Fildžan viška za Husrefa Musemića: Znao je da zahvati loptu glavom u visini 17. sprata Beograđanke, svi su ga voleli, ali on najviše na svetu voli Sarajevo

I kada večeras na Koševo istrči Seltik, tim koji je navikao da pobeđuje, sačekaće ga tim i navijači navikli da vole i u porazu i dočekaće ih Musemić svestan da bi bolan poraz mogao da znači i peti otkaz u voljenom klubu

2
Foto: Profimedia

Prelazi čak i granicu lepog vaspitanja bezgranično povezivanje Sarajeva i Zabranjenog pušenja, kao da taj grad nije imao drugih sinova i kao da Pušenje nije imao druge inspiracije. Avaj, bićemo nepristojni i tragovima poznatih stihova doći ćemo do priče o jednom od omiljenih sinova tog grada i jednom od ljudi koji taj grad voli najviše na svetu.

Vahidin Musemić je bio deo tima koji je Sarajevu doneo prvu titulu šampiona Jugoslavije 1967. godine. Gledao ga je sa tribina šestogodišnji dečak, njegov mlađi brat Husref i na prvi pogled se zaljubio u tu loptu i tu bordo boju.

Ako samo zatvorite oči možete videti, recimo 1969. godine, kako dečak sa loptom pod miškom, na bicikli sa ocem odlazi na Ilidžu. Jesu oni iz Janje, ali na Ilidži uz odbojku i pivo “teferiči raja iz Sarajeva”. A Husref je postao Sarajlija čim je kročio na Koševo.

I dok su ležali na ćebetu, Husrefu je otac objasnio da je “politika prosta stvar”. I da uvek kada zakuva kafu, ostavi fildžan viška, “ako ko naiđe, jebi ga”.

Husref to nije zaboravio ni deset godina kasnije kada je njegova ljubav prema Sarajevu ozvaničena. Stasiti centarfor dobio je priliku da zabavlja raju i kao i svi fudbalski heroji tog vremena postane najbolji prijatelj dečaka koji su naizust recitovali sastave omiljenih timova, a možda i cimer onih koji se dokopaju postera.

Imalo je Sarajevo svoju zvezdu, a Safet Sušić je postigao 32 gola u dve sezone. “Bordo-bijeli” su postepeno napredovali – plasmani u prva četiri, finale Kupa Maršala Tita, 1/8 finala Kupa pobednika kupova sa Anderlehtom – a onda je onaj nerođeni Sarajlija ekipu doveo do titule sa 19 golova.

Tako je druga titula stigla u grad koji je godinu dana ranije okupio čitav svet i u kojem su ljudi naučili da se “fildžan ostavlja, ako ko naiđe, jebi ga”.

I dok ga je pomalo i kritikovao grad koji je bio njegov i pre nego što se doselio, Musemić je sarajevski šmek prosipao širom Jugoslavije u crveno-belom dresu. Bio je pravi, težak centarfor, sposoban da skoči i u visini 17. sprata Beograđanke zahvati loptu glavom tako da ne može da je odbrani niko.

I bilo mu je lepo i bio je voljen i zavoleo je Beograd, ali mu je nedostajao grad u kojem nije rođen, ali je bio njegov. I tada i kada je igrao za Harts u dalekoj Škotskoj, u kojoj se kafa ne pije iz fildžana i nema taj ukus šehera.

Toliko mu je nedostajalo Sarajevo da je morao da se vrati, ali su ga više sile naterale da ga ponovo napusti.

“Proljeće devedesdruge, vreli čelik raznese, sve komšiluke i sve derneke…”

Nastanio se u Belgiji, svestan da je otišao samo da bi se vratio.

Vratio se u grad koji nije žalio zbog žutog Juge i zbog stana, već što više nema potrebu da ostavi fildžan viška. I vratio se u klub koji svoj identitet od vremena vrelog čelika najbolje potvrđuje kada mu se “njegovi sinovi vraćaju”.

Možda je zbog toga FK Sarajevo tako ružno, toliko puta, odbacivalo mlađeg Musemića, zaboravljajući koliko ga Husref voli, savršeno svesno da će on uvek ostaviti fildžan i jedan san viška ako Sarajevo opet pozove, jebi ga.

Reći će mnogi da to nije taj grad – iako je “Švabo ost’o babo”, iako je “Pape ost’o ćaća” – i reći će još češće da to nije taj bordo klub, ali ne može tako lako da se izgubi identitet kada kao stub, do duše pored aut linije a ne u šesnaestercu, stoji Husref Musemić.

I kada večeras na Koševo istrči Seltik, tim koji je navikao da pobeđuje, sačekaće ga tim i navijači navikli da vole i u porazu i dočekaće ih Musemić svestan da bi bolan poraz mogao da znači i peti otkaz u voljenom klubu.

Iako bi to bilo potpuno pogrešno, znalo bi Sarajevo da Husref uvek ostavlja jedan san viška, ako ga pozove voljeni klub.

Jer on je čovek koji je i Beeograd naučio da ostavi fildžan viška za one koji vole, koji žive fudbal i koji umeju da zahvate loptu u visini 17. sprata Beograđanke, tako da ne može da im odbrani ni golman, ni 30 godina, ni rat.

2 KOMENTARA

  1. Divan tekst za divnog čoveka, a upoznao sam ga 81/82 u mestu Lučko kod Zagreba, služili smo zajedno JNA i odlazili na mečeve Dinama, te godine postao šampion i u Kranjčevićeva na mečeve Zagreba. Ponavljam divan čovek

Comments are closed.