“Finiš je kad Šumi kaže da je finiš”: Drama šampiona

Kada znamo kraj neke priče, a posebno ako je kraj tragičan, onda premotavajući je na početak, samo čekamo trenutak u kom će se običan život, smeh i radost pretvoriti u katastrofu. Priča o Mihaelu Šumaheru nema veze sa krajem, iako je, dok je bio u bolidu Formule 1, samo on znao kada je kraj. Preticanja, trke ili dominacije. Priča koju je o Šumaheru snimio Netfliks, takođe se ne svodi na kraj. Iako je moglo i tako. Umesto toga snimili su priču o hrabrosti jednog čoveka i jedne porodice, suočenih zajedno i sa najvećom radošću i sa tragedijom

0
Credit line: HARRY MELCHERT / AFP / Profimedia

“Da li je Šumaher pravi vozač za nas ili je možda trebalo da probamo sa nekim kao što je Mika Hakinen?”

Glavni čovek Ferarija, mastermajnd njegovog bleska i čovek koji je doveo Mihaela Šumahera, zajedno sa Rosom Braunom i Rorijem Birnom u Skuderiju, priznao je u jednom momentu u kameru da je sumnjao. Bilo je to između 1996. i 1998. godine, kada u prve tri sezone saradnje nisu osvojili ništa. Šumaher nije voleo da se u njega sumnja.

Senini navijači nisu imali ništa drugo osim sumnje. Makar u početku.
Kada jedan veliki vozač siđe sa scene – ponosno i uz pobedničke konfete, ili tragično, ne mari – njegovi najverniji navijači u startu preziru sledeću veliku zvezdu. Posle Senine pogibije Šumaher je bio sledeća velika stvar Formule 1.

Mlad, drzak u trkanju, bezobziran u kasnom kočenju, pobednik u perspektivi. Tako je izgledao u Džordanu. Mlad, drzak u trkanju, bezobziran i u kasnom kočenju između ostalog, sa timom Benetona iza sebe i sposobnostima Flavija Brijatorea da drugoj ekipi preotme vozača pod ugovorom. Tako je izgledao u Benetonu.

Kada je poginuo Sena, nije se govorilo o tome da će ga Mihael naslediti, nije bilo ni govora o novom statusu omiljenog vozača. Svi su sabirali sekunde njegovog radovanja i oduzimali broj tužnih grčeva na faci, kako bi u razlici prepoznali njegovu “bezosećajnost”.

A tada je već bio šampion.

Preći će potom u Ferari i posle tri sezone pritiska, započeti oživljavanje trkačkog giganta nikako drugačije nego najbržom vožnjom do tada viđenom – iz šikane u šikanu, iz kruga u krug, iz trke u trku, nemački precizno i hladnokrvno, sa italijanskim šmekom i drskošću.
Dok svi nisu naučili melodije tih dveju himni bolje od svoje sopstvene.

Tako je izgledao u crvenom.

I tada su sumnjali. Ili da mu je dovoljno jaka konkurencija, ili da u njemu nema “dovoljno duše” za jednog vozača Formule 1.
I nije je bilo. Šumaher je dušu ostavljao u boksu pre trke, da ima mesta za sve one koje će ukrasti kada se trka zakuva. U kontaktu, u izbacivanju sa staze, u retrovizoru dok prolazi ciljnu liniju.
“Kada nismo bili na stazi, bio je drugačiji. Provodili smo noći uz bacardi-coke, cigarete i karaoke.” Tako o Šumaheru za Netfliks govori Dejvid Kultard, njegov nekadašnji timski kolega. Čovek sa kojim je na Spa Frankošampu 1998. godine Mihael doživeo jedan od težih incidenata.

Isti onaj čovek koji je dao valjda najbolji odgovor u istoriji Formule 1, kada ga je neki priglupi britanski novinar pitao kako je video neku situaciju u trci, trci koju nije gledao na televiziji, već koju je upravo odvezao i nije bio ni blizu mesta događaja.

“Nemam pojma o čemu me pitate”, rekao je tada Kultard. “Znam samo da je sigurno kriv Mihael Šumaher.”

Njih dvojica su svoj duel sa Velike nagrade Belgije prevazišli, ali Šumaherovi kritičari svoje stereotipe nisu. Ni reči kolega, ni porodice, ma ni svojim očima kad su gledali kako uživa na žurkama, đuska i baca prijatelje u bazen – ništa nije pomagalo u njihovoj percepciji “robota bez emocija”.

Robot koji na 306 trka 155 puta bio na podijumu, od čega 91 put na njegovom najvišem stepeniku. Robot koji je osvojio sedam titula. Odvezao 77 najbržih krugova. Čiji je pik karijere trajao duže od decenije.

Film će otkriti njegovu drugu stranu. Možda neće biti prikazano dovoljno Ferarija jer zapravo nikada nije dovoljno scena promene koju je jedan čovek napravio u jednom timu, a taj tim u večnosti svog sporta, ali je u filmu dovoljno svega ostalog.

I skromnosti porodice Šumaher, i beskrupuloznosti Formule 1 kao sporta najmoćnijih, i uzbuđenja, i njegove ličnosti, skrivene ispod onog, najlepšeg, crvenog kačketa. I konačan odgovor na pitanje: da li je baš uvek (bio) kriv za sve?

Da, za sve je kriv Mihael Šumaher. Što je bio brz i ludo zaljubljen u pobeđivanje. Što je kočio kasnije od drugih, bio obazriv manje od drugih i talentovan više od svih. Kriv je Šumaher i za kreiranje “Pirana kluba” koji zauvek razdvaja velike i nebitne igrače u Formuli 1 (slučaj Brijatore), kriv je i kada izbaci Žaka Vilneva sa staze, kriv je i kada Barikelo mora da se skloni (mada za to nije kriv, Formula 1 je timski sport).

Kriv je, međutim i najviše za to što su klinci širom planete uz njega rasli, gledajući preko maminog ramena u televizor tokom nedeljnog ručka. Što su odrastali maštajući o tome da će biti kao on. Što su, kada odrastu, ostajali šokirani što on ne stari i što i dalje kao dete ima želju da pobedi. Što je hrabriji nego što će oni ikada biti. I slobodniji nego što oni mogu da zamisle.

Toliko slobodan da u toj slobodi nestane.

Kao što vidite, ni reči o incidentu jer svi znaju kako se taj deo priče završava.

I pitaju se danas mnogi da li je stvarno nastupio kraj – kraj kao proces i kao trenutak – onog momenta kada je doživeo nesreću i ostao da vegetira iznad oreola sopstvene svetlosti. Ne znaju, naivni, da je kraj kada Šumaher kaže.

Preticanja, trke ili dominacije. Samo priča o njemu nema kraj.

Tekst iz novog broja Nedeljnika, koji je na kioscima od četvrtka 23. septembra