Flojd, Šurda i propast socijalizma: Kada je sve pošlo naopako?

U doba uvođenja novih tehnologija sedamdesetih, mi smo povećavali zapošljavanje nestručne radne snage. Možda je simbol za Jugoslovena te propadajuće faze socijalizma Šurda, lik iz serije „Vruć vetar“. Lenji činovnik, živi sa babom i ujakom, dobija stan na prevaru. Možda Flojd? Simpatični grebator, bez posla i škole, koji pokušava da „na foru“ reši svoje životne probleme od trke, do fakulteta, vojske i braka? Nisu slučajno pekamski muljatori Rodni i Del Boj junaci naše poslednje predratne generacije

0
Fotografija: EPA/ATTILA KISBENEDEK

Pre svega, možda je pitanje iz naslova pogrešno. Ono podrazumeva da je nekada, u nekom trenutku, sve bilo u redu, dok odjednom, ili lagano, ništa više nije bilo kako treba. Goran Nikolić istroši grdne redove Nedeljnika dokazujući da „zlatno doba“, barem kada je privreda u pitanju, nikada nije ni postojalo. Možda je to doba ipak postojalo za društvo, ili za kulturu, ili za mogućnost obrazovanja i napredovanja? Da li je to mit? Ako nije, kada je bilo, i kada je prestalo?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, treba prvo da se odreknemo provincijalne zablude da su naše istorijske nevolje najteže na svetu. Kada upadnemo u to samosažaljivo raspoloženje, naše kukanje na istoriju najčešće kreće sa četiri motiva.

Prvi motiv je priča o velikom žrtvama. Koja je u velikoj meri tačna. Gubici Srba iz Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu su među najvećim gubicima bilo kog naroda u 20. veku. Isto važi i za Srbe u Hrvatskoj i BiH tokom Drugog svetskog rata. Međutim, natalitet je bio tako visok da je već početkom dvadesetih godina na teritoriji Kraljevine Srbije pre 1912. godine premašen broj stanovnika sa popisa iz 1910. godine. U BiH je broj Srba rastao do 1961. a u Hrvatskoj do 1971. godine. Dakle, Srbi su bili narod klan-nedoklan. Snagom rađanja su u velikoj meri nadoknadili zatiranja iz oba svetska rata.

Drugi motiv za žalbe na istoriju je stvaranje Jugoslavije, navodno protiv srpskih interesa. Toliko sam pisao o tome i na stranicama Nedeljnika. Šta god da je istina, priča o Jugoslaviji nije presudna za razvoj Srbije poslednjih pola veka. Već od kraja šezdesetih, svaka republika vodi svoju zasebnu politiku. Najvažnije investicione, obrazovne, kulturne ili naučno-tehnološke odluke od tog doba više nisu donošene na saveznom nivou. U nadležnosti Federacije su ostali samo, i to donekle, odbrana, spoljna politika, i monetarna politika. Od Ustava 1974. godine, ne samo svaka republika, već su i svaki grad ili veće preduzeće mogli da se zajme po svetu, bez prave kontrole. Za skoro polovinu munjevito naraslih dugova, posle nije moglo da se utvrdi ko ih je napravio.

Treći motiv za kukanje nad sudbinom je uništavanje elita. Tu ima nešto. Generacija kojoj su pripadali Andrić i Crnjanski izbrisana je u Prvom svetskom ratu. Ko zna koliko je nadarenih ljudi nestalo od Soluna do Drine i Dobrudže? U nekim krajevima je srpska elita posebno stradala tokom ubilačkog 20. veka. Na primer, kod Srba u Hrvatskoj su ustaše pobili ili proterali pripadnike tradicionalne elite, kao što su popovi, poslovni ljudi, intelektualci. Zbog ogromnog učešća u partizanskom pokretu, hrvatski Srbi su bili natprosečno zastupljeni u Partiji i u raznim rukovodstvima. Ali skoro nikada nisu zastupali srpske interese. Od 1944. do početka pedesetih godina su uklonjeni, ponekad i pobijeni, svi Srbi koji su imali bilo kakve zahteve za Srbe u Hrvatskoj. Kao što je pokazao Čeda Višnjić, Srbin na visokom položaju u Zagrebu nije nikakav predstavnik Srba, već samo poslušni deo hrvatske političke, poslovne, ili kulturne elite. Bilo da su političari kao Dušan Dragosavac i Milutin Baltić, ili umetnici kao Arsen Dedić i Rade Šerbedžija.

Generacija kojoj su pripadali Andrić i Crnjanski izbrisana je u Prvom svetskom ratu. Ko zna koliko je nadarenih ljudi nestalo od Soluna do Drine i Dobrudže? U nekim krajevima je srpska elita posebno stradala tokom ubilačkog 20. veka. Na primer, kod Srba u Hrvatskoj su ustaše pobili ili proterali pripadnike tradicionalne elite, kao što su popovi, poslovni ljudi, intelektualci

Pravde radi, treba reći da se ni komunisti iz Srbije nisu mnogo bavili srpskim nacionalnim interesima, recimo granicama Srbije. Svi oni su se smatrali Jugoslovenima, koji nisu sasvim ni razumeli da postoje neki posebni srpski interesi. Nevolja je u tome što posle sedamdesetih, kao što smo videli, Jugoslavija skoro da nije postojala. Slovenački i hrvatski komunisti su toga postali svesni nekoliko decenija pre srpskih.

Osim ovih jugoslovenskih specifičnosti, uništavanje elita je opšte mesto revolucionarnih režima. Jugoslovenski režim je bio srazmerno nežan prema tradicionalnim elitama u poređenju sa sovjetskim, a tek kineskim. Kinezi su u Kulturnoj revoluciji tokom druge polovine šezdesetih godina bili na ivici uništenja svih školovanih ljudi. Ista ta Kina je četrdesetak godina posle Dengovih reformi postala najbrže rastuća privreda u istoriji sveta. Kineska nauka i tehnologija su već prevazišle evropske parnjake, i hvataju korak sa američkim takmacima.

Četvrti motiv je prekid, baš kada nam krene. Prekid kontinuiteta zvuči kao ozbiljan srpski usud. Taman Kraljevina Srbija uvede uzornu demokratiju, osnuje Univerzitet, pokrene ubrzanu industrijalizaciju, kad Veliki rat sve to izbriše. Slično se desilo i sa možda najvećim privrednim uzletom u doba Milana Stojadinovića. Komunisti su krajem šezdesetih taman iškolovali armiju ljudi, često na Zapadu. Osnovali su velike korporacije, sa većim obrtom od društvenog proizvoda nekih država naslednica Jugoslavije, kao što je Geneks. Onda dođe obračun sa liberalima i tehnokratama 1972. godine i nekoliko hiljada direktora iz prve školovane komunističke generacije biva smenjeno. Sedamdesetih godina, krediti i gastarbajterske doznake dižu standard do neslućenih visina. Po istraživanju švajcarske Union banke, beogradska učiteljica juna 1979. godine ima veću platu u dolarima od svojih koleginica u Atini, Madridu i Tel Avivu. Broj radnih sati za „korpu ishrane“ bio je isti u Beogradu, Helsinkiju i Londonu. Onda udruženo udare dužnička i druga naftna kriza. Kulturni uzlet osamdesetih godina, bude prekinut ratovima.

Velika razlika u standardu u odnosu na zemlje realnog socijalizma nije bila plod pravog industrijskog i/ili tehnološkog razvoja. To je bila nagrada hladnoratovskom profiteru, Jugoslaviji, u vreme jugoslovenske uloge posrednika između Istoka i Zapada

Već iz ovog nabrajanja decenija, vidimo da su dva dobra retko bila sastavljena. Šezdesete su vreme liberalizacije, ali je privreda bila pod opterećenjem propalih reformi. Izbijaju i prve javne nacionalne svađe. Sedamdesete su godine obnovljene represije, zlokobne ćutnje u međunacionalnim odnosima, ali i blagostanja na veresiju. Osamdesete su vreme potpunog političkog i privrednog sloma, ali je istovremeno otvoren prostor za kreativnu eksploziju. To se najbolje vidi po nekadašnjem karakazanu represije, Sarajevu, gde munjevito osvajaju slobodu i Kusturica i „Zabranjeno pušenje“, posebno oko Zimske olimpijade 1984. godine. Videti o tome memoare Neleta Karajlića.

Onda su i loše osamdesete (pogledajte filmove iz tog vremena), počele da izgledaju divno u odnosu na strašne devedesete. Sada može da nam se učini da smo došli do zaključka. Devedesetih je sve pošlo naopako, došlo je do savršene oluje u kojoj su se sastavili vetrovi svih pojedinačnih kriza. Navodno su te godine pojele sve institucije, sve ranije tekovine, rasejale najbolje ljude po svetu, onima u zemlji zagorčale živote nemaštinom i strahom, uterale stotine hiljada prognanih u sve manju Srbijicu. Da li imamo pravo da sve svalimo na tu nesrećnu deceniju? Mi se dvadesetak godina kasnije vadimo na devedesete, pripisujući današnje teškoće nasleđu poslednje decenije 20. veka.

Na ovom mestu moramo da napustimo našu malu, lokalnu tačku gledišta. Postoje daleko razorenija društva od našeg tokom devedesetih. Neka od tih društava su dvadeset godina posle svojih lomova cvetala. Pomenuli smo Kinu, ali je još upečatljiviji primer Južne Koreje. U Korejskom ratu je cela ta zemlja bila dvaput pregažena i srušena od severne granice do krajnjeg juga. Južna Koreja je 20 godina posle tog, mnogo goreg rata, bila društvo u uzletu. Vijetnam je takođe bio jezivo srušen. Osim toga, izgubio je skoro sav svoj poslovni svet. Oni su goli i bosi izbegli u gumenim čamcima. Nekoliko decenija kasnije, vijetnamski emigranti su po školskim testovima najuspešniji Amerikanci (pored Kineza), a sam Vijetnam korača stopama Kine kao novi ekonomski tigar. Slovačka je, iz političkih razloga, kasno ušla u uspešnu tranziciju i brzo postala prvak Evrope po proizvodnji automobila.

Kod nas nije jedini problem privredni razvoj, koji je trenutno bolji nego što se obično misli. Goran Nikolić je pisao o tome da su poslednje godine pravo „zlatno doba“. Veći je problem izvesna mentalna stagnacija. U regionalnim odnosima se stalno vraćamo na govor devedesetih, u čemu prednjače Zagreb i Sarajevo. Ne možemo ni da zamislimo da bi iz Pariza, ili čak Varšave, 1970. godine stizale takve optužbe na račun Berlina, kao one koje iz Sarajeva i Zagreba danas stižu na adresu Beograda. Neki se kreću ka još daljem horizontu davno prošlih događaja. Montenegrinski separatisti optužuju Srbiju za tzv. „Božićnu pobunu“ pre 103 godine, koju tada niko nije ni primetio izvan okoline Cetinja. Albanci su uporni oko sumnjive verzije događaja iz 1878. godine.

Pitanje je da li smo ikada bili na pravom putu. Privredno smo uvek tavorili pri dnu evropske liste. Skokovi u odnosu na Bugarsku, na primer, usledili su posle ujedinjenja sa bogatim krajevima na severu i zapadu, a ne zbog nekog burnog industrijskog razvoja. Koji je to originalni proizvod jugoslovenske industrije, sem „vegete“ i možda „plazma“ keksa? Srbija, velesila u proizvodnji šljiva i malina, nije uspela da napuni evropske rafove brendiranim teglama svog džema

Dakle, nije pitanje kada je šta pošlo naopako. Pitanje je da li smo ikada bili na pravom putu. Privredno smo uvek tavorili pri dnu evropske liste. Skokovi u odnosu na Bugarsku, na primer, usledili su posle ujedinjenja sa bogatim krajevima na severu i zapadu, a ne zbog nekog burnog industrijskog razvoja. Koji je to originalni proizvod jugoslovenske industrije, sem „vegete“ i možda „plazma“ keksa? Srbija, velesila u proizvodnji šljiva i malina, nije uspela da napuni evropske rafove brendiranim teglama svog džema. Velika razlika u standardu u odnosu na zemlje realnog socijalizma nije bila plod pravog industrijskog i/ili tehnološkog razvoja. To je bila nagrada hladnoratovskom profiteru, Jugoslaviji, u vreme jugoslovenske uloge posrednika između Istoka i Zapada. Nešto kao prolazni profit makedonskih biznismena u vreme naših sankcija.

Šta je sa naukom, obrazovanjem, društvenim napredovanjem, kulturom? U nauci smo i u najbogatije socijalističko vreme bili pri evropskom dnu po patentima. Zanimljivo, najbolje su prodavani Žeželjevi patenti za građevinsku industriju. Ta prodaja je verovatno pogurana politički dobijenim poslovima po nesvrstanom svetu. Obrazovanje je otvorilo dotada neslućene puteve ka društvenom vrhu. Seljački, a posebno čobanski sinovi i kćeri iz planinskih krajeva, napunili su ustanove i položaje za koje njihovi roditelji nisu ni znali da postoje. Tako je bilo i u mojoj porodici. Ali avaj, ako ga uporedimo sa nekim drugim obrazovnim uspesima, na svetskom nivou, obrazovni uspon moje i miliona drugih naših porodica, pomalo gubi sjaj. Pomenuti Vijetnamci su došli u SAD 1975. godine i sada vladaju akademskim institucijama. Srbi su bili tamo bar vek ranije, a nemaju tu vrstu akademske istaknutosti.

Znam, pomenućete Teslu i Pupina, ali oni nisu proizvod našeg domaćeg obrazovnog sistema. Još goru sliku pruža nemačko istraživanje o školovanju raznih izbeglica. Sirijci se školuju u većoj meri od izbeglica iz bivše Jugoslavije. Ne teši mnogo činjenica da je među „našim“ izbeglicama mnogo Roma i Albanaca, koji imaju specifičan odnos prema obrazovnom sistemu.

Ništa se loše ne može reći za kulturu. Ona je bila veličanstvena, cvetala je čak i u najgorim vremenima. Andrić je svoja najbolja dela napisao u podstanarskoj sobici, za vreme stalnih bombardovanja i racija. Najuspešnija srpska knjiga posle Andrića, „Hazarski rečnik“, i Kusturičin „Otac na službenom putu“ ugledali su svetlo dana u skoro isto, loše vreme sredine osamdesetih. Bogate sedamdesete nisu proizvele takva dela. Nemam odgovor zašto kultura tako štrči, ali hvala joj!

Možda je razlika između nas i naroda koji su izlazili iz potpunih ruševina u tome što nismo umeli da pravovremeno i tačno odgovorimo na izazove novog doba. U doba uvođenja novih tehnologija sedamdesetih, mi smo povećavali zapošljavanje nestručne radne snage. Možda je simbol za Jugoslovena te propadajuće faze socijalizma Šurda, lik iz serije „Vruć vetar“. Lenji činovnik, živi sa babom i ujakom, dobija stan na prevaru. Možda Flojd? Simpatični grebator, bez posla i škole, koji pokušava da „na foru“ reši svoje životne probleme od trke, do fakulteta, vojske i braka? Nisu slučajno pekamski muljatori Rodni i Del Boj junaci naše poslednje predratne generacije. Možda smo pali jer smo padu bili skloni, što reče princ poezije, Branko Miljković. A možda nije imao ko da nas sačuva od pada. Mislim na ljude koji treba da vode državu i društvo. Da li su naše vođe bili tako loši? Drugi put o tome.

***

Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 517