Bio je petak, pola pet ujutru, još nije svanulo, a nije ni bilo blizu svanuća, sunce je tek za dva i po sata trebalo da se pojavi, tek negde oko sedam sati ujutru, dakle, bio je mrkli mrak u beogradskom naselju Konjarnik, ali i ne samo tu, već i u naselju Braće Jerković, na primer, ili na Miljakovcu, retko koja sijalica je gorela, a isto je bilo i na celoj opštini Zvezdara, kao i na Paliluli, Vračaru, Voždovcu, a i ne samo tu, bio je mrak širom Balkana, u Mostaru, kao i u Skoplju i Sarajevu, ili u Novom Sadu i Splitu, pa i dalje, u Sevilji ili Minhenu ili Kopenhagenu, širom Evrope je bio mrak. A onda je jasno da je i u stanu bio potpuni mrak, i u spavaćoj sobi u kojoj su spavali Fric i Dobrila. Ništa se nije videlo, i ništa se nije ni čulo. Međutim, neko se ipak po stanu šunjao, otvorio je vrata od spavaće sobe, prišao je polako krevetu, i to onoj polovini na kojoj je spavao Fric, i onda je zasvetlela lampa sa mobilnog telefona, jako i usmereno svetlo koje se nije rasipalo van svog cilja, a cilj je bio jasan, svetlost je bila naciljana direktno u Fricovo desno oko. Taj koji se prišunjao krevetu i držao telefon u ruci bio je Mate. I pomerao je lampu malo u desno, a malo u levo oko, šarao je, kako se to lepo kaže. Fric je počeo da trepće, obrve su mu se pomerale, a onda je otvorio oči. Mate je usmerio lampu nadole, ka podu, i rekao: „Je l’ bi mogao da ustaneš, potreban si mi kao nikad do sad?“ Tu je Fric već progledao na oba oka, jedva, ali je ipak progledao, i onda je rekao: „Ovo liči na jedan od ključnih momenata u tvom životu?“ Onda je Mate rekao: „To je možda i tačno.“ Fric je gledao u Matu, nazirao ga je, pa je rekao: „Kad bi mi samo dao neki nagoveštaj?“ Onda je Mate rekao: „Imam neke rupe u knjizi koju pišem, a ova mi je najveća.“ Onda je Fric pitao: „Je l’ bar znaš o čemu se radi u toj rupi?“ Onda je Mate rekao: „Znam, tu se radi o tvojoj bolesti.“ Onda je Fric nešto glasnije izgovorio: „Molim?!“ I tu je Dobrila počela da se pomera, i okrenula se ka Fricu, Mate je iskrenuo svetlo na telefonu i usmerio ga je ka podu ispod kreveta, onda je Dobrila u polusnu pitala Frica: „S kim to razgovaraš?“ Onda je Fric rekao: „Sa Mir-Jam.“ Onda se Dobrila okrenula na drugu stranu i ponovo zaspala. Onda je Mate pitao: „Ko ti je Mir-Jam?“ Tu je Fric rekao: „A o kojoj mojoj bolesti da pričamo?“ Onda je Mate rekao: „O tvom alkoholizmu, o tome najmanje znam.“ Onda je Fric rekao: „Što ne popunjavaš rupu svojom bolešću?“ Onda je Mate rekao: „Kojom mojom bolešću?“ Tu je onda Fric rekao: „Nekom od mentalnih.“ Onda je Mate rekao: „Ja bih te ipak molio da ustaneš i da pređemo u trpezariju.“ Fric je ćutao neko vreme, nije se ni pomerao, ali onda je polako ustao da ne probudi Dobrilu, i onda su Fric i Mate izašli iz sobe i ušli u trpezariju. Mate je upalio svetlo, uključio je laptop na stolu, a onda je prineo veliki bokal sa kafom i dve šolje, i kad su se smestili u stolice, Mate je rekao: „Hvala ti puno, ovo mi je jedno od važnijih poglavlja.“ Onda je Fric otpio gutljaj kafe i zapalio je cigaretu, pa je rekao: „Kako ti se zove poglavlje?“ Onda je Mate rekao: „Alkoholizam moga oca.“ Tu ga je Fric pogledao, pa je rekao: „Očajan ti je naslov, ne pristajem na razgovor.“ Onda je Mate rekao: „Evo ti laptop, ajde ti daj naslov.“ Onda se Fric premestio na Matinu stolicu i napisao je naslov: „Život bez alkohola je isto kao da si pčeli oduzeo cvet.“ Onda je Mate rekao: „Nema šanse, to nije moj književni stil.“ Onda se Fric ljutito vratio na svoju stolicu, sedeo je i pušio i pio je kafu, i samo je rekao: „Oduvek sam mrzeo jebenu književnost.“ Mate je buljio u ekran laptopa, i nisu više razgovarali. Fric je, inače, na sebi imao majicu na kojoj je pisalo ‘Nikad ne pružaj ono što se od tebe očekuje. Fric’. Mate je sedeo vidno nezadovoljan, a na njegovoj majici je pisalo ‘Nesklad je majka harmonije, kao drvo koje je niklo u pustinji. Mate‘. Ćutali su nekih desetak minuta, onda je Mate rekao: „Ako ostavim tvoj naslov, hoćeš onda hteti da pričaš?“ Onda je Fric rekao: „Možemo da probamo.“ Onda je Mate rekao: „Prvo pitanje glasi: koliko dugo nisi popio alkohol, i drugo: smatraš li sebe izlečenim od alkoholizma?“ Tu je onda Fric odgovorio: „Petnaest godina, neizlečen.“ Onda je Mate pitao: „Kako?“ Onda je Fric rekao: „Eto tako.“ Tu su se onda otvorila vrata od trpezarije i ušla je Dobrila, kosa joj je bila raščupana, oči su joj bile jedva otvorene, na sebi je imala majicu na kojoj je pisalo ‘Kad Fric lizne rakiju, kao kravi da si dao detelinu, a svinji bilo šta. Dobrila“. Onda je Dobrila rekla: „Imala sam noćnu moru.“ Onda su se i Fric i Mate zagledali u Dobrilu, pa je Fric ugasio cigaretu, ustao je i krenuo nazad u krevet, i na vratima je samo rekao: „Mate, sad imaš sve što tebi treba, neka ti Dobrila popunjava tu crnu rupu u knjizi, ipak ona zna mnogo više o tome.“
KULTNU KOLUMNU SRĐANA VALJAREVIĆA ČITAJTE SVAKOG ČETVRTKA U NEDELJNIKU
