Svi kilometri koje pređemo svakog leta samo su dug detinjstvu. Jedna crtica u priči o matorim ljudima na festivalima; o malim gradovima, nalik na velike, preterano uglancane industrijske zone, u kojima će naše beogradske tablice na prvom semaforu neko iz austrijskog „mercedesa“ pozdraviti s tri podignuta prsta i veselim trubljenjem. Neka vrsta hodočašća onome što smo nekada bili, prilika da napravimo predah od svojih Jako Ozbiljnih Poslova; pa ako se sretnemo sa Pavišom i ostalim drugarima iz Hrvatske u onom šatoru koji zovu „dnevna soba“, fakat je dobro, šta čovek može više da traži od dva-tri letnja dana krcata muzikom i maliganima?
Odavno sam se okanio primisli da muzika može nešto da menja. Ako je važna, važna je lično, u stihu zbog kojeg ćete pomisliti na nju, u refrenu zbog kojeg ćete otvoriti prozore automobila i zajedno dozivati leto, u riffu koji će vas naterati da mrdate svojom diskus-hernijom.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 22. JUNA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Tagovi
