Postoji neka posebna melanholija vezana za sportska takmičenja: ništa nije uzbudljivo i novo kao početak Svetskog prvenstva u fudbalu, i ništa ne ostavlja prazninu kao prvo jutro nakon finala. Živeo si u tom ritmu mesec dana, navijao si unutrašnje i prave satove po utakmicama, i sada malo ne znaš šta da radiš sa svim tim vremenom.
Osećam se tako svakog februara, nakon što se Superboulom završi sezona američkog fudbala. Naložićemo se, drugar i ja, na taj za nas posve novi sport u onim dugim studentskim noćima, kada na malenom ekranu – nije nam smetalo što je TV bio veličine današnjih telefona, pa ni to što nije imao daljinski upravljač; nemate pojma koliko je čovek spretno biće i šta sve može da uradi nogama kada ga mrzi da ustaje! – nije bilo ničega drugog sportskog u toku noći.
Putevi će nam se, doduše, vrlo brzo razići i danas će on pričati da ga taj jajobol nikada nije zanimao; ja ću pak naći i klub za koji navijam (Pitsburg, jer je ličio na Liverpul upravo zato što naoko nije imao dodirnih tačaka sa Liverpulom; ali u Benu Rotlisbergeru sam video Stivena Džerarda, a u priči o legendarnoj prznici Čaku Nolu, čija biografija danas zauzima posebno mesto na onoj Ikeinoj polici koju imamo ama baš svi, videću mešavinu Šenklija i Pejslija) i nastaviti da pokušavam da ga razumem.
Poslednjih godina je gledanje NFL-a postalo pravi ritual: nedeljom uveče od 19 časova sam nedostupan: na velikom ekranu je jedna utakmica, na manjem ekranu je RedZone, u ruci je telefon za praćenje društvenih mreža i komentarisanje; ponedeljkom ujutru na putu do posla slušam podkast i proživljavam opet sve ono od sinoć, posebno ako sam, a jesam, zaspao na samom početku Sunday Night Footballa.
Drugi imaju nedeljni ručak, ja imam nedeljni fudbal…
NFL me „radi“, shvatio sam to i protekle jeseni, zato što sam u njega investiran, ali nisam digao kredit i upao u dugove i sada se akam sa zelenašima: tim za koji navijam može da izgubi – što i čini – a da se ne potresem i da mi to ne odredi naredne dane i da ne moram da se pokrijem preko glave; dovoljno sam zainteresovan da se mogu nazvati „fanom“ i dovoljno udaljen da sve i dalje mogu da posmatram kao spektakl, zabavu i vraški dobru televiziju.
Sada je jasno zašto mi Superboul nije tek jedna obična utakmica; obuzme me, svakog februara, tuga koja može da se meri sa krajem Mundijala, već sada mi je čudno što ću naredne nedelje biti kod kuće i prevrtati kanale i neće biti američkog fudbala i na skupo plaćeni Game Pass će se uhvatiti paučina; i moraću, jadan, opet da gledam ovaj „naš“ fudbal…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 12. FEBRUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
