Bio je četvrtak, osam sati ujutru, vrane su bile uobičajeno bučne u to doba dana, Fric se probudio, gledao je u plafon i slušao je ptice. Iako je bila polovina septembra, i dalje je mogao da spava pored otvorenog prozora, što ga je činilo srećnim, onda je video da na sebi ima ružičastu svešteničku mantiju, pa se nasmejao, pogledao je ka plafonu i rekao: „Igraj se sa mnom, spreman sam na sve, kolut napred, kolut nazad, reci šta treba.“ Zatim je ustao iz kreveta, ali onda se zgranuo. Video je Dobrilu na drugoj polovini kreveta kako spava, i video je njene torbe i kofere kod vrata, zatim je opet pogledao gore, ka plafonu, i rekao: „Ovih desetak dana bez bližnjih sam shvatio kao blagoslov, zahvalan sam ti na tome, ali barem neki znak da sam dobio da je mom praznovanju kraj.“ Zatim je zaobišao krevet, prišao je Dobrili, uhvatio je za rame i prodrmao je, Dobrila je otvorila oči, pa je Fric rekao: „Nije da te nisam očekivao, nadam se da ti je prijalo na moru, ali ovde te čeka sve isto, dakle, još jedan krug da se obiđe u životu, i to sa mnom. Kad si stigla?“
***
Ceo tekst nove kolumne Srđana Valjarevića „Fric i Dobrila“ objavljen je u novom broju Nedeljnika od četvrtka 15. septembra. Digitalno izdanje i pretplata na Nedeljnik dostupni su na Nstore.rs
