003, godine rata u Iraku, kada je ceo svet bio prikovan za televizijske ekrane.

To što su samo istinski “ratne” godine mogle da se porede sa borbom za rejtinge i za sve kraću pažnju gledalaca, stalno na udaru “brejking” vesti na svojim telefonima, govori mnogo o medijskoj i društvenoj sceni u Americi, a potom i u celom svetu, nakon što je populistički talas Bregzita i Trampa zapljusnuo gotovo svaku “etabliranu” demokratiju. (Cinici bi rekli da je Srbija, posebno medijskom polarizacijom i podelama na “vaše” i “naše”, i tu prednjačila.)

I štampi su pogodovali ovakvi odnosi. Najugledniji list u Americi, Njujork tajms, doživeo je nakon izbora 2016. nešto što su stručnjaci kolokvijalno nazvali “Trump bump”: samo od dana izbora, 8. novembra 2016, pa do kraja tog meseca, Njujork tajms je dobio 132.000 novih plaćenih pretplatnika, što je bilo deset puta više nego za isti mesec prethodne godine. Između novembra 2016. i kraja juna 2018, akcije The New York Times Company na berzi beležile su veći rast – 141 odsto – od deonica kompanija kao što su Apple, Amazon i Facebook.

“Ljudi koji se pretplaćuju na Njujork tajms i čitaju ga jesu uglavnom ljudi koji se protive Trampu, koji ne misle da je ono što u novinama piše ‘fejk njuz'”, naveo je Robert Šapiro, profesor političkih nauka sa Univerziteta Kolumbija.

Četiri godine kasnije, malo se toga promenilo u medijskoj slici, mada se mnogo toga promenilo prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru za nama, kada je Džo Bajden pobedio Donalda Trampa i iselio ga iz Bele kuće.

U izuzetnoj i najčudnijoj od svih godina, kada je od broja informacija o planetarnoj pandemiji bio veći samo broj dezinformacija, kada su i mediji morali da menjaju svoj modus operandi, kada se gotovo sve, pa i traženje sagovornika, preselilo na internet, zabeležen je najveći broj birača na predsedničkim izborima u istoriji; u isto vreme, prvi put u novijoj istoriji, ishod izbora doveden je u pitanje, i to sa samog vrha. Tramp nije priznao poraz, nije – u maniru najbolje tradicije američke politike – čestitao svom rivalu, niti omogućio mirnu tranziciju.

Kako je sve to propratila američka štampa? Da li su “mejnstrim mediji” u ovoj političkoj borbi zauzeli strane i prešli granice profesionalizma? Koje su lekcije koje je naučilo američko novinarstvo, i da li je išta od toga primenjivo u Srbiji? Da li je zaštićeno svetilište zvano “prvi amandman”, koji je u isto vreme i veliko obeležje američke demokratije i privilegija koju ljudi u totalitarnim ili sistemima koji koketiraju sa autoritarizmom imaju malo, ili nemaju uopšte?

Kada je Tramp na bini prvi put izustio da je “pobedio”, ali i da je na izborima “pokraden”, producenti najvećih američkih televizija, poput ABC-ja, CBC-ja i NBC-ja, isključili su se iz prenosa, a CNN i njemu naklonjeni Foks njuz su odmah posle priloga imali komentar da “predsednik ne govori istinu”.

Nekoliko dana kasnije, voditelj Foks njuza Nil Kavato je u programu uživo prekinuo izlaganje Kajli Mekeni, članice Trampove administracije zadužene za medije, u trenutku kada je optužila demokrate da “podržavaju izbornu krađu”. Kavato je zahtevao “preciznost” i “detalje” koji bi potkrepili optužbu. U suprotnom, kako je istakao, “savest mu ne dozvoljava da nastavi emitovanje izlaganja”.

Dok je potez Kavata ocenjen pozitivno, o prekidanju Trampovog obraćanja uživo zbog neutemeljenih tvrdnji o izbornoj krađi postoje različita mišljenja. Docentkinja na Fakultetu političkih nauka dr Milica Kulić za Nedeljnik kaže kako je neupitno da novinar ne bi smeo da dozvoli laži i obmane u javnom prostoru, ali da je način na koji to čini ono o čemu se može debatovati, odnosno, kada novinar prestaje da bude novinar, a postaje aktivista.

“Nisam pobornik ovog pristupa, zato što plasiranje lažnih vesti/dezinformacija podrazumeva nameru da vas neko obmane. To što ćete prekinuti nekoga, u ovom slučaju predsednika, da izgovori obmanu, ne znači da ćete sprečiti publiku da bude obmanuta. Građani treba da znaju stavove onoga ko donosi odluke o njima – čak i da su pogrešni ili lažni. U slučaju Trampa, a uzmimo samo ono što je govorio o kovidu, videli smo da stavovi mogu da budu i vrlo opasni. Ali građanin toga mora da bude svestan. Zato sam više za metod da novinari, ako se odlučuju za prenos, puste predsednika da izgovori, a onda ga suoče sa tvrdnjama za koje misle da su lažni. Videli smo i jednu ekspresnu proveru – gde su redakcije u realnom vremenu osporavale ono što je predsednik rekao. Ako je tako, redakcija može da pomogne svom novinaru da odmah postavi sva ta pitanja i da čujemo odgovore”, kaže Milica Kulić.

Asistent na Fakultetu političkih nauka (FPN) i urednik portala “Američki izbori.rs” Stevan Nedeljković pratio je izveštavanje medija o predsedničkim izborima u SAD. Nedeljković kaže da prekid programa za vreme Trampovog obraćanja predstavlja možda i najradikalniji korak, ali ne i iznenađujući, imajući u vidu celinu odnosa Tramp-mediji koji traje od njegove predsedničke kandidature 2015/2016. godine.

“Odnos se može posmatrati dvojako. Mediji nisu pružili šansu Trampu, ali nije ni on njima, neprestano ih targetirajući kao ‘lažne’, ‘nečasne’ i instrumente u rukama ‘radikalne levice’. Takođe – i verovatno značajnije – u atmosferi visokih tenzija u američkom društvu, neodmerene i neutemeljene tvrdnje stvaraju podlogu za nemire ogromnih razmera. Imajući u vidu i izjave aktuelnog predsednika koje su podgrevale sumnju u mirnu tranziciju vlasti, što predstavlja temelj demokratije u SAD, odluka medijskih kuća da prekinu Trampovo obraćanje nije nerazumna ni sasvim neopravdana, ali je prekomerna. Čini se da su CNN i Foks njuz odabrali ispravniji pristup, emitujući obraćanje do kraja, uz iznošenje komentara o (ne)opravdanosti predsednikovih stavova”, kaže Nedeljković za Nedeljnik.

Najvažniji izbori na svetu u, kako Amerikanci često ističu, najstarijoj demokratiji, od predizborne godine kada na proleće ili leto kandidat najavljuje svoju kandidaturu, pa sve do dana izbora i inauguracije novog predsednika u trećoj nedelji januara, pod lupom su medija koji bi trebalo istraže sve tvrdnje kandidata i ispitaju njihove programe. Praćenje rezultata izbora u 50 saveznih država iz minuta u minut je poseban spektakl i u tom segmentu američki novinari su “za koplje” ispred ostatka sveta. Precizne analize i poređenja u višednevnom maratonu, a setimo se izveštavanja novinara CNN-a Džona Kinga, jesu za divljenje. Međutim, karakteristika američkih medija je i otvoreno zauzimanje “strana”, pa tako, recimo, Vašington post otvoreno podržava Bajdena, a Vašington tajms Trampa. Docentkinja na Fakultetu političkih nauka Milica Kulić kaže da je jedna od karakteristika američkih novinara i takozvano “novinarstvo mišljenja” (opinion journalism).

“To je model u kome mišljenja i komentari snažno dominiraju, katkad i nad faktima, i koji se razlikuje od evropskog modela koga ponekad nazivaju ‘fektčekeri’. Takođe, bitan momenat je i snažan i ekspresivan rečnik. Na primer, da voditeljka ABC-ja Sani Hostin kaže da je Tramp pokazao da je ‘rasista’ i ‘homofob’ i da je, uprkos tome, 50 odsto glasača okrenulo glavu na drugu stranu i glasalo za njega što smatra ‘sebičnim i neameričkim’. Tramp takođe smatra novinare ‘neameričkim’, antisistemskim elementima, često ih vređajući na ličnoj osnovi. Važne karakteristike su i debata, ali i pseudoinstitucionalna borba protiv dezinformacija, gde kompanije – Tviter i Fejsbuk – upozoravaju na sadržaj, brišu tvitove predsednika. Lažne vesti su opasne, ali da li smo zaista, kao civilizacija, toliko pasivni u promišljanju da nam treba upozorenje pored svake napisane rečenice”, ističe Milica Kulić.

Protesti “Black Lives Matter” (Životi crnaca su važni), nastali nakon brutalnog policijskog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda, samo su jedna od linija podela američkog društva. Čini se da je ekstremna Trampova polarizacija u političke svrhe dovela do kulturnog i socijalnog otuđenja među ljudima. Asistent na Fakultetu političkih nauka Stevan Nedeljković objašnjava da su od svog nastanka mediji bili odraz stanja u društvu. Tako i u podeljenoj Americi, koncept “podeljeni mediji, podeljeno društvo” preliva se i na medije.

“To je realnost, na duži rok. Gotovo da nema političko-ekonomsko-socijalnog pitanja oko kog ne postoji dubok jaz između republikanaca i demokrata. Od zdravstvenog osiguranja, do poreske politike. Narušen je čak i višedecenijski konsenzus u oblasti spoljne politike. Faktičko postojanje dve Amerike, realnost su i dva američka odraza. Upadljivo je bilo da mediji naklonjeni Bajdenu nisu ni izvestili o mogućoj trgovini uticajem Hantera Bajdena, sina izabranog predsednika. Takođe, ništa manje nečasno nije bilo nekritičko posmatranje neodgovornog upravljanja krizom izazvanom virusom korona od medija koji podržavaju Trampa”, naglašava Nedeljković.

Posledica polarizacije medijske sfere za “narod” i “elitu” pelcer je koji je manje ili više uspešno iz SAD presađen i u druge krajeve sveta. Karakteristično za zemlje Istočne Evrope, ali i na Balkanu, posebno je interesantno kako su mediji nekih zemalja članica Evropske unije potpali pod optužbe populističkih lidera da rade za “korumpirane bogataše” i predstavljaju “nepatriotski faktor” koji destabilizuje zemlju. Kako ističe docentkinja na Fakultetu političkih nauka dr Milica Kulić u svom naučnom radu “Populistička komunikacija u doba post-istine: komparativna analiza postupanja s novinarima Donalda Trampa i Aleksandra Vučića”: “Mediji su od apela Noama Čomskog da preispituju, došli u poziciju da ne postavljaju pitanje, jer će biti okarakterisani kao antisistemski faktor”. Sloboda medija je ponovo dovedena u pitanje, a možda i poslednja velika generacija srpskih i balkanskih novinara i urednika stasala je upravo u periodu kada je sloboda medija bila najugroženija, tokom devedesetih.

“Model podeljenih medija u podeljenom društvu se uklapa tamo gde je prisutan populizam. Pojednostavljeno, novinari žele da ugroze poredak i volju običnog naroda. Kritički orijentisani mediji i prijateljski nastrojeni mediji trude se da okupe svoju publiku oko svoje ideološke matrice. Ipak, drugačija su vremena i drugačija je pozicija Srbije u odnosu na globalni kontekst, kada poredimo sa devedesetim. Medijskim radnicima u Srbiji ne ide naruku globalno loše stanje u medijima i prema medijima, a druga otežavajuća okolnost je to što su ta velika imena potpuno razočarana u novinarstvo, što obeshrabruje one koji žele time da se bave. Sa druge strane, imamo veliki broj studenata novinarstva, ali nisam sigurna da imaju i veliku želju da se bave novinarstvom. Mnogo je toga što im stoji na putu i previše je onih koji ih od profesije odvraćaju. Neko profesiju mora i da popravi. Mladi generalno malo prate tradicionalne medije. Stoga, mi treba da naučimo da razmišljamo kao mladi koji ulaze u tu profesiju – mi više ne gledamo na medije, medijske agende i novinarske proizvode na isti način”, kaže dr Milica Kulić.

Vašington post na svom portalu ima moto “Demokratija umire u tami”. U eri kada je, kako je to primetio američki istoričar Danijel Borstin, “istina ustupila mesto veri”, kada populisti igraju svoju igru i debate postaju predstave bez argumentovane rasprave, sadašnjost i budućnost medija ne izgledaju svetlo, a demokratija stabilno.

“Majkl Šadson u svojoj knjizi ‘Zašto su demokratijama potrebni mediji koje ne vole’ tvrdi da se uloga novinara zasniva na svesti i potrebi da održi zdrav društveni sistem. Međutim, to ne znači da podrži određenu političku opciju i održava je na vlasti, smatrajući je ‘zdravom’ (tako smo i stigli tu gde jesmo), već da kontroliše, jer ima takvu moć. U komentaru na tu knjigu, jedan od teoretičara zapisao je: ‘novinarstvo je opstajalo i kada demokratija nije, ali novinarstvo, kao takvo, ne produkuje demokratiju’. Ja se sa tim slažem”, zaključuje Milica Kulić.

Projekat “Uloga slobodnih medija u razvoju demokratije” podržala je Ambasada SAD. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD već isključivo autora.